NA BOŽIĆ SU OTVORILI VRATA SVOG DOMA BESKUĆNIKU, A ON OSTAO KOD NJIH 45 GODINA: Bračni par svedoči kako im je jedan gest dobročinstva promenio život

Jedan gest dobročinstva u britanskom gradu Kardifu 1975. godine prerastao je u životnu vezu – par je ugostio Ronija sve do njegove smrti, 45 godina kasnije. Dana 23. decembra 1975. godine, Rob Parsons i njegova supruga Dajan otvorili su vrata svog doma za tridesetogodišnjeg beskućnika. Taj čin dobrote zauvek je promenio njihove živote.

 Prvi susret koji je promenio sve

Sve je počelo kada su tog Božića čuli kucanje na vrata. Na pragu je stajao beskućnik sa stvarima u kesi za smeće u desnoj ruci, dok je u levoj držao smrznutu piletinu. Bio je to Roni Lokvud.

Rob ga je pažljivo pogledao i jedva prepoznao – Roni je povremeno dolazio na veronauku kada je bio dete, i svi su mu govorili da treba da bude ljubazan jer je bio „malo drugačiji“.

– Rekao sam mu: “Roni, šta je sa piletinom?” A on je odgovorio: “Neko mi je dao za Božić.” I tada sam izgovorio dve reči koje su promenile živote svih nas. Nisam ni znao zašto sam ih rekao. “Hajde unutra.”

Tada, sa samo 27 i 26 godina, par je osetio potrebu da preuzme brigu o Roniju, koji je bio autističan. Skuvali su mu piletinu, dozvolili mu da se istušira i dogovorili da ga ugoste za Božić.

Ono što je počelo kao čin saosećanja, pretvorilo se u jedinstvenu priču o ljubavi i posvećenosti koja je trajala 45 godina, sve do Ronijeve smrti.

Rob, sada 77-godišnjak, i Dajan, 76-godišnjakinja, bili su u braku tek četiri godine kada su ugostili Ronija.

– Sedeo je za božićnom trpezom sa poklonima i plakao – priseća se Dajan.

Roni je tada imao skoro 30 godina, a beskućnik je bio od svoje 15. godine. Živeo je u Kardifu i okolnim mestima, stalno menjajući poslove.

Kako bi se Roni osećao što više dobrodošlo, par je zamolio svoje porodice da mu donesu poklone za Božić – bilo šta, od para čarapa do mirisnih sitnica.

– Još ga se sećam. Sedeo je za trpezom sa tim poklonima i plakao jer nikada ranije nije osetio toliku ljubav. Bilo je zaista neverovatno gledati to – rekla je Dajan.

Par je prvobitno planirao da Roni ostane samo do sledećeg dana, ali kada je taj dan došao, nisu mogli da ga puste. Obratili su se nadležnima za savet.

Centar za beskućnike im je objasnio da Roni treba adresu da bi mogao da nađe posao, ali da bi imao kuću, a samim tim i adresu, morao je prvo da ima posao.

– To je začarani krug u kojem se nalazi mnogo beskućnika – istakao je Rob.

Od jedne božićne večere do decenija zajedništva

Ronijeva priča počinje kada je sa samo osam godina smešten u ustanovu za negu. Tri godine kasnije nestao je iz Kardifa.

Rob je, istražujući za svoju knjigu "A Knock on the Door", otkrio šta mu se zaista desilo tokom tih godina nestanka.

Roni je bio poslat oko 320 kilometara dalje, u specijalnu školu, gde je živeo pet godina.

– Nije imao prijatelje. Nije imao socijalnog radnika koji ga poznaje. Nije imao učitelje koji su ga znali – rekao je Rob.

Roni je često pitao “Jesam li nešto pogrešno uradio?”, što veruju da je naučio u školi.

– Uvek je brinuo da li je nekoga uvredio ili učinio nešto pogrešno – dodaje Rob.

Sa 15 godina, Roni je vraćen u Kardif „bez ičega“ i tada je postao beskućnik.

Par je otkrio da je u početku bio nespretan i teško je održavao kontakt očima i normalnu komunikaciju.

– Ali kasnije smo ga upoznali i zavoleli – priznali su.

Pomogli su mu da nađe posao kao čistač ulica i kupili mu novu odeću, jer je nosio iste stvari koje je imao još kao tinejdžer u školi.

– Nismo imali svoju decu, ali oblačiti Ronija bilo je kao da oblačimo našu decu za školu. Bili smo ponosni roditelji – rekao je Rob.

– Kada smo izašli iz prodavnice, Dajan mi je rekla: “Našao je posao kao čistač ulica, a mi smo ga obukli kao da je predstavnik hotela” – dodao je Rob.

Rob, advokat, ustajao je sat vremena ranije kako bi odveo Ronija na posao pre nego što bi otišao na svoje radno mesto.

Ronijev težak put i novi početak

Kada bi se vraćao kući, često je zatekao Ronija kako sedi, smešeći se. Jedne noći ga je upitao:

– Roni, šta te toliko zabavlja?

Roni je odgovorio:

– Rob, kada me ujutru voziš na posao, ostali muškarci pitaju: "Ko je ovaj koji te dovodi tim autom?’"A ja kažem: “Ah, to je moj advokat.”

– Ne mislimo da je bio ponosan što ga advokat vozi na posao, ali verujemo da ga možda nikada niko nije vodio prvog dana u školu. A sada, kada je skoro napunio 30… konačno je neko bio na kapiji – objasnio je Rob.

Roni je imao običaj da svakog jutra prazni mašinu za sudove, a Rob se pravio iznenađen da ga ne bi razočarao.

– Teško je praviti se iznenađenim kada ti postave isto pitanje u utorak koje su ti postavili u ponedeljak, ali takav je bio Roni. To smo radili 45 godina – rekao je Rob.

– Očigledno je imao poteškoća sa čitanjem i pisanjem, ali svakog dana je kupovao novine "South Wales Echo" – dodala je Dajan.

Printscreen

 

Roni im je svake godine kupovao iste poklon-kartice iz "Marks and Spencer", ali je svaki put sa istom radošću gledao njihovu reakciju.

Veliki deo svog slobodnog vremena provodio je u lokalnoj crkvi, prikupljajući donacije za beskućnike i pomažući u pripremi bogosluženja, sređujući stolice i održavajući red.

Dajan se setila jednog dana kada je došla kući sa drugačijim cipelama i upitala ga:

– Roni, gde su tvoje cipele?

Roni joj je rekao da ih je dao jednom beskućniku koji ih je trebao.

– To je bio njegov karakter. Bio je neverovatan – rekli su.

Porodica, posao i svakodnevna rutina koja spaja

Jedan od najtežih trenutaka za njih bio je kada je Dajan dijagnostikovana sa mišićno-neurološkim sindromom, poznatim i kao sindrom hroničnog umora, jer su postojali dani kada nije mogla da ustane iz kreveta.

– Imala sam malu trogodišnju ćerku, a Rob je bio odsutan zbog posla – rekla je Dajan.

Ali Roni je bio odličan i preuzeo je mnoge obaveze, pripremajući flašicu za njihovog sina Loida, pomažući u kući i igrajući se sa njihovom ćerkom Keti.

Iako su priznali da je Roni bio zavistan od kockanja dvadeset godina, nisu mogli da zamisle život bez njega.

– Nije nešto što bih preporučio kao strategiju, ali Roni je na mnogo načina obogatio naše živote – primetio je Rob.

– Roni je imao veliko srce. Bio je ljubazan, ponekad iritantan. Ponekad sam bila njegova majka, ponekad socijalni radnik, a ponekad njegov negovatelj – izjavila je Dajan.

Kada je neko pitao njihovu decu: “Kako ste se ophodili prema Roniju kada su vaši prijatelji dolazili kući? oni su odgovorili: “Pa, nismo zapravo razmišljali, on je samo Roni.”

– Naša deca nikada nisu upoznala život bez Ronija. Bio je tu pre nego što su oni došli, bio je tu dok su odlazili, bio je tu i sa njihovom decom – rekao je Rob.

Samo jednom su razmišljali da pomognu Roniju da živi samostalno, nekoliko godina nakon što se preselio kod njih.

Kako su njihova dva deteta rasla, a prostor u kući sa jednim kupatilom bio ograničen, prišli su Ronijevoj sobi da mu predlože da pronađe stan u blizini.

Prijatelji zauvek

Ali kada su ušli, on je ponovio poznato pitanje:

– Jesam li nešto pogrešno uradio?

Rob je rekao da ga je Dajan izbacila iz sobe, zaplakala i rekla:

– Ne mogu ovo da uradim.

Nekoliko noći kasnije, Roni je došao u njihovu sobu i upitao:

– Nas troje smo bliski prijatelji, zar ne?

– Da, Roni, nas troje smo bliski prijatelji – odgovorio je Rob.

– I bićemo zajedno zauvek, zar ne? – upitao je Roni.

– Tada je nastala pauza, verovatno veoma duga. Pogledao sam Di i rekao: “Da, Roni, bićemo zajedno zauvek.” I bili smo – rekao je Rob.

Roni je preminuo 2020. godine u 75. godini, nakon moždanog udara, a bračni par Parsons tvrdi da im strašno nedostaje. Mnoge ljude je zanimalo da prisustvuju njegovoj sahrani, ali zbog pandemije koronavirusa došlo je samo pedeset osoba. Primili su najmanje sto izjava saučešća, od profesora Oksfordskog univerziteta, političara i nezaposlenih.  Posle njegove smrti, novi centar za dobrobit vredan 1,6 miliona funti, povezan sa crkvom “Glenwood” u Kardifu, nazvan je u njegovu čast “Lokvudova kuća”. Zgrada je renovirana sredstvima iz Ronijevog testamenta.

– Na kraju, beskućnik je nadvio krov nad glavama svih nas. Zar to nije neverovatno? Mislim da je sve bilo suđeno da se dogodi – rekla je Dajan.

– Ljudi nas pitaju kako se to dogodilo, ali istina je da se, na neki način, događalo dan po dan. Roni je učinio naše živote bogatijim – dodala je.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara