Od "Krvavog Božića", preko bombardovanja Beograda na Vaskrs, do haškog Vidovdana - kako su najvažniji datumi našeg pamćenja birani da postanu dani straha, a ne praznici.
Postoje dani u kalendaru koji su za narod više od datuma - oni su tišina pred molitvu, miris tamjana, porodični sto i osećaj da se život, makar na tren, vraća svom izvornom smislu. Ali u srpskom iskustvu, bolno često, baš ti dani postajali su mete, a praznici - mesta zločina. Kao da je ruka nasilja namerno birala čas kada se ne diže pesnica nego molitva, kada se ne čeka osveta nego radost, da bi udarila ne samo na ljude, nego i na ono što ih drži na okupu: veru, pamćenje i identitet. Zato pitanje zašto su se najveće tragedije događale baš na velike praznike nije samo istorijsko - ono zadire u samu srž našeg kolektivnog iskustva i načina na koji su nam se bol i svetinja sudarali u istom danu.
Pravoslavci su prethodnih dana slavili najradosniji hrišćanski praznik - Božić. Običaji tog praznika duboko su ukorenjeni u srpskom narodu. I dok su ga jedni slavili u miru, drugi su oplakivali svoje najmilije, jer su se neki od najstravičnijih zločina nad Srbima desili baš na taj dan.
Kod starih Zrenjaninaca još su sveže rane nastale na „Krvavi srpski Božić“ 1943. godine. Nažalost, nije to jedini krvavi Božić u istoriji srpskih zemalja. Jedan od poslednjih velikih zločina dogodio se u selu Kravica, u okolini Bratunca, u Republici Srpskoj.
Tog 7. januara 1993. godine, na goloruki narod koji je proslavljao Božić, krenulo je oko 3.000 pripadnika muslimanskih snaga iz Srebrenice. Ubijeno je 49 civila - žena, dece i staraca.
Spaljene su srpske kuće, a do danas niko nije odgovarao za taj zločin. Zna se da su ga počinile snage Nasera Orića. Tog 7. januara 1993. godine u Kravici je bez jednog ili oba roditelja ostalo 101 dete.
Filozof Aleksandar Lukić sa Instituta za političke studije podsetio je da su, osim masakra u Kravici koji se dogodio na Božić, saveznici bombardovali Beograd na Vaskrs, a da je na Vidovdan bivši predsednik Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu.
- Govorimo o simbolici datuma – da se učini nešto loše onima koji poštuju taj dan, kojima je taj dan važan - rekao je on za RT Balkan.
Cilj je, kako kaže, da buduće generacije obeležavaju te datume sa mišlju da nam se baš tada dogodilo nešto strašno, kako bi se pokvarila radost Rođenja Hristovog ili obesmislio Kosovski zavet.
Kaže da je za Srbe, kao i za druge hrišćanske narode, Božić jedan od najvažnijih verskih praznika i da predstavlja nešto što je duboko utkano u identitet.
- Kada govorimo o kolektivnom identitetu, on podrazumeva mitsku ili religioznu stranu. Božić i drugi verski praznici predstavljaju deo tog religioznog u kolektivu. Zato su važni. To je radostan dan, jer predstavlja Rođenje Hristovo - rekao je on..
Dodaje da su verski praznici ključni za izgradnju identiteta i da nijedan narod ne može postojati ako nema veru.
- Zato je važno da religijski momenat postoji u narodu. Bdenje koje prethodi Božiću je važno, unošenje badnjaka, to su važni trenuci. Ritualnost u religiji je izuzetno značajna. Narod ne može filozofski da dođe do Boga. Može kroz veru i rituale - rekao je Lukić.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Dok nevreme i dalje otežava dolazak poklonika, svetogorski manastiri slave praznik Rođenja Hristovg celonoćnim bdenjima, psalmodijama i pridržavanjem stroge monaške discipline, nastavljajući vekovnu tradiciju.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Protojerej Dušan Kolundžić ističe da se iza naizgled razigranog običaja krije snažna poruka o ljubavi, oproštaju i ponovnom vezivanju porodice, koja ove dane čini jednim od najdubljih trenutaka srpskog duhovnog kalendara.
Sveti car Lazar rodio se 1329. godine u gradu Prilepu. Još kao dete bio je blage naravi, oštrouman i dobrodu
Sveti Oci nas uče da Sveta tajna pričešća nije samo čin, već najdublji susret sa Bogom. Ko su oni koji ne mogu da pristupe putiru i zašto bi vernici trebalo češće da se sjedinjuju sa Telom i Krvlju Hristovom?
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
