Duhovna riznica 23.12.2024 | 14:30

SRPSKOM MONAHU PRILAZE SVE ŽIVOTINJE: Verno ga prati vučica, na ruku mu sleće orao, a zečevi mu dolaze bez straha (VIDEO)

Izvor: Ilustrovana politika, stil.rs, religija.rs
SRPSKOM MONAHU PRILAZE SVE ŽIVOTINJE: Verno ga prati vučica, na ruku mu sleće orao, a zečevi mu dolaze bez straha (VIDEO)
youtube/Slike života - Слике живота Manastir Kovilj

Neverovatna priča o mladom monahu, koji je odlučio da svoj život posveti Bogu, kada je imao 20 godina, nakon čega se povukao da samuje u manastir Kovilj.

Iza okuke, u samom podnožju Javora, dvadeset pet kilometara od Ivanjice, onde gde, s desne strane, strmina vodi pravo u rečicu Nosnicu, priljubljen uz stenu, stisnuo se manastir Kovilj. Obnovljen i beo, sa širokim putem od sitnog kamena, čudesno se stopio s mokrom zemljom i prljavožutom jesenjom bojom šume.

I tada, na tom putu koji vodi pravo ka žutim vratima manastirskog konaka, čovek oseti neki neobičan mir. Kao da ga je onaj korak iza krivine i prizor koji mu se ukazao odveo u neki drugi svet. Samo huk planinske rečice podseća da vreme ovde nije stalo, dok se neka nepojmljiva energija širi s litica odenutih prastarim stablima i nebom koje, kao neka plava kapa, stoji iznad sve ove skrivene i neočekivane lepote.

Pročitajte još...DOLAZE MU VUK I DRUGE DIVLJE ŽIVOTINJE: Kako je monah Jovan od propadnja spasio svetinju gde su grobovi kosovskih junaka

youtube/Slike života - Слике живота
Manastir Kovilj

S puta puca pogled na malu zaravan u dolini i nekoliko kuća raštrkanih po obodu šume.

Uz strminu se žurno penje čovek u monaškoj odori. To je monah Amvrosije, iguman manastira Kovilje, a za njim s lakoćom kaska velika siva vučica, koju je on odgajio i pripitomio. 

- Pomaže Bog - pozdravlja s osmehom zadihani kaluđer, dok vučica zaobilazi u širokom luku, pronašavši sebi sigurnu osmatračnicu na jednoj steni iznad puta, ne skidajući pogled s oca Amvrosija.

- Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje - priča mladi otac Amvrosije, starešina manastira Kovilje.

Na njegov poziv, ipak, silazi sa stene. On je miluje rukom, a ona, kao najumiljatiji pas, pokušava da mu uzvrati nežnost tihim cviljenjem i brzim „poljupcima” u bradu. Onda su se malo igrali, pa zajedno zavijali ka šumi, da bi na kraju prošli kroz  manastirska vrata i ušli u dvorište..

- Nju su mi doneli neki ljudi i ostavili je. Niti znam ko su, ni gde su je našli, niti zašto su je meni doneli. Imala je jedva petnaest dana. Tek je progledala. I ja sam je hranio. Na svaka četiri sata. Brisao i čistio za njom. A evo je danas. Velika i lepa vučica. Dao sam joj ime Alfa.

Dok otac Amvrosije priča, Alfa je opet izabrala bezbednu stenu da motri na pridošlice.

- Alfa i ja svakog dana šetamo šumom. Potpuno sami. I tada osećam neverovatnu harmoniju u sebi. Pogledajte je kakva je to lepa vučica. A bila je kao igračka. Hranio sam je mlevenom piletinom, a sada jede i kosti koje dobijam iz klanice - objašnjava  iguman rodom iz Arilja, koji je u dvadesetoj godini odlučio da život posveti Bogu.

Vučica umalo uginula nakon ujeda zmije

- Imala je tri meseca kada je poskok ujeo za vrat. Mene nije, ali nju jeste. Bila je sva otečena. Nisam znao šta ću... Ujed poskoka je smrtonosan, a Alfa je još bila štene. Na kraju se sama izborila za život. Našla je neku dasku iz koje je virio ekser i udarala se o nju, dok ekserom nije probušila taj otok, iz koga je iscureo otrovni gnoj. Tri dana je posle toga samo ležala. A onda se oporavila i ustala.

U mobilnom telefonu otac Amvrosije čuva i ostale fotografije svojih ljubimaca.

- Imao sam gavrana, sokola, lisicu, vučjaka... Sve sam ih pustio sem vučjaka koga sam poklonio jednom prijatelju. Tu scenu da ste mogli da vidite, kad lisica, pas vučjak, vuk i ja šetamo zajedno šumom. I svi su slobodni i niko nikog ne dira. Kada se posle tako duge šetnje vratimo, svima je duša u nosu od umora, samo se Alfa još igra i trči po dvorištu.

Bajkovita prijateljstva

Ljubimac oca Amvrosija je i suri orao.

- U zoru, još u samo svitanje, kada ga pozovem, on se javi kliktanjem i doleti odnekud iznad šume - priča mladi kaluđer.

- Kad sleti, dam mu da jede, pomazim ga i on opet odleti. Ali, Alfa je nešto posebno.

Alfa je dozvoljavala svom prijatelju da je uhvati za njušku, da je zgrabi s leđa i podigne, da je obara na zemlju, nijednim gestom ne pokazavši da joj ta igra ne prija i da će iz nje izbiti vučja narav.

- Često me ljudi pitaju "Kako je učim da bude pitoma?", a ja im odgovaram - ne učim ja nju, već učim od nje. Ona pripitomljava mene. Jer, njena ljubav prema meni je iskrena i bezrezervna. Kad imam nekog posla, zatvorim je u boks i hoću da radim, a ona cvili i gleda me. Ja onda shvatim da to što mislim da je najvažnije – nije. Jer, od ljubavi nema važnije stvari. I tada polako počneš da shvataš kako te vuk uči žrtvi, praštanju, poverenju i ljubavi.

Približavanjem mraka Alfa ide u svoj boks. Zajedno silaze strmom stazom. Otac Amvrosije je ne ostavlja noću u šumi samu. Može da uđe nekom u dvorište, pojuri koze ili kokoške, uplaši ljude.

Tek kada je ušla u boks, iz velike gomile drva pred štalom iskočio je veliki mrki zec i dotrčava do samih igumanovih nogu.

- Živi tu u gomili drva i kad god prođem istrči da ga pomazim - objašnjava kaluđer.

Da li ga Alfa juri? Naravno. Ali zec je, za sada, uvek za metar brži da utekne u sigurnost svog skloništa.

Ali, iznenađenjima tu nije bio kraj. Otac Amvrosije je iz kuće izneo i veliku plavu aru, prelepog papagaja, koji se odmah smestio u njegovo naručje i, kao neko dete, svojim velikim i snažnim kljunom mu nežno čupkao bradu i nos.

- Svi mi kažu da vuk dlaku menja, ali ćud nikako. I da će Alfa kad-tad otići u šumu, među vukove. A ja im kažem da ona može da promeni navike, pa i ponašanje, ali ljubav prema meni, siguran sam, neće nikada.