Dok je bio na zemlji, Gospod je ljudima i besima zabranjivao da ga hvale (Mk.3, 12), ali je tražio da veruju u Njega i da ispunjavaju zapovesti Božije. Taj zakon važi i sada, i važiće i na Sudu: Neće svaki koji govori: "Gospode, Gospode", ući u Carstvo nebesko, već onaj koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima.
Otuda slavoslovlje u crkvi započinje: Slava na visini Bogu, da bi pri kraju ispovedalo: Isceli dušu moju… nauči me tvoriti volju Tvoju. Bez toga slavljenje Boga nema nikakve vrednosti, budući da ne izlazi iz duše, nego se samo jezikom proiznose tuđe reči. Gospod na to i ne obraća pažnju.
Treba, naprotiv, biti takav da drugi, videći naša dela, počnu da hvale Gospoda. Sam naš život treba da bude hvala Bogu. U stvari, On sam treba da dela u nama, a mi ne treba da mu smetamo.
Tako hvala za dela prelazi na Njega. Svako treba da postane miris Hristov. Tada će i bez hvale da se vrši slavoslovlje Gospodu. Ružin cvet ne pušta glas, ali se njegov miris, i pored ćutanja, pruža daleko. Tako treba da žive i svi Hrišćani.
