Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
U crkvenom kalendaru postoje dani pred kojima čovek spontano zaćuti. Jedan od takvih dana je 11. januar, kada Srpska pravoslavna crkva obeležava praznik Svetih 14.000 mladenaca Vitlejemskih - dan koji nije samo molitveno sećanje na davni zločin, već i podsećanje na cenu straha, na to dokle čovek može da ide kada mu vlast postane važnija od svega, pa i od života nedužnih.
Priča počinje tamo gde se, po Jevanđelju, radost tek bila rodila. Mudraci sa Istoka, koji su došli da se poklone novorođenom Hristu, ne vraćaju se Irodu, kako im je on naredio, već se, po zapovesti anđela, drugim putem vraćaju u svoju zemlju. Ta, naizgled mala, promena puta u Irodu budi ono najgore. U strahu da će izgubiti presto, u sumnji da se negde pojavio „novi car“, donosi odluku koja će zauvek obeležiti njegovo ime.
Njegova zapovest bila je kratka i jeziva: da se u Vitlejemu i okolini pobiju sva deca do dve godine. I nije ostala mrtvo slovo na papiru. Vojnici su krenuli od kuće do kuće. Neka deca su posečena mačem, neka razbijena o kamen, neka zgažena, neka udavljena. Nad gradom se podigao plač koji, kako svedoči Pismo, dopire do nebesa: „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahila oplakuje decu svoju i neće da se uteši, jer ih nema.“
To se dogodilo godinu dana posle Hristovog rođenja, na dan koji danas pamtimo kao 11. januar.
Irod se, međutim, nije zaustavio. U svojoj pomami tragao je za detetom za koje je verovao da mu preti. Posumnjao je čak i u Jovana, sina Zaharijinog. Kada mu Zaharija nije predao dete, naredio je da i sam Zaharija bude ubijen u hramu. Da nije ubrzo po Sretenju preminuo, ista sudbina bi, po predanju, snašla i svetog Simeona Bogoprimca.
Krvavi krug se širio. Irod se potom okrenuo i protiv starešina koji su mu govorili gde se, po proročanstvu, Mesija ima roditi. Ubijeni su Irkan, prvosveštenik, i sedamdeset staraca iz Sinedriona. Zlo koje je pokrenuo više nije moglo da se zaustavi. Ubrzo su stradali i njegov brat, i sestra, i žena, i tri sina. Kao da je sam sebe gurao u ponor.
Na kraju, po crkvenom predanju, stigla ga je i kazna. Telo mu se raspadalo još za života: tresao se, noge su mu oticale, iz rana mu je curio gnoj, u njemu su se pojavili crvi, a smrad je bio nepodnošljiv. Čak i tada, u poslednjim trenucima, nije našao snage za kajanje. Naredio je da se pobiju oni za koje je mislio da bi se mogli obradovati njegovoj smrti, samo da radost ne bi nadjačala njegov odlazak. Tako je, kako svedoči predanje, završio čovek koji je poverovao da se strah može sačuvati nasiljem.
Crkva danas ne pominje Iroda da bi raspirivala mržnju, već da bi pokazala dokle vodi kada se čovek odrekne savesti. U središtu ovog praznika nisu ni politika ni vlast, već deca - bezimeni mali mučenici, čiji je jedini „greh“ bio to što su se rodili u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.
Zato je 11. januar dan tihe, ali duboke tuge. Dan kada se vernici sećaju da vera nije samo radost Božića, već i krst koji dolazi posle njega. I dan kada se, gledajući u stradanje vitlejemske dece, svako može zapitati koliko je krhak mir kada se gradi na strahu - i koliko je dragocen svaki život koji nam je poveren.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Srpska pravoslavna crkva 10. januara molitveno se seća hiljada vernika - muškaraca, žena, devojaka i dece, koji nisu odustali od Hrista i ostavili večni trag hrabrosti i vere.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Srpska svetinja stara više od jednog veka našla se u zemljišnim knjigama u Gradačcu pod spornim vlasništvom, što izaziva zabrinutost pravoslavnih vernika.
Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Postradao je zbog vere u Hrista, a njegovo mučeništvo ostalo je jedno od najznačajnijih svedočanstava vere prve Crkve i primer hrišćanske postojanosti koji se vekovima prenosi.
Iako je bio iz porodice bliske Gospodu Isusu Hristu, nije isticao svoje poreklo, već je život posvetio propovedanju Jevanđelja i vernosti Hristu, zbog čega je postao jedan od Njegovih najpoštovanijih učenika.
Jevanđeljska priča o sleporođenom koga je Hristos iscelio zauzima posebno mesto u pravoslavlju jer, osim čuda progledanja, nosi snažnu poruku o veri, patnji, nadi i duhovnoj svetlosti koja menja čovekov život.
Praznik koji Pravoslavna crkva ove godine obeležava 10. maja podseća na trenutak kada je Hristos prvi put otvoreno rekao da je Mesija, ali i na snažnu poruku o veri, praštanju i duhovnoj žeđi koja traje vekovima.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog apostola i jevanđelista Jovana Bogoslova po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog apostola Jakova Alfejevog. Katolička crkva obeležava Svetog Jovana Henrija Njumana i Svetog Dionisija sa drugovima, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Njemu je Isus Hristos poverio brigu o Presvetoj Bogorodici.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Prepodobnu Efrosiniju po starom, a po novom kalendaru i Svetu Pelagiju. Katolička crkva obeležava Šimuna starca i Svetog Dimitrija Solunskog, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
