Dečji rečnik, nekada pun radoznalih pitanja i igre, danas sve više podseća na sirov vokabular odraslih, koji deca usvajaju bez razumevanja težine i značenja izgovorenih reči.
U srpskom društvu psovka je, nažalost, postala gotovo uobičajen oblik izražavanja emocija - bilo da je reč o besu, ironiji, pa čak i šali. Ona više nije rezervisana samo za ulice ili kafane; danas se psovke mogu čuti svuda - na sportskim terenima, u školama, na televiziji, pa čak i u porodičnom okruženju.
Ono što najviše zabrinjava jeste to što sve češće psuju i deca. Dečji rečnik, nekada pun radoznalih pitanja i igre, danas sve više podseća na sirov vokabular odraslih, koji deca usvajaju bez razumevanja težine i značenja izgovorenih reči.
Psovka u srpskom jeziku često ide daleko preko uobičajenog "ružnog govora" - neretko se psuje nečija majka, Bog, svetitelji, pa čak i same svetinje. Ovakav oblik izražavanja nije samo vulgarnost, već i duboka uvreda duhovnih i porodičnih vrednosti koje bi trebalo da čuvamo.
Pravoslavna vera, koja čini temelj identiteta većine Srba, prema psovkama ima vrlo jasan i odlučan stav: one su greh. Ne samo zbog uvrede upućene drugima, već i zbog toga što psovka prlja dušu i udaljava čoveka od Boga.
Otac Georgije je jednom prilikom istakao da su roditelji isključivi krivci ako dete psuje i šta bi trebalo uraditi da to toga uopšte ne dođe.
- Čuj, dete psuje. Dođu nekad u manastir, pa im dete opsuje. Jao, pa kaže: "Oče, opsovalo"! Ja kažem: "Pa čulo, nije čulo sigurno od mene"! Dakle, od vas je čulo. I nemoj sad njega da tučeš, nego sebi šamarčinu udari. Decu treba vaspitavati da budu hrišćani dok su u domu, dok im je sedam-osam godina, tad ih učiti da poste i da se mole, i da idu u crkvu, govoriti im o dobru i o Bogu. I svedočiti mu Boga. A ne psovati mu majku čim uđe na vrata - zaključije je otac Georgije.
U vremenu kada se sve meri rezultatima, ocenama i brzinom napretka, možda najviše vredi podsetiti sebe – dete ne traži savršenog roditelja, već prisutnog.
Kada je sredina agresivna, dečija psiha se jednostavno lomi, kaže otac Valerije
Proslavljeni holivudski glumac, reditelj i producent stigao je u srpsku carsku lavru na Svetoj gori, gde će dočekati jedan od najvećih srpskih praznika – Vidovdan.
Sveti Tihon Amatunski Čudotvorac je rođen je u Amatuntu na Kipru, gde je živeo apostolskim životom i učio ljude hrišćanskoj veri.
Od ljubičastog kupusa do bebi spanaća: recept koji traje manje od 2 minuta pripreme i idealan je za praznični ili posni obrok.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Dva, tri kolena i kraj, to se gasi, nema tu više kuće, na prodaju je! Kao što su i mnoge danas na prodaju, upozorio je otac Rafailo.
Ovakav čovek sam sebe podvrgava prokletstvu. S ovakvim čovekom ne smemo da jedemo i pijemo, pričao je Starac Sava pskovo-pečerski o psovačima.
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
