Od "Krvavog Božića", preko bombardovanja Beograda na Vaskrs, do haškog Vidovdana - kako su najvažniji datumi našeg pamćenja birani da postanu dani straha, a ne praznici.
Postoje dani u kalendaru koji su za narod više od datuma - oni su tišina pred molitvu, miris tamjana, porodični sto i osećaj da se život, makar na tren, vraća svom izvornom smislu. Ali u srpskom iskustvu, bolno često, baš ti dani postajali su mete, a praznici - mesta zločina. Kao da je ruka nasilja namerno birala čas kada se ne diže pesnica nego molitva, kada se ne čeka osveta nego radost, da bi udarila ne samo na ljude, nego i na ono što ih drži na okupu: veru, pamćenje i identitet. Zato pitanje zašto su se najveće tragedije događale baš na velike praznike nije samo istorijsko - ono zadire u samu srž našeg kolektivnog iskustva i načina na koji su nam se bol i svetinja sudarali u istom danu.
Pravoslavci su prethodnih dana slavili najradosniji hrišćanski praznik - Božić. Običaji tog praznika duboko su ukorenjeni u srpskom narodu. I dok su ga jedni slavili u miru, drugi su oplakivali svoje najmilije, jer su se neki od najstravičnijih zločina nad Srbima desili baš na taj dan.
Kod starih Zrenjaninaca još su sveže rane nastale na „Krvavi srpski Božić“ 1943. godine. Nažalost, nije to jedini krvavi Božić u istoriji srpskih zemalja. Jedan od poslednjih velikih zločina dogodio se u selu Kravica, u okolini Bratunca, u Republici Srpskoj.
Tog 7. januara 1993. godine, na goloruki narod koji je proslavljao Božić, krenulo je oko 3.000 pripadnika muslimanskih snaga iz Srebrenice. Ubijeno je 49 civila - žena, dece i staraca.
Spaljene su srpske kuće, a do danas niko nije odgovarao za taj zločin. Zna se da su ga počinile snage Nasera Orića. Tog 7. januara 1993. godine u Kravici je bez jednog ili oba roditelja ostalo 101 dete.
Filozof Aleksandar Lukić sa Instituta za političke studije podsetio je da su, osim masakra u Kravici koji se dogodio na Božić, saveznici bombardovali Beograd na Vaskrs, a da je na Vidovdan bivši predsednik Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu.
- Govorimo o simbolici datuma – da se učini nešto loše onima koji poštuju taj dan, kojima je taj dan važan - rekao je on za RT Balkan.
Cilj je, kako kaže, da buduće generacije obeležavaju te datume sa mišlju da nam se baš tada dogodilo nešto strašno, kako bi se pokvarila radost Rođenja Hristovog ili obesmislio Kosovski zavet.
Kaže da je za Srbe, kao i za druge hrišćanske narode, Božić jedan od najvažnijih verskih praznika i da predstavlja nešto što je duboko utkano u identitet.
- Kada govorimo o kolektivnom identitetu, on podrazumeva mitsku ili religioznu stranu. Božić i drugi verski praznici predstavljaju deo tog religioznog u kolektivu. Zato su važni. To je radostan dan, jer predstavlja Rođenje Hristovo - rekao je on..
Dodaje da su verski praznici ključni za izgradnju identiteta i da nijedan narod ne može postojati ako nema veru.
- Zato je važno da religijski momenat postoji u narodu. Bdenje koje prethodi Božiću je važno, unošenje badnjaka, to su važni trenuci. Ritualnost u religiji je izuzetno značajna. Narod ne može filozofski da dođe do Boga. Može kroz veru i rituale - rekao je Lukić.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Dok nevreme i dalje otežava dolazak poklonika, svetogorski manastiri slave praznik Rođenja Hristovg celonoćnim bdenjima, psalmodijama i pridržavanjem stroge monaške discipline, nastavljajući vekovnu tradiciju.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Srpska svetinja stara više od jednog veka našla se u zemljišnim knjigama u Gradačcu pod spornim vlasništvom, što izaziva zabrinutost pravoslavnih vernika.
Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Vidovdan, praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i Svetih srpskih mučenika, poklapa se sa spomenom Svetog proroka Amosa.
Zašto Spasovdan i Trojice svake godine „šetaju“ kroz kalendar, dok su Božić i Bogojavljenje zauvek vezani za isti datum? Odgovor leži u pravilima Crkve i računanju datuma Vaskrsa.
Praznik koji Pravoslavna crkva ove godine obeležava 10. maja podseća na trenutak kada je Hristos prvi put otvoreno rekao da je Mesija, ali i na snažnu poruku o veri, praštanju i duhovnoj žeđi koja traje vekovima.
Protojerej Dušan Kolundžić ističe da se iza naizgled razigranog običaja krije snažna poruka o ljubavi, oproštaju i ponovnom vezivanju porodice, koja ove dane čini jednim od najdubljih trenutaka srpskog duhovnog kalendara.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Miholjske zadušnice i Svetog mučenika Kalistrata po starom kalendaru, dok po novom proslavljaju Svete mučenike Evlampija i Evlampiju. Katolička crkva obeležava Svetog Franju Bordžiju, Jevreji obeležavaju Šabat Berešit, dok muslimani nemaju veliki praznik.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
