"MAMA JE DOŠLA U MANASTIR ZA MNOM, ALI JE SHVATILA DA MONAŠTVO NIJE ZA NJU": Monahinja Efimija otkriva nepoznate detalje iz odnosa sa roditeljima

Monahinja Efimija podelila je intimnu priču vezanu za njenu majku, a u kojoj je otkrila do sada nepoznate detalje vezane za njihov odnos.

U emisiji "Dok anđeli spavaju", prepričala je situaciju iz perioda života kada je njena majka i sama poželela da se posveti monaškom životu, ali i šta je otkrila nakon toga.

- Mislim da mama nije želela da se rastajemo. Onda je osetila da bi i ona mogla da bude monahinja, zapravo više je želela da bude monahinja i bude negde tu kraj mene. Međutim, ja sam je zamolila da ode i pomogne vladici Fotiju, prve godine njegovog solovanja u Šibeniku, što je i učinila - rekla je monahinja Efimija.

Kako dalje navodi, njena majka je tada shvatila da ipak nije za monaški život.

- Uvidela je da nije za monaštvo, već je samo želela da bude sa mnom, potom smo se dogovorile da jednog dana, kada više ne može da bude sama može da dođe kod mene - ali kao mama , a ne kao monahinja - prepričala je dogovor majke i ćerke monahinja.

Printskrin/https://www.youtube.com/watch?v=qco0gfOFb3o

 

Ovu ispovest je zaključila konstatacijom da monaški život iziskuje nešto više.

- Za monaštvo treba monaški priziv Gospoda, a ne samo želja da se živi negde sa nekim.

Otac preživeo logor u koji su ga odveli sa 16 godina 

Printskrin/https://www.youtube.com/watch?v=qco0gfOFb3o

 

Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja.

- Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat. Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku.

Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču.

- Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga.

Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala.

- Uvek se setim filma „Velika riba“, u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: „Postao sam pilot u Banjičkom logoru.“ Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži.

Preokret nakon studija

Efimija Topolski je rođena u Beogradu 1965. godine kao Jasna Topolski. Diplomirala je slikarstvo 1988. godine i magistrirala 1991. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Period od 1986. do kraja 1991. godine obeležile su intenzivne izložbene aktivnosti, nagrade, dve samostalne i nekoliko grupnih izložbi – umetnička karijera kreće uzlaznom putanjom. Međutim, 1992. godine dolazi do velike promene u njenom životu, kada postaje iskušenica u manastiru Gradac. 1996. godine uzima ime Efimija, i od 1998. godine provodi narednih 17 godina u manastiru Gradac kao igumanija.

– Nedugo pošto sam završila postdiplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odlučila sam da svoju egzistenciju posvetim Gospodu – rekla mati Efimija.

Stvarala je uvek, krala vreme, uglavnom noću, u početku po dolasku u manastir samo ikone, jer je to nešto što treba da se nauči, da bi potom počela da radi i druge stvari. Iako je mnogima način na koji živi neobičan, monahinji Efimiji njen život sasvim je normalan. 

– Svaka ljubav, bilo koje vrste, boli. Svaka patnja i rana nekog koga volite ranjava i vas. Što više volimo više stradamo. Možda će taj naziv ostati kao naslov čitave serije radova jer osećam da je ta poruka istinita. Moje slike nemaju karakter propovedi. To su moja unutrašnja stanja, u kojima se ljudi prepoznaju, često oni od kojih to najmanje očekujem. Za mene je i život koji vi zovete svetovni takođe život u crkvi. Ja to ne razdvajam. Jer, jedino merilo duhovnosti po meni jeste naš odnos sa drugim ljudima. Čak i oni koji eksplicitno nisu pobožni, nisu članovi crkve, ako su ljudi koji žive u zajednici, oni zajednicu na koju nas Bog priziva već osećaju. Pravi Hristov sledbenik voli sve ljude, jer Hrist je razapet zarad svih. 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara