NEMAC KATOLIK PREŠAO U PRAVOSLAVLJE I ZAMONAŠIO SE: Otac Gabrijel svedoči o svom putu od ruševina Kelna do manastira u švajcarskim planinama

Rođen među ruševinama Kelna kao Johen Bunge, kršten kao katolik u kući u kojoj se vera nije živela, a duhovno sazreo u tišini planina iznad Lugana, monah Gabrijel u sebi nosi neobičan tok jednog duhovnog puta koji ne liči na preobraćenje iz knjiga. Njegova priča ne počinje u manastiru, niti pred ikonostasom, već među rimskim katakombama, ruševinama drevnih crkava i pitanjima koja su rasla sporije od godina. Istorija, kojom se bavio kao naučnik, nije ga zadovoljila dok nije pronašao Crkvu koja tu istoriju ne nosi samo u kamenju, već u životu. Između Zapada na kojem je odrastao i Istoka kojem je prislonio srce, ostao je trag jedne potrage koja se ne iscrpljuje u promeni konfesije, već u traženju punine vere, tišine molitve i kontinuiteta Apostolske Crkve.

Poslednjih godina živi u Roveredu, malom selu sa oko stotinak stanovnika, u manastiru skrivenom u šumi, u planinama luganske oblasti, u italijanskom delu Švajcarske.

Bili ste katolik od detinjstva?

- Da, ali nisam čitavog života bio praktični katolik. Moj otac je bio luteran, a majka katolkinja, i ja sam kršten kao katolik. Ali, kao što to često biva u takvim slučajevima, nijedan od mojih roditelja nije praktikovao svoju veru. Ni otac ni majka nisu išli u crkvu, pa tako nisam ni ja. Ipak, kao što mladi ljudi uvek traže svoj put, ponovo sam otkrio veru svoga krštenja. U početku sam sam odlazio u katoličku crkvu. Moji roditelji me nisu ohrabrivali, samo su to tolerisali.

orthodoxwiki

 

Čak ni vaša majka?

- Ona je bila verujuća katolkinja, ali je, zbog braka sa luteranom, prestala da praktikuje veru. Tek mnogo kasnije, kada sam ja već bio monah, počela je ponovo da ide u crkvu i da živi svoju veru. Moj otac je nerado išao s njom, makar za Uskrs ili Božić, jer nije želeo da praznike provodi sam.

Gde ste rođeni?

- Rođen sam u Kelnu, ali smo napustili taj grad kada sam imao dve godine, zbog rata. Taj grad, star skoro dve hiljade godina, bio je gotovo sravnjen sa zemljom. Bio je kao Hirošima. Oko osamdeset procenata bilo je uništeno, a Amerikanci su čak predlagali da se grad obnovi na drugom mestu - činilo se besmislenim pokušavati obnovu iz pepela. Ipak, ljudi su bili izuzetno vezani za svoj grad. Velika katedrala je i dalje stajala, iako teško oštećena. Dvanaest romaničkih crkava bilo je takođe strašno razrušeno. Deset godina nismo živeli u Kelnu, već u malom seočetu na selu. Tek 1953. mogli smo da se vratimo. Dakle, mladost sam proveo u Kelnu i tamo pohađao gimnaziju. I danas taj grad veoma volim.

Gotička katedrala, to čudo gotičke arhitekture, podignuta je na mestu gde su još od ranohrišćanskih vremena stajale prethodne crkve. Jedan od prvih keljskih episkopa bio je blizak saradnik cara Konstantina. Ispod severne kule nalazi se krstionica iz IV veka. U Kelnu postoji i crkva Svetog Gereona, u kojoj se nalazi osmostrani toranj visok pet do šest metara. To je romanička crkva iz IV veka i u njoj se čuvaju mošti rimskih mučenika. U tom gradu ima toliko tragova jedinstvene Crkve, začetaka hrišćanstva, da su me upravo ti arheološki svedoci podstakli da dublje „kopam“ u temelje Crkve. Po obrazovanju sam istoričar, numizmatičar.

Da li su vas ta sećanja navela da poželite da ponovo "sjedinite" Evropu sa Crkvom ranog hrišćanstva?

- Naravno, dugo nisam znao ništa o pravoslavnoj crkvi. Postepeno sam otkrivao njeno postojanje. Neki moji pravoslavni prijatelji danas mi kažu da katolici znaju samo da mi "postojimo" - i ništa više. Jednostavni ljudi čak pitaju: „Zar i vi poštujete Presvetu Bogorodicu?“ A to je pedeset godina posle Drugog vatikanskog sabora, koji je, navodno, "otvorio prozore" do tada zatvorene Katoličke crkve, a njihovo poznavanje pravoslavlja i dalje je veoma površno.

Morao sam sam da otkrivam sve to, korak po korak. Nisam znao ni za jednu pravoslavnu zajednicu; nije bilo pravoslavnih hramova u gradovima, jer su Rusi, bar oni, bogoslužili u protestantskim crkvama koje su im bile ustupljene na nekoliko sati nedeljom - kao što je često slučaj i danas. U Luganu su Rusi otkupili malu protestantsku crkvu koja je bila prazna i napuštena. Sve druge pravoslavne zajednice, poput Rumuna, služe u katoličkim crkvama koje im se daju na korišćenje. Ali sada imamo malu crkvu, koju treba otplatiti. Ona se postepeno preobražava u pravoslavni hram, sa ikonostasom i svime što uz to ide.

Dakle, pravoslavlje sam otkrivao postepeno. Kada sam imao oko devetnaest godina, posle gimnazije, otišao sam sa jednim prijateljem u Rim i tamo otkrio rano hrišćansko doba: katakombe, drevne crkve koje su osnovali Sveti Konstantin i Sveta Jelena i mnoge druge. To je na mene ostavilo snažan utisak. Moram priznati da je tada moja svest o sebi kao katoliku bila dodatno učvršćena.

Rim je apostolska zemlja - tu je grob Svetog Petra, tamo Svetog Pavla, Santa Marija Mađore, Santa Kroče, San Đovani Laterano… sve te paleohrišćanske crkve, to neverovatno arheološko trajanje. Ali tek mnogo kasnije sam otkrio da, iako postoji kontinuitet na nivou arhitekture, ne postoji kontinuitet na nivou apostolske crkve - na nivou njenog temelja.

Shutterstock

 

Tek sam kasnije shvatio da su Santa Marija Mađore i druge crkve iste od davnina, ali da taj kontinuitet ne postoji na drugim, suštinskijim nivoima. Isto je i sa anglikancima. Oni imaju katedralu Svetog Avgustina u Kenterberiju, ali na teološkom nivou nema kontinuiteta, već prekid. Međutim, tada sam bio previše mlad da bih bio svestan koliko prekida i rascjepa postoji u istoriji Zapadne crkve. To sam morao sam da otkrijem, postepeno.

Ljudi me često pitaju zašto sam postao pravoslavac i da li je postojao neki presudan trenutak u tom procesu. Zaista, postojao je jedan presudan trenutak, iako sam to već govorio, ponoviću. Najpre sam morao da otkrivam pravoslavlje na književnom nivou — kroz knjige, muziku i slično. Isto je bilo i sa monaštvom: duh monaštva sam otkrivao čitajući spise pustinjskih otaca.

Ali pravo, živo pravoslavlje upoznao sam u svojoj dvadeset i prvoj godini, kada sam bio u Grčkoj. Bio sam student, još ne monah. Nisam mogao da uđem u manastir jer mi otac to nije dozvoljavao. Bio sam premlad. Zahvaljujem nebu što mi tada nije dopustio, jer sam tako imao priliku da putujem u Grčku sa drugim studentima i tamo otkrijem živo pravoslavlje.

Video sam svete manastire, sreo sam i jednog svetog monaha. Prisustvovao sam liturgiji. To je bilo pre Drugog vatikanskog sabora. Grci su prema meni, kao katoliku, bili izuzetno ljubazni i topli. Danas bi to verovatno bilo drugačije, jer su se katolici u potpunosti promenili u odnosu prema pravoslavnima.

Na bolje, ili na gore?

- Od najgoreg ka najboljem. Ali sada pravoslavni drže izvesnu distancu, jer se osećaju napadnutim, "ugroženim".

Posetio sam bogoslovije i manastire u Grčkoj i jednom prilikom rekao monasima i studentima: „Ovde je sve divno i sve mi se dopada, ali… šteta što ste odvojeni od nas.“ Odmah su mi odgovorili: „Varate se, nismo mi odvojeni od vas, nego vi od nas.“ Tako sam se prvi put, imao sam tada samo dvadeset jednu godinu, suočio sa temeljnim problemom razdvajanja, koje se na Istoku i na Zapadu vidi potpuno drugačije.

Ko je u pravu? Sa dvadeset jednom godinom nisam imao dovoljno znanja da to proverim. Tek postepeno sam ga sticao i tako sam otkrio da se zapravo Zapad odvojio od zajedničkog temelja. Postoji arheološki kontinuitet — u poznatim crkvama iz vremena Konstantina i Jelene, na primer — ali na suštinskom nivou, u teologiji, bogosluženju i svemu ostalom, kontinuiteta nema. Moja mala knjiga Zemljane posude govori o jednom malom, ali suštinski važnom aspektu — o tom prekidu.

Ranije ste pomenuli da ste čitali knjigu nemačkog istoričara Johana Halera o istoriji Crkve do 1500. godine, kao i druge knjige o papstvu, poput one koju je napisao abe Gete.

- Da, u stvari upravo sada čitam Halerovu knjigu. To je čisto istorijsko delo, dok je knjiga abe Getea polemička. Znate, Haler je bio nepristrasan, vrlo staložen i imao je slobodan pristup Vatikanskoj biblioteci. Njegova knjiga je objektivna istorijska studija, napisana mirnim duhom, ali snažno deluje. Činjenice su nadmoćne, neoborive.

Rekli ste da ste srećni što te knjige čitate sada, a ne ranije, jer biste možda izgubili veru. Možete li to malo objasniti? Mislite da ste morali postati duhovno jači da biste mogli da se suočite sa činjenicama?

- Da, smatram da se vera kod mladih mora čuvati i štititi. Kada se izgradi čvrst temelj, kada se u umu steknu ispravni kriterijumi i kada vera ojača, tada čovek može da sudi razborito.

Mislite na čvrst temelj u hrišćanskoj veri, ne nužno u rimokatoličkoj?

- Da, jer tek tada možete da se suočite sa ogromnom masom istorijskih činjenica.

Jer osećate da bi te činjenice same po sebi mogle biti previše porazne ili sablažnjive za ljude?

- Da, svakako. Znate, istorija nije teologija. Istorija su proste činjenice - ono što se zaista dogodilo. Halerovo delo opisuje sve uspone i padove… Fascinantno je, ali to je istinska istorija. Čini da se čovek zapita…

Istorija, "sa svim bradavicama", kako Englezi kažu?

- Da, sa svim njenim manama i sa papinim zahtevom za prvenstvom, za položajem poglavara Crkve. To je vrlo neobično. Još u IV veku papa Damaz je tvrdio da rimska Crkva (ne papa lično, još ne tada) ima prvenstvo nad svim drugim crkvama, jer je Hristos rekao Petru: „Ti si stena i na toj steni sazidaću Crkvu svoju“ (up. Mt. 16, 18). Tako su Rimljani tu stenu poistovetili sa institucijom, sa nečim vidljivim - sa Rimokatoličkom crkvom.

A ipak, veoma mnogi oci Crkve, i na Istoku i na Zapadu, tumačili su tu „stenu“ drugačije. Sveti Ambrozije Milanski još 382. godine rekao je da je ta stena vera naroda. To je ispovedanje Isusa Hrista kao Sina Boga živoga. Nije to bila Petrova lična vera; on nije bio ni bolji teolog ni veći apostol od ostalih. To mu je Otac otkrio. To je stena koja se ne može razoriti.

Sam Petar ubrzo zatim pokazuje da nije razumeo to ispovedanje — Gospod ga naziva „đavolom“ i kaže: „Idi od mene, satano“ (up. Mt. 16, 23). Ne samo Sveti Ambrozije već i mnogi drugi veliki oci, kako istočni tako i zapadni, kažu isto.

Za rimokatolika je, međutim, sasvim očigledno da je ta stena ličnost apostola Petra. A po predanju, Sveti apostol Petar je umro u Rimu, pa stoga mora biti da je rimska Crkva, i njegov naslednik, rimski biskup, ta stena. Ali Petar je bio na mnogim mestima. Zašto bi moralo biti presudno samo mesto njegove smrti? Mnogi bi mogli tvrditi da baš oni čuvaju njegov grob.

On jeste umro u Rimu, kao i Sveti Pavle. Ali da li je to dovoljan razlog da taj grad, koji je tada bio prestonica Rimskog carstva, postane i „glava“ svih crkava? Ako već postoji grad koji bi s pravom mogao da polaže pravo na to, onda bi to bio Jerusalim - grad u kojem je Gospod naš stradao i vaskrsao. U Jerusalimu je Gospodnji grob. A glava Crkve je, u svakom slučaju, sam Gospod.

To deluje kao zastrašujući primer onoga što se naziva plotsko mudrovanje, telesno, zemaljsko razmišljanje.

- Da, i to je odmah pustilo koren. Ono što najviše zaprepašćuje u istoriji papstva, kako je Haler opisuje, jeste upravo taj svetovni, zemaljski aspekt - način na koji su se duhovna sredstva, poput ekskomunikacije i interdikta, vekovima koristila u političke svrhe. Još je šokantnije to što se ljudi time više nisu ni zamarali.

Čitave zemlje bile su pod interdiktom - što je značilo: nema liturgije, nema Svetih Tajni, nema zvona - ništa.

Zašto?

- Zašto? Zato što kralj nije hteo da popusti pred papinim teritorijalnim zahtevima. Papa je uvek ratovao za svoju državu, koja je čas postajala sve veća, čas sve manja - i koja i danas postoji, kao Vatikan. Uvek su to bili politički, teritorijalni razlozi.

Ali većina tih zemalja, na stotine kraljeva, pa čak i episkopa, jednostavno nije marila. Nastavljali su da služe liturgiju, da dele Svete Tajne i sve ostalo.

Dakle, tehnički, bili su "neposlušni" papi?

- U potpunosti. Za mene je to bilo šokantno. I danas je šokantno. Šokantno je to što su se duhovna sredstva koristila iz čisto materijalnih, političkih razloga, a oni na koje su bila upućena nisu se time ni potresali. Možete zamisliti kako je to postepeno razaralo Crkvu iznutra. Tako mnogo bolje razumete zašto je zapadno hrišćanstvo uništilo - i još uvek uništava - samo sebe iznutra, a ne spolja. Strašno je, moram reći.

To je ono što ja nazivam „sekularizacijom“. Bilo je papa koji su lično učestvovali u bitkama. Bilo je sasvim uobičajeno da kardinali imaju svoje vojske i slično. To je sekularizacija - to znači da je Crkva zatvarala svoj duhovni horizont, sve više uključujući u njega svetovne interese.

Pape su, razume se, branile svoju nezavisnost od careva, koji su im zapravo bili potrebni - jer bez cara više ne bi bili nezavisni ni od knezova, ni od sicilijanskog kralja, ni od bilo koga. I tada počinjete da shvatate mnoge stvari.

Pretpostavljam da čitate ovu knjigu u originalu, na nemačkom jeziku. Postoje li prevodi?

- Ovo je klasik, ali ne znam - ima desetine knjiga ovog tipa. Naveo sam ovu knjigu samo da bih vam pokazao da me i sada, posle svega, te teme i dalje zanimaju, da i dalje čitam knjige koje su mi u vreme mog traganja bile zabranjene. Mislim da mi tada svakako ne bi mnogo koristile, jer bih potpuno izgubio veru.

Ko vam je zabranio?

- Moji profesori na katoličkom fakultetu univerziteta. U Nemačkoj teologiju predaje država, tako da sam svoje teološko obrazovanje stekao na državnom univerzitetu.

Dakle, nastavljam da proučavam te stvari samo da bih produbio razumevanje razloga za razdvajanje između Istoka i Zapada. Naravno, iz toga se može mnogo razumeti, ali još uvek postoji jedna velika tajna koju ne uspevam da shvatim: zašto je Bog to dopustio?

Može se reći da je sve to bila greška pape, ali vernici nisu imali izbora. To sada govorim svojim prijateljima. Kažem im: "Vidite, ne treba da kritikujete niti da osuđujete katolike. Oni su samo rođeni na pogrešnoj strani ulice. To nije njihova greška. Oni nemaju izbora. Nikada ga nisu ni imali. Ceo Zapad je pripadao rimskom patrijarhatu, koji je postepeno postajao sve veći i veći; oni nisu bili deo drugih patrijarhata. U svakom slučaju, ni danas nisu. Njihova je nesreća što su jednostavno rođeni tamo."

Zašto je Zapad, izgleda, toliko sklon zemaljskom, sekularnom načinu razmišljanja kada je religija u pitanju - više nego hrišćanski Istok?

- Mislim da je razlog to što je sekularizacija veoma dug proces, a njen najjasniji izraz je protestantizam, koji je unutrašnje-katolički fenomen. To je unutrašnje-katolički fenomen u zapadnoj crkvi, koji se pojavio nakon njenog razdvajanja od istočnog dela crkve. Pre toga nije mogao da se razvije.

Reći ću vam jedno zaista strašno iskustvo. Govorim o istoriji, ali možda je bolje da govorim o svojoj „maloj istoriji“ od sedamdeset tri godine. Ušao sam u manastir sa dvadeset dve godine, baš one godine kada je otvoren Drugi vatikanski sabor. Sa svojim grčko-pravoslavnim iskustvom i svime time postao sam monah u Ševetonju i zaista smo bili puni nade da će se rimska crkva sada vratiti na svoj put. Bilo je mnogo znakova koji su ukazivali da će se to dogoditi. Pavle VI imao je vrlo snažnu i duboku želju za pomirenjem sa pravoslavnom crkvom.

On je bio oličenje tog dvostrukog lica (janus-lica) zapadne crkve. S jedne strane, želeo je da sa patrijarhom Atinagorom sasluži liturgiju kada su se sreli u Jerusalimu i doneo je zlatni putir za to. Ali ekumenisti su ih (hvala Bogu) razdvojili, jer bi, da su služili zajedno, posle toga sve bilo još gore nego pre. Tako da nisu služili zajedno. On je ponudio da pokloni taj putir patrijarhu.

Ali pouzdano je dokazano da je želeo, kroz liturgijske reforme, da latinska misa postane prihvatljiva protestantima, ne misleći, nesvestan da će time u istom trenutku postati potpuno neprihvatljiva za pravoslavne.

Vidite, katolička crkva se nalazi između tih suprotstavljenih pozicija - pravoslavnog Istoka i protestantskog Zapada. Ali opšti tok nije krenuo ka Istoku, već ka Zapadu. Došlo je do sporog procesa samoprotestantizacije rimske crkve - samosekularizacije, sa svom fizičkom i duhovnom razgradnjom kojoj smo svedočili.

To je bila prava istorijska katastrofa neviđenih razmera. Vidite, protestantizam je unutrašnje-katolički virus. A rimska crkva nema antitelo protiv tog virusa. Antitelo je pravoslavlje, koje u poslednjih pet stotina godina nikada nije bilo u iskušenju protestantizma. Čak i ako bi postojao neki vaseljenski patrijarh koji ima simpatije prema kalvinizmu (kao što je jednom i bilo), to je lokalna pojava. Ona nema uticaja na pravoslavnu svest. To je samo ograničeno i tu se završava.

Pravoslavna crkva imala je mnogo prilika da se "zarazi" protestantizmom i sekularizmom, ali nije podlegla - osim površinski.

Prehlada, a ne rak?

- Da, prehlada, ne rak. To je zaista tragedija istorijskih razmera.

Mnogi katolici su sada toga svesni, jer više ne smatraju pravoslavnu crkvu konkurentom ili protivnikom. Zato joj na sve načine pomažu da osniva svoje parohije na Zapadu. Daju im svoje crkve da bi mogli da služe liturgije na katoličkim oltarima - što bi nekada bilo nezamislivo.

Od onih koji se kolebaju - mislite li da bi mogli krenuti putem pravoslavlja, ili će radije napustiti sve?

- Jedini način na koji to vidim mogućim jeste da se okrenu svom sopstvenom pravoslavlju, jer, osim ako Bog ne učini neko neviđeno čudo kojim bi sve okrenuo ka vizantijskom pravoslavlju, postoji čitava kultura koja to sprečava. Nije reč samo o tekstovima ili formulama. Oni moraju da se vrate svom sopstvenom pravoslavlju, svojim sopstvenim tradicijama.

Sve ove godine, dok sam pisao svoje male knjige, moj cilj je bio sledeći: kao monah, da pomognem ljudima da imaju duhovni život, da ponovo otkriju i povrate svoje duhovno nasleđe, koje je, naravno, isto kao i naše, jer imamo iste korene. Ali uspeh mog nastojanja, barem među monasima, blizu je nuli. Posebno među monasima.

Knjige uglavnom čitaju laici, ne sveštenici i monasi. Monasi su ti koji se bave jogom, zenom, reikijem i sličnim stvarima. Kada to kažete ruskim monasima, oni su zaprepašćeni; ne mogu da zamisle da se to događa. Ja ih ne osuđujem; hvala Bogu, Gospod je taj koji će suditi svetu, a ne ja. Ali to znači da ljudi ne traže rešenje, odgovor unutar sopstvene tradicije. Traže ga izvan nje, u nehrišćanskim religijama.

Za mene, katolički monasi koji praktikuju zen-meditaciju isto su što i zen-monasi koji se mole Krstnom putu. Potpuno apsurdno. U budizmu patnja ima drugačije poreklo i prevazilazi se na drugačiji način nego u hrišćanstvu. Ne postoji raspeti Spasitelj. Zašto bi, onda, oni meditirali o stanicama Krstnog puta? Naravno, ne rade to.

A kako hrišćanski monah, koji veruje u ličnog Boga, može da se moli bezličnom univerzumu zena?

- U tim manastirima imaju zen-vrtove… Ali možete li zamisliti Krstni put u zen-manastiru? Budističke monahe kako kleče pred stanicama? To je nezamislivo.

Kao da su izgubili sopstveni identitet?

- Ali ono što je posebno upečatljivo jeste to da oni čak i ne pokušavaju da kopaju po sopstvenom tlu, da pronađu svoje sopstvene korene - izvor koji je zatrpan smećem. Izgledaju ubeđeni da tamo ničega nema i da nikada nije ni bilo.

Zato i mi moramo da tražimo taj izvor. Dobro se sećam svoje monaške mladosti - bilo je onih u manastiru koji su osećali da tamo nema ničega, da je sve suvo. Onda je došao zen-majstor, jedan jezuita (veoma poznat, davno je umro), i to je za njih bilo otkrovenje. Barem je bilo nešto duhovno… Oni su do tada videli samo formalizam.

Hvala Bogu, ja sam otkrio svete oce i ranu monašku literaturu pre nego što sam došao u manastir. Nije me manastir tome naučio. Nastavio sam svoje traganje u manastiru.

U Ševetognju?

- Da. Otišao sam tamo jer mi je delovalo bliže onome što sam otkrio u Grčkoj. Da budem iskren, tamo su me poslali. Ušao sam u benediktinsku opatiju u Nemačkoj. Moj učitelj novaka, opat — svet čovek — voleo me je veoma i video je da nisam na pravom mestu. Žrtvovao je svog obećavajućeg novaka i poslao ga u Ševetogn, da vidi da li će to više odgovarati.

Kada sam položio monaške zavete, došao je lično da me poseti. Bio je svet čovek. Moj ispovednik, trapistički monah, takođe je bio svet čovek. Imao sam priliku da sretnem više od jednog svetog čoveka, čak i na Zapadu. Još uvek postoje.

Osećam da je moj sopstveni put da dokažem, čak i pravoslavnima, da je moguće i unutar zapadne tradicije ponovo otkriti zajednički temelj i živeti iz njega. To se može — ne sam, naravno, već samo uz Božju blagodat.

Ali došao sam do tačke kada više nisam mogao da podnosim da budem samo u duhovnom opštenju sa pravoslavnom crkvom, koja mi je toliko bliska. Želeo sam pravo, sakramentalno opštenje. Zato sam ga i zatražio.

Verujete li da bi na tom putu, kopajući do korena sopstvene zapadne tradicije, neki neizbežno osetili potrebu da učine korak koji ste vi učinili?

- Teško je reći, jer možda tehnički nije svima moguće. Na Zapadu pravoslavna crkva nije bila dovoljno zastupljena. Sada se to menja. Imam mnogo prijatelja koji slede isti put - oni su "pravoslavni", ali ne u konfesionalnom smislu. Ne znam da li će ikada postati pravoslavni.

Moje lično iskustvo me je naučilo da nećete uvek pronaći pomoć ni sa pravoslavne strane. Prozelitizam nije uobičajeno pravoslavan, i ponekad nećete naići ni na konkretnu pomoć. Mene su čak obeshrabrivali. Bio je jedan poznat teolog (neću reći ko)… Bio sam mlad student i on je bukvalno zabranio meni i drugim monasima iz Ševetogna da postanemo pravoslavni. Rekao je: „Ne! Ne smete postati pravoslavni! Morate u svom telu da podnesete tragediju razdvajanja.“ I ja jesam, jer nisam imao drugog puta.

Obratio sam se drugom ruskom pravoslavnom mitropolitu za pomoć - nije mi pomogao. Samo me je odbio. I to je bila Božja volja. U pravom trenutku sve je zaista išlo glatko. Zaista. Kao pismo u švajcarskoj pošti. Ali pre toga delovalo je nemoguće.

Sve se događa po Božjoj volji i planu, ali mislite li da bi možda pravoslavni trebalo da pruže više ohrabrenja onima koji traže, koji se kolebaju? Koji kopaju duboko, ali ne dopiru do korena?

- Treba da bolje poznaju svoju veru i da budu sposobni da odgovore na pitanja. Ne bi trebalo da kritikuju sve i svakoga.

Kao što mnogi obraćenici često rade?

- Da, obraćenici su najstroži sudije. Ali, da, treba da znaju da odgovore na suštinska pitanja. Ipak, govorim iz sopstvenog iskustva, iz Švajcarske. Pretpostavljam da je drugačije u Americi, gde postoje stotine različitih crkava, protestantskih denominacija, i sve su, da tako kažemo, jednake. Nažalost, ima i desetine pravoslavnih crkava.

Da, Amerika ima suprotan problem: previše izbora.

- Zbunjujuće je.

Čak i tako, nekim pravoslavnim Amerikancima teško je da javno kažu: "Ovo je prava crkva."

- Ipak, u Americi je lakše jer tamo nema „dominantne“ crkve. Nije kao u Italiji, Španiji ili čak Nemačkoj, gde postoje dve dominantne crkve - katolička i protestantska. Jedna pored druge, ili jedna nad drugom, zavisi kako gledate — katolička crkva je dominantna konfesija.

Svaka pravoslavna aktivnost bi, pretpostavljam, bila loše primljena, utoliko pre što zavise od dobre volje Katoličke crkve. Da biste dobili crkvu, da biste služili, ako ste previše siromašni da sagradite sopstvenu, potrebna vam je dobra volja katoličkih biskupa. Ali mislim da je situacija u Americi drugačija.

Naravno, Katolička crkva je moćna i u Americi, ali su u Severnoj Americi prvobitno ušli u protestantsko, anglosaksonsko okruženje. Ipak, Katolička crkva je u Ameriku donela mnoge dobrotvorne ustanove, bolnice i škole, mada mnogi to danas zaboravljaju.

- Da, ali ne bi trebalo.

U svakom slučaju, protiv sam svakog oblika prozelitizma, ali moramo da odgovaramo na pitanja, da kažemo kako stvari stoje, ako ljudi žele da znaju. Bog svakoga poziva na, da tako kažem, "pravo mesto".

Da li lokalni ljudi koji nisu pravoslavni ikada svrate u vaš manastir i pitaju vas o njemu?

- Lokalno stanovništvo me poznaje već trideset godina, ali moj monaški život je oduvek bio veoma poseban; i pošto oni ne poznaju monahe - jer ih nema (tamo su bili franjevci, koji nisu monasi) - uvek su se pitali kakva smo mi to braća. Nosili smo crno, imali brade, kapuljače, izgledali smo prilično starinski.

Njihov sopstveni lokalni svetitelj iz petog veka oblačio se isto kao i mi, ali oni to više ne znaju. Znali su da smo veoma bliski hrišćanskom Istoku, svetim ocima, i da ono što govorim danas nije ništa drugačije od onoga što sam oduvek govorio. To je nešto što su ljudi primetili kada sam postao pravoslavan.

Jedna žena, jednostavna domaćica bez univerzitetskog obrazovanja, koja je znala da smo postali pravoslavni, rekla je: "Samo želim da znate da ćete uvek biti naš otac Gabrijel i da radite ono što ste nas oduvek učili - da se vratimo svojim korenima. Pravoslavna crkva je upravo onakva kakva je bila na početku."

Dakle, običan čovek bez teoloških studija može da razume suštinu toga. Nisu bili šokirani. Nije bilo nikakvog otpora prema nama. Ponekad, dok hodamo ulicom, ljudi kažu: "Oče, mogu li da vas nešto pitam?" Ja kažem: "Naravno." "Jeste li vi pravoslavni monah?" Ja kažem: "Jesam." „Bravo!“

Više nisu navikli da viđaju monahe. Jedini monasi koje vide su pravoslavni monasi. Franjevci su nosili građansku odeću, tako da, ako ih lično ne poznajete, ne biste ni znali da su fratri. Ali pravoslavni monasi su uvek prepoznatljivi. I za te ljude to nije provokacija. Naprotiv, to ih ojača. Kažu: "Dobro je! Bravo!"

Moram reći, nisam očekivao takvu reakciju. Kada sam ustoličen za igumana mog manastira (velika reč za malu stvarnost), prisustvovalo je nekoliko katolika, mnogi od njih benediktinski monasi. Pitali su da li mogu da dođu; želeli su da budu prisutni. Prisustvovali su pravoslavnoj liturgiji i ja sam ih predstavio episkopu, koji ih je srdačno primio.

To nije shvaćeno kao neprijateljski čin protiv njih ili protiv katoličke crkve, već kao konačna posledica onoga što sam oduvek učio.

Videli su vašu doslednost u tome?

- Mnogi od njih bi voleli da učine isto, ali su suviše vezani za svet u kojem žive; ili je njihovo poznavanje pravoslavlja, apostolske tradicije, suviše slabo.

Dakle, moramo se vratiti svojim korenima.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara