MONAHINJA ZBOG LJUBAVI SKINULA MANTIJU, UDALA SE, POTOM SE POKAJALA I DOŽIVELA ČUDO: Svedočanstvo o milosti Bogorodice od koga puca srce

U jednom ruskom manastiru, tišina svetog života bila je dom za monahinje koje su se posvetile raznim dužnostima, koje se u monaškom životu nazivaju poslušanjima. Ali, jedna među njima bila je posebno izdvojena. Svako jutro, kao deo svog poslušanja, ukrašavala je ikonu Bogorodice svežim cvećem, a sestrinstvo ju je smatralo najdostojnijom za ovo blagosloveno zaduženje. Iako je njeno pobožno posvećenje bilo nepokolebljivo, život je, kao i uvek, doveo iskušenja koja su ostala nepredviđena.

Ova monahinja je bila još devojčica kada je poverena manastiru, smirena i obasjana blagoslovom, kao da je sama Bogorodica povela njenu dušu pod svodove svetinje. Njeno jedino poslušanje bilo je ukrašavanje ikone Bogorodice svakog jutra. Tiho, ali postojano, njena pobožnost bila je svetlost u svetlom okruženju – neprimetna, ali snažna.

Međutim, u trenucima kada se čini da je duša najbliža nebu, zli duh je najviše prisutan. Tada su počela tiha iskušenja, koja su postepeno, gotovo neprimetno, počela da pokreću njene unutrašnje dileme i slabosti.

U porti manastira radio je čuvar, prost i blag čovek, koji joj je često upućivao reči utehe. Nije znala kada je u njenom srcu zasijala nova, nepoznata iskra. Možda je to bio samo trenutak slabosti, jedan pogled, jedna nežna reč. Ali bilo je dovoljno.

Shutterstock

 

Jedne noći, tiho, kao senka, skinula je mantiju i napustila manastir. Pošla je za njim, za ljubavlju, verujući u obećanja.

Ali strasti su brzo nestale, a obećanja su se pokazala prolaznim. Ona se našla u obmanama i patnji. Onaj zbog kojeg je napustila Boga ubrzo je postao njen tamničar. Mučila je tuga, a jedini zvuk koji je slušala bile su njene suze.

Godine su prolazile, a onaj koga je ljubila napustio je ovaj svet. Samoća je postala njena jedina saputnica. Srce ju je vuklo nazad, prema manastiru, tamo gde je nekada bila srećna.

Kada je stigla do manastira, prepoznala je jednu od sestara.

– Znate li šta se dogodilo sa monahinjom…? – prošaptala je svoje nekadašnje ime.

Sestra ju je pogledala s blagim osmehom.

– Da, naravno. Eno je u kapeli.

Srce joj je snažno zakucalo.

– Ne razumete – promucala je. – Pitam za monahinjom koja je ovde bila pre deset godina. Ona je svako jutro ukrašavala ikonu Bogorodice ružama.

Sestra ju je zbunjeno pogledala, ali sa sigurnošću odgovorila:

– Da, upravo to i sada radi. Do danas.

Monahinja je ostala bez daha. U neverici je prešla prag crkve. I zaista, tamo je stajala druga monahinja, pažljivo slažući ruže pred ikonom Bogorodice.

Prišla joj je. Monahinja se okrenula.

I tada je ugledala Nju.

Bogorodica.

Shutterstock

 

Sama Presveta Majka Božija, u njenoj mantiji, tihih očiju punih milosti. U rukama je držala monašku mantiju, koju je monahinja nekada davno skinula.

– Uzmi, dušo – rekla je tiho. – Obuci mantiju i ne greši više.

Monahinja je pala na pod, gušeći se u suzama pokajanja. Nije mogla da podigne glavu, ali kada je konačno smogla snage da pogleda, Bogorodica je već bila nestala. Pred njom je stajala samo ikona, ukrašena ružama.

Tada je shvatila. Presveta Majka Božija, Milostiva i Samilosna, svih ovih godina je obavljala njeno poslušanje – prikrivala njen greh i štitila je od osude.

Monahinja se pokajala onako kako samo duša preporođena Božijom milošću može. Sve je priznala svom duhovniku i zamolila ga da ispriča njenu priču tek nakon njenog upokojenja, što je on i učinio, prenosi portal cudo.rs.

Ubrzo nakon toga, napustila je ovaj svet. Ali nije otišla u mrak. Bogorodica ju je čekala.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara