Priču o dva dužnika Gospod završava rečima: “Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama ako ne oprostite svaki bratu svome od srca svojih sagrešenja njihova” (Mt.18,35). Znači, od nas se zahteva samo jedna malenkost: oprosti, i biće ti oprošteno.
Da, malenkost, ali za naše samoljublje nema ništa teže nego opraštati. Neku nenamernu neprijatnost koja nam se učini nasamo mi još možemo i oprostiti. Međutim, ako se radi o nečem težem, i to još u prisustvu ljudi, mi ne praštamo, čak da prestupnik i traži oproštaj.
Bivaju i takve okolnosti u kojima hoćeš-nećeš, ne možeš da iskažeš svoje nezadovoljstvo, te se držiš ćutanja. Međutim, jezik ćuti, a srce govori i kuje zle planove. Ako se neprijatnost poveća samo za jedan stepen, nestaće čak i uzdržavanje: tada nas ni stid, ni strah, ni gubitak, niti išta drugo neće zadržati.
Uskipelo samoljublje čini čoveka doslovno sumanutim, te onaj koji mu se podao počinje da govori gluposti. Takvoj nesreći su podvrgnuti ne bilo kakvi, već većinom civilizovani ljudi. Oni se pokazuju osetljiviji na uvrede i sporiji na praštanje. Spolja gledajući, odnosi mogu ponekad i ostati glatki, ali unutra postoji odlučni razdor. Međutim, Gospod zahteva da mi od sveg srca praštamo.
