U duhu prorokove ognjene reči, Sveti Nikolaj Ohridski I Žičkić napisao je stihove posvećene proroku Iliji, sabravši biblijsku silinu, svetootačko tumačenje i narodnu pobožnost u jedno snažno duhovno svedočanstvo.
U duhovnom nasleđu koje nam je ostavio Sveti vladika Nikolaj Velimirović, biser među njegovim pesničkim delima svakako je pesma posvećena Svetom proroku Iliji – onome koji zatvara nebo, s neba oganj svodi, vaskrsava mrtve i pred kojim ni car ni carica nemaju poslednju reč.
U ovoj pesmi vladika Nikolaj ne govori samo o biblijskoj ličnosti, već kroz svaku strofu otkriva dubine duhovne revnosti, vernosti Bogu i hrabrosti koja ne poznaje ljudski strah. Sveti Ilija je za njega pralik pravog muža vere – prorok koji ne ugađa ljudima, već ugađa Bogu, i to revnošću toliko silnom da postaje uzor svim pokolenjima.
“Ti karaše ljude zbog vere im mlake, ti revnova silno za Boga Živoga…”, piše Nikolaj, slikajući proroka kao plamen vere usred mlakosti sveta.
Pesma je više od obične hagiografske pohvale — ona je pesnička liturgija. Vladika koristi jednostavan, ali snažan jezik, bogat biblijskim aluzijama i slikama koje verniku odzvanjaju kao reči Svetog pisma. Ilija postaje ne samo istorijska ličnost, već i arhetip onoga koji ide do kraja za Gospoda.
Ognjeni čoveče, proroče Ilija,
Zanimljivo je da Sveti Nikolaj u pesmi ne pravi razliku između Ilijinog duhovnog i telesnog uznesenja. On proroka naziva živim i celim, u telu i duši, i time nas podseća na veru da Ilija nije umro, već da će se – kako predanje kaže – vratiti pred sam kraj vremena, kao svedok i revnitelj istine u svetu koji više neće želeti da je čuje.
Kao što prorok Ilija “u ognju beše uzet” tako i pesma o njemu nosi oganj: oganj jezika proroka, oganj poezije svetitelja i oganj revnosti koji i danas gori u srcima onih koji traže Boga ne polovično, već celim bićem.
U vremenu kada mnogi traže tišinu i blagost, ova pesma dolazi kao grom sa neba – ne da poruši, već da probudi. Da nas podseti da je Ilija strah svima, ali ne zato što kažnjava, već zato što nosi istinu koja peče.
Sveti Ilija, pesmom vladike Nikolaja, nije samo prorok iz daleke prošlosti. On je vatra u savesti svakog verujućeg čoveka.
Živeo je kao ognjeni svedok istine, uzneo se na nebo bez smrti i, prema predanju, čuva se za poslednje dane.
Kratka i snažna, molitva Proroku Iliji vekovima se prenosila usmenim predanjem, ali je tokom vremena često bila skraćivana i menjana. Donosimo autentične reči koje monasi uznose pred tron Božiji u tišini manastira Ostrog.
Svi običaju vezani za proroka Iliju zapravo su potekli iz onoga što su ljudi nekada davno primetili da se dešava u prirodi i to se dalje prenosilo, kaže otac Ivan za portal religija.rs.
U besedi izgovorenoj 2. avgusta 1974. godine u manastiru Ćelije, Prepodobni Justin Ćelijski govorio je o tome zašto je Ilija ognjeni prorok, kako je vaskrsavao mrtve, spalio vodu i zaključao nebo – ali i zašto će se ponovo pojaviti pred drugi dolazak Hristov.
Liturgija pred moštima Svetog Nikolaja obeležena je dodelom crkvenih odlikovanja, osvećenjem novog duhovno-kulturnog doma i porukama patrijarha o veri, isceljenju i duhovnoj obnovi čoveka.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Fotografije građanske ceremonije sklapanja istopolnog partnerstva ispred pravoslavne svetinje otvorila je pitanja o statusu manastira, njegovoj komercijalnoj upotrebi i odnosu verske tradicije i turističkog biznisa na Kipru.
Veliki ruski svetitelj na jednostavan način osvetljava tešku istinu: sve što se meri slavom i bogatstvom gubi smisao pred delima učinjenim drugome.
Bakina sveska otkriva recept koji se priprema za manje od sat vremena, savršen za nedeljna okupljanja i neočekivane goste koji dolaze baš kada kuća najlepše miriše.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bogosluženjima u manastiru Svetog Nikolaja u Pribojskoj Banji i manastiru Svetog Ilije na Jabuci kod Prijepolja, praznik je obeležen molitvenim zanosom, pastirskim poukama i porukom nade – Crkva, iako kušana od sveta, ostaje jedinstvena i živa.
Na praznik Svetog proroka Ilije i 101. godišnjicu rođenja slavnog duhovnog mislioca, ploča koja je morala da bude uklonjena prošlog leta konačno je ponovo osvanula na ulazu njegove zgrade u Zadarskoj ulici.
U tišini ove svetinje, podignute na imanju koje je pobožni bračni par Lacković darovao Crkvi, krikovi se pretvaraju u molitve, a svedočanstva o čudesnim isceljenjima svakim danom su sve brojnija.
Povezuje se sa gromom i kišom, jer je, prema biblijskim pričama, bio u mogućnosti da kontroliše vreme, i zbog toga ga često nazivaju Ilija Gromovnik.
Fotografije građanske ceremonije sklapanja istopolnog partnerstva ispred pravoslavne svetinje otvorila je pitanja o statusu manastira, njegovoj komercijalnoj upotrebi i odnosu verske tradicije i turističkog biznisa na Kipru.
Veliki ruski svetitelj na jednostavan način osvetljava tešku istinu: sve što se meri slavom i bogatstvom gubi smisao pred delima učinjenim drugome.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
