Protojerej Feodor Borodin
Dobro je ako čovek koji se suočio sa prevarom nije sam - ako ima s kim da podeli svoj bol, na koga da se osloni, ako ima ljude koji ga vole i prihvataju i koji ni u jednom trenutku neće ni pomisliti da ga okrive. Vernik, naravno, treba da potraži svoj najčvršći oslonac u Bogu. Od čega početi? Koji su prvi koraci da hrišćanin prebrodi ovakvu kušnju?
Protojerej Feodor Borodin: Ako se dogodila prevara, treba pre svega da shvatite da je pred vama period veoma teških duhovnih iskušenja. To je teško breme, i možda će biti potrebno da ponovo promislite i produbite svoj odnos sa Bogom. Svako iskušenje koje dolazi u naš život — dolazi po Promislu Božjem. Gospod ga dopušta jer je ono potrebno za spasenje duše. U Crkvi postoji pojam „popuštanje“ — u smislu Božije dozvole: Gospod u određenom trenutku dopušta da zlo ili nevolja naizgled trijumfuju, jer na taj način vaspitava čoveka.
Na središnjem mestu našeg života mora da bude samo Bog. Ako na to mesto stavimo bilo šta drugo, Gospod će oboriti te idole. Možda upravo zato dopušta čoveku da se razočara u sve prolazno, da bi se on oslonio samo na Gospoda Isusa Hrista. Jer On nikada neće izdati. Ali da bi se na Njega oslonili, potrebno je da sa Njim izgradimo blizak, srdačan i dubok odnos. To podrazumeva rast u molitvi i stalan molitveni trud.
Možete li preporučiti kako se konkretno treba moliti u ovakvoj situaciji? Postoje li neke posebne molitve koje mogu dati snagu i utehu?
Protojerej Feodor Borodin: Svaki iskren i istrajan molitveni trud približava čoveka Bogu i vodi ga ka tome da Gospod započne svoj tihi, unutrašnji dijalog sa njim. Saveti u stilu „šta tačno da pročitam“ često deluju pomalo spoljašnje i formalno. Najvažnije je da čovek započne lični razgovor sa Bogom. Kada se molite, Gospod vam postaje bliži, a Njegov Promisao — jasniji i razumljiviji.
Pre svega, naravno, preporučujem čitanje Jevanđelja, čitanje i proučavanje Psaltira, kao i svakodnevno jutarnje i večernje molitveno pravilo. Možete, uz blagoslov, uobličiti i svoje lično molitveno pravilo. Molitva pomaže da duhovno uzrastete do istinskog dijaloga sa Bogom i do spoznaje u čemu ste sami pogrešili i zašto je određena nevolja došla u vaš život.
Da, čovek koji sazna za prevaru često pokušava da pronađe odgovore na pitanja: Zašto se to dogodilo? Zašto sam to zaslužio? Šta sada da radim? Kako da živim dalje znajući da me neko može ponovo prevariti? Treba li uopšte tražiti odgovore na ta pitanja i kako to učiniti?
Aleksandar Tkačenko: Pokušaj da sebi objasniš sve što se dogodilo — da ponovo uspostaviš narušenu sliku sveta — sasvim je prirodna i razumljiva reakcija. Međutim, u takvim trenucima kod ljudi se često javlja takozvano „magijsko mišljenje“ — odjek onih ranih godina kada dete sve nevolje i neprijatnosti koje mu se dese objašnjava sopstvenom „krivicom“ ili „lošom osobinom“.
Tako i odrasla osoba, pogođena prevarom, počinje da traži uzroke u sebi: Gde sam pogrešio? Šta sam loše uradio? Na šta nisam obratio pažnju? Uz to, u našem društvu i dalje je prisutna ukorenjena predrasuda da je žrtva prevare delimično sama kriva: „dobru ženu muž ne vara“.
Ali odgovornost za prevaru uvek snosi onaj ko vara. Da, možda si i ti nešto pogrešno učinio, propustio da obratiš pažnju na nešto, možda si i ti imao grešaka — jer niko nije savršen. Ali ti nisi prekršio bračnu vernost. Onaj ko je to učinio, odgovara za svoj postupak. To treba jasno i duboko zapamtiti. Upravo takvo shvatanje može da bude oslonac koji će ti pomoći da savladaš ovu kušnju, da ne potoneš u osećaj krivice i stida i da ne doneseš nove, pogrešne odluke.
Protojerej Feodor Borodin: Cilj Božjeg popuštanja, o kojem smo već govorili, upravo je u tome da čovek počne da traži odgovore. Zbog čega se ovo dogodilo? Radi čega? Šta treba da ispravim kod sebe?
Poznati hrišćanski pisac Klajv Luis jednom je rekao: „Bog govori čoveku šapatom ljubavi. Ako ga ne čuje, govori mu glasom savesti. Ako ni tada ne čuje, viče mu megafonom patnje.“ Drugim rečima, dešava se da Gospod dozvoli da prođemo kroz patnju kada na neki drugi način ne može da dopre do našeg srca.
Međutim, pitanje „Zašto mi se ovo desilo?“ ne treba svesti isključivo na „Zašto sam kažnjen?“ Pre svega, da li je to uopšte kazna? Ako jeste — zbog čega? Ali mnogo je važnije pitanje „Zašto?“ u smislu: Šta treba da naučim iz ove situacije? Šta u svom životu treba da promenim? Šta u meni nije u skladu s voljom Božijom, pa je dopušteno da me zadesi ova nevolja?
Treba tražiti odgovore. Treba upoznati sebe. Ako se čovek nikada ranije nije ispovedio, ovo je pravi trenutak da trezveno pogleda u sebe, prepozna svoje greške i pokaje se. A ako ga preplavljuju teška osećanja — ljutnja, ogorčenost, želja za osvetom — tada je neophodno da se moli Bogu da ga izbavi iz tog crnog stanja i ne dopusti da ga ono potpuno obuzme.
Prevara ruši odnose između muža i žene: šta se dešava u duhovnom planu?
Protojerej Feodor Borodin: Čovek koji je počinio prevaru zapravo je dopustio sopstveni pad. Ako to ne doživi kao ozbiljan problem i ne pokaje se odmah, njegova ličnost počinje da se izobličava. U bogoslovlju postoji pojam „metanoja” — što znači promena svesti ili doslovno „promena uma”, koja se događa nakon iskrenog pokajanja zbog učinjenog greha. Tada ponavljanje tog greha postaje za čoveka nezamislivo. On se menja iznutra.
Pad, međutim, predstavlja proces suprotan metanoji. Tada čoveku postaju prihvatljive smicalice, podlosti i prljavštine koje ranije nisu imale mesta u njegovom duhovnom životu. Te promene su često toliko duboke da oštećena strana, suprug ili supruga, dolazi do tačke kada smatra da više nema smisla razgovarati — kao da dvoje ljudi više ne govore istim jezikom i ne razumeju se.
Sa stanovišta Crkve, supružnička prevara — preljuba — predstavlja teži greh od bluda, to jest razvratnog života van braka. Kada neko sebi dozvoli takav greh, on gubi razumevanje ljubavi i prekida zajednicu sa Bogom. Izdaje bračnog druga, osobu koju mu je Gospod darovao, i time zapravo odbacuje samog Gospoda.
Ako je takav čovek ucrkvljen, a ne kaje se zbog greha, Crkva mu zabranjuje pričešće — što znači da on, u duhovnom smislu, sam napušta Crkvu.
Hrišćanski brak nije samo zajednica dvoje ljudi, već duboko jedinstvo muškarca i žene na telesnom, duševnom i duhovnom nivou. Hrišćanin je pozvan na celomudrenost. Danas tu reč često svodimo samo na telesnu čistoću, ali njen pravi smisao je mnogo širi — celovitost i mudrost ličnosti.
Kada celovit čovek voli celovitog čoveka, on ne može da voli srce jedne žene, a telo druge. On voli celinu bića voljene osobe i zato čuva vernost. Vernost se ne počinje čuvati tek u braku — ona počinje mnogo pre njega. Mladić čuva sebe za onu koju mu je Gospod namenio, iako je još nije upoznao. Ona već negde hoda ovom zemljom, a on je pozvan da sačuva svoje srce i telo do tog susreta. Nakon što se susretnu i sjedine u braku, vernost čuva do poslednjeg dana.
Nažalost, onaj ko živi razvratno pre braka najčešće će i kasnije imati sklonost ka prevari. Možda ne odmah, ali vremenom. Strast ne nestaje sama od sebe; u početku je usmerena na supružnika, ali ako čovek s njom ne vodi unutrašnju borbu — a mnogi, nažalost, to ne čine, već je doživljavaju kao dokaz svoje muškosti i snage — ta strast će ga pre ili kasnije savladati.
Može li i treba li opraštati onome ko je prevario?
Protojerej Feodor Borodin: Hajde da pogledamo u ogledalo i da postavimo sebi pitanje pred Gospodom — da li i nama treba opraštati? Mi stalno tražimo oproštaj od Boga. A Gospod, kao odgovor na našu iskrenu molitvu, prašta nam, ma kako da sebe vidimo u tom ogledalu.
Razlika je u tome da li se čovek iskreno kaje ili, umesto toga, govori: „Umukni, ja te izdržavam. Ako budeš progovorila – ostaćeš bez ičega. Svi tako žive, pa ću i ja.“ U takvoj situaciji opraštanje nema smisla, jer je život sa takvim čovekom nemoguć. To je kao da pokušavaš da živiš s otvorenim prozorima dok je napolju minus četrdeset stepeni — koliko god da greješ sobu, smrznut ćeš se.
Kada muž govori ženi da je ona sama kriva, da više ne vodi računa o svom izgledu, da mu je postala nezanimljiva posle rođenja šestog deteta, da ga ne razume — dok ga, navodno, „druge razumeju“ — tada je jasno da je razlaz neminovan.
Ali, dešava se i drugačije. Čovek padne — i odmah se iskreno pokaje. Sam sebe osuđuje i prezire zbog onoga što je učinio. Tada dolazi do istinskog pokajanja i u takvoj situaciji oštećena strana može, ako to želi i ima snage, da oprosti i pruži novu šansu.
Aleksandar Tkačenko: Znate, postoje i tzv. „slučajne prevare“, kao što je prikazano u filmu „Ljubav i golubovi“. Dešava se, na primer, da se prostodušan, pomalo naivan muškarac nađe u neobičnim okolnostima, upozna neku drugu ženu, zaluta — a zatim iskreno ne može da objasni ni sebi zašto je to učinio.
Naravno, ženi je tada izuzetno teško. Prevara ostaje prevara — i ona izaziva dubok bol. Ali ako postoji iskrena ljubav s obe strane, onda ima prostora za razmišljanje i odluku: da li je prevara razlog za kraj braka ili ne?
To je vrlo osetljivo pitanje i ne postoje univerzalna rešenja ni saveti. Potrebno je mudro i sabrano promišljanje, razgovor sa sveštenikom, možda i sa psihologom, i, što je najvažnije, molitva Bogu da podari jasnoću i duhovno rasuđivanje — kako bi odluka bila donesena sa smirenjem i bez greške.
Može li se brak obnoviti posle prevare? Da li zajednica ostaje „mala Crkva“?
Protojerej Feodor Borodin: Naravno, obnova je moguća. Posebno ako se onaj koji je prevario iskreno pokajao i ako redovno učestvuje u crkvenom životu. Međutim, iako rana može da zaraste, ožiljak ostaje. Posledice će uvek postojati. Supružnička prevara ostavlja dubok i poguban trag. Nije slučajno da se u proročkim knjigama Starog Zaveta blud i preljuba gotovo uvek prikazuju kao izdaja Boga — izdaja bogoizabranog naroda ili pojedinca. Čovek je pozvan da voli Boga, a umesto toga prione uz idola. Isto je i u porodici: verovao si u ljubav, a ispostavi se da onaj najbliži nije znao šta je prava ljubav. To duboko boli.
Ali dok porodica postoji i dok se supružnici trude da je očuvaju, ona ostaje mala Crkva. To se odnosi na brak koji je zasnovan na Svetoj tajni venčanja. Venčanje je sveta tajna koja potiče još iz raja. To je nebeski dar koji čovek sam ne može da stvori, ali koji je pozvan da čuva i neguje. Ako u hramu niko ne dolazi na molitvu, on postaje muzej. Isto tako, ako brak ne održava molitva i zajednički trud, svetost zajednice slabi. Kada se izvrši sveta tajna venčanja, zajednička molitva supružnika postaje duhovna obaveza, naročito u teškim trenucima za porodicu.
Dešava se i da oštećeni supružnik treba da se zapita da li je negde i sam pogrešio. Naravno, odgovornost za greh prevare uvek je na onome ko je prevario. Ipak, u stvarnom životu postoje i povodi koji olakšavaju da se unutrašnji porivi pretvore u dela. Zato je važno da supružnici budu pažljivi jedno prema drugom, da budu učtivi, taktični, da iskazuju poštovanje. Kada u porodici zavlada nesloga, neprijatelj uvek „ponudi“ nekoga spolja, ko će, naizgled, razumeti i pružiti pažnju. Ponekad i sitne stvari — povišen ton, gruba reč ili nepažnja — mogu postati povodi koji podstaknu unutrašnje slabosti i dovedu do pada.
Obnova odnosa je moguća. Mi, hrišćani, verujemo da se uz Božju pomoć greh može oprostiti, a rane se mogu isceliti. Ako oštećena strana odluči da oprosti, to treba da učini iskreno — da zaista oprosti, primi supružnika i pomogne mu u njegovoj unutrašnjoj borbi.
Može li mu se ponovo verovati?
Aleksandar Tkačenko: Da, poverenje se može obnoviti — ali samo ako je pokajanje iskreno i ako postoji čvrsta odluka da se greh ne ponovi. U suprotnom postoji ozbiljan rizik da se porodični život pretvori u beskonačan niz prevara i privremenih „kajanja“.
Ima ljudi koji su toliko vezani za svog supružnika da su spremni da praštaju sve, samo da bi ga zadržali pored sebe. I tako žive godinama u atmosferi neverstva. Svako sam mora da odluči kako će postupiti. Ipak, takav život ostavlja duboke posledice po psihu. Stalni oproštaj koji nije praćen promenom plaća se sopstvenim mirom, narušenim samopoštovanjem, stalnim nemirom i strahom od nove prevare. Takvo stanje često vodi ka hroničnom stresu i može uzrokovati ozbiljna psihosomatska oboljenja.
Ima li smisla čuvati brak kada više nema poverenja?
Protojerej Feodor Borodin: Ja bih pre izabrao da živim sam, nego sa čovekom koji je prevario i nastavlja da vara. To je najstrašnije — uništava dušu, i njegovu i njenu. Takav odnos nema nikakve veze sa hrišćanskom ljubavlju; to je prosto životinjsko iskorišćavanje. Ne treba trpeti samo radi dece. Živeći u laži, postajemo potpuno izopačene ličnosti. Potrebno je odlučiti i otići. Treba se osloniti na Onoga Ko nikada neće prevariti niti izdati — na Gospoda Isusa Hrista.
U Crkvi ima mnogo žena koje su pronašle veru upravo nakon razočaranja u brak. Postoje i strašne priče: muž je prevario dok je žena bila u porodilištu, ili je napustio suprugu i bebu, preteći da će je povrediti ako zatraži alimentaciju. I svim prijateljima je hvalio sebe kao dobru osobu, dok je odbijao da izdržava svoje dete. Takav egoista čeka usamljena starost — kao da je sve oko njega spaljeno, niko neće ni muvu dozvoliti da sleti na njegovu ruku.
Aleksandar Tkačenko: Čuvati porodicu samo radi dece je sumnjiva odluka. Ključna reč je „samo“. Ako više nema nikakvog drugog smisla u održavanju porodice, a deca odrastaju u atmosferi odsustva ljubavi i poverenja između roditelja, takva porodica deci neće doneti dobro. Za kvalitetan razvoj, deci su potrebni zdravi odnosi između roditelja. Mama i tata treba da nauče da vole jedno drugo, čak i ako brinu o porodici prvenstveno radi dece. Nesrećni roditelji ne mogu imati srećnu decu.
Izgubljeno poverenje se može obnoviti, ali samo ako obe strane žele i rade na tome. Nažalost, to nije uvek moguće. Čak i ako se supružnik koji je prevario iskreno pokaje, oštećeni supružnik može i dalje osećati gnev, bol i iskušenje da stalno podseća na prevaru. Oproštaj nije lak, i zahteva trud i spremnost da se zaista oprosti. Nekada problem nije u poverenju, već u dubokoj bolnoj rani, koja onemogućava normalan život i povratak poverenja. U takvim slučajevima neophodna je pomoć stručnjaka.
Po mom mišljenju, uvek ima smisla pokušati sačuvati porodicu. Ipak, dešava se da više nema ničega za spasiti — da ljubavi, pažnje i zajedničkih interesa više nema. Prevara tada ruši iluziju prividnog blagostanja i pokazuje prazninu odnosa. To nije samo gubitak poverenja, već shvatanje da porodica nije zaživela onako kako treba. U takvoj situaciji razvod je legitiman izbor.
Međutim, moguće je i obrnuto — ako oba supružnika iskreno žele, mogu pokušati da od tog trenutka izgrade pravu porodicu. To nije lak put i ne odgovara svakom bračnom paru, ali je moguć tamo gde postoji volja i spremnost da se zajednički radi na obnovi odnosa.
Kako prebroditi prevaru? Da li je to rana koja se može izlečiti, ili ostaje trauma koja traje ceo život?
Aleksandar Tkačenko: Bilo koju ranu ili traumu možemo izlečiti ako postoji iskrena želja i odlučna namera da se to uradi. Nažalost, nisu svi spremni na to. Dešava se da ljudi dugo ostaju zarobljeni u svojoj patnji, mesecima ili čak godinama. U takvim slučajevima bolje je obratiti se stručnjaku — psihologu, i zajedno sa njim istražiti zašto ne uspevate da otpustite bol.
Često se ispod rane izazvane prevarom krije stara trauma iz detinjstva — nanešena od roditelja koji iz različitih razloga nisu pružali dovoljno ljubavi i pažnje. Ta trauma se potiskuje u podsvest, a u trenutku supružničke prevare ponovo se ispoljava, i osećanja iz detinjstva prenose se na onog ko je prevario. Ponekad čak i porodične priče iz prošlosti utiču na našu reakciju. Na primer, deda je prevario babu, a ona je izvršila samoubistvo. Za mamu je to bila velika tragedija, o kojoj je stalno govorila svojoj kćeri. Kći je zapamtila da je prevara kraj sveta i da se posle nje ne može živeti. Kasnije se udala i sama je postala žrtva muževe prevare. Takvi događaji mogu ostaviti teške i nepredvidive posledice, ali sve se to može izlečiti — potrebna je samo iskrena želja.
Kako nastaviti živeti? Kako sebe pripremiti za dalji život?
Sa Hristom. Samo tako. Hrist je tvrđava na koju se možemo osloniti. Treba započeti potpuno drugačiji molitveni život i naučiti da razgovarate sa Bogom.
Ako imate decu, obavezno ispunjavajte svoje roditeljske dužnosti. Česta greška je kada, posle muževe izdaje, žena ne dozvoljava ocu da se viđa sa decom. To je veoma štetno za decu. Ako dete odrasta ne viđajući oca, faktički bez prisustva oca, trpi veću štetu nego kada bi se i u takvom stanju otac viđao sa njim. Roditelji se moraju dogovoriti da ne komentarišu jedno drugo i ne osuđuju. Treba omogućiti komunikaciju, ako supružnik ne predstavlja pretnju za dete, nije alkoholičar ili narkoman. Otac ili majka su ipak deo detetovog sveta i polovina njegovog života dok je dete malo.
Najvažnije je da nastavite da živite. Čak i ako se još ne zna kako, kada vas obuzima bol ili ste ukočeni tugom, život mora ići dalje. Odlučite da živite i držite se te odluke. Čak i ako prevara prekida odnos, to nije kraj života. Odlučite da živite, a kako dalje – shvatićete kasnije, kada budete imali snage i resurse da razmišljate. Važno je da shvatite da imate budućnost, da će u njoj biti radosti, novih otkrića i dobrih ljudi. Svet je pun ljubavi; zla dela jednog čoveka ne mogu uništiti celu ljubav. Prevara je kao odvratni pauk koji deluje strašno, ali stvarno samo visi preblizu. Zato se sklonite i vratite životu pravu veličinu.
Iguman manastira Rukumija ističe da crna magija često dolazi kroz „bezazlene“ posete i ostavljene predmete, a objašnjava i kako se od toga možemo zaštititi – ne samo molitvom, već i jednostavnim zaključavanjem vrata.
Pravoslavna molitva prenosi se vekovima i donosi mir, slogu i nežnost u dom – evo kako ona zvuči i zašto bi trebalo svakodnevno da je izgovarate zajedno sa voljenom osobom.
Prema pravoslavlju, preljuba se ne svodi samo na telesni greh, već obuhvata i skrivene intimne misli i želje o drugoj osobi.
Svetitelj iz 18. veka i veliki duhovnik ističe da su uzdržanje, molitva i čistota srca neophodni uslovi za dostojno pristupanje Svetoj Tajni Pričešća.
