Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
U crkvenom kalendaru postoje dani pred kojima čovek spontano zaćuti. Jedan od takvih dana je 11. januar, kada Srpska pravoslavna crkva obeležava praznik Svetih 14.000 mladenaca Vitlejemskih - dan koji nije samo molitveno sećanje na davni zločin, već i podsećanje na cenu straha, na to dokle čovek može da ide kada mu vlast postane važnija od svega, pa i od života nedužnih.
Priča počinje tamo gde se, po Jevanđelju, radost tek bila rodila. Mudraci sa Istoka, koji su došli da se poklone novorođenom Hristu, ne vraćaju se Irodu, kako im je on naredio, već se, po zapovesti anđela, drugim putem vraćaju u svoju zemlju. Ta, naizgled mala, promena puta u Irodu budi ono najgore. U strahu da će izgubiti presto, u sumnji da se negde pojavio „novi car“, donosi odluku koja će zauvek obeležiti njegovo ime.
Njegova zapovest bila je kratka i jeziva: da se u Vitlejemu i okolini pobiju sva deca do dve godine. I nije ostala mrtvo slovo na papiru. Vojnici su krenuli od kuće do kuće. Neka deca su posečena mačem, neka razbijena o kamen, neka zgažena, neka udavljena. Nad gradom se podigao plač koji, kako svedoči Pismo, dopire do nebesa: „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahila oplakuje decu svoju i neće da se uteši, jer ih nema.“
To se dogodilo godinu dana posle Hristovog rođenja, na dan koji danas pamtimo kao 11. januar.
Irod se, međutim, nije zaustavio. U svojoj pomami tragao je za detetom za koje je verovao da mu preti. Posumnjao je čak i u Jovana, sina Zaharijinog. Kada mu Zaharija nije predao dete, naredio je da i sam Zaharija bude ubijen u hramu. Da nije ubrzo po Sretenju preminuo, ista sudbina bi, po predanju, snašla i svetog Simeona Bogoprimca.
Krvavi krug se širio. Irod se potom okrenuo i protiv starešina koji su mu govorili gde se, po proročanstvu, Mesija ima roditi. Ubijeni su Irkan, prvosveštenik, i sedamdeset staraca iz Sinedriona. Zlo koje je pokrenuo više nije moglo da se zaustavi. Ubrzo su stradali i njegov brat, i sestra, i žena, i tri sina. Kao da je sam sebe gurao u ponor.
Na kraju, po crkvenom predanju, stigla ga je i kazna. Telo mu se raspadalo još za života: tresao se, noge su mu oticale, iz rana mu je curio gnoj, u njemu su se pojavili crvi, a smrad je bio nepodnošljiv. Čak i tada, u poslednjim trenucima, nije našao snage za kajanje. Naredio je da se pobiju oni za koje je mislio da bi se mogli obradovati njegovoj smrti, samo da radost ne bi nadjačala njegov odlazak. Tako je, kako svedoči predanje, završio čovek koji je poverovao da se strah može sačuvati nasiljem.
Crkva danas ne pominje Iroda da bi raspirivala mržnju, već da bi pokazala dokle vodi kada se čovek odrekne savesti. U središtu ovog praznika nisu ni politika ni vlast, već deca - bezimeni mali mučenici, čiji je jedini „greh“ bio to što su se rodili u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.
Zato je 11. januar dan tihe, ali duboke tuge. Dan kada se vernici sećaju da vera nije samo radost Božića, već i krst koji dolazi posle njega. I dan kada se, gledajući u stradanje vitlejemske dece, svako može zapitati koliko je krhak mir kada se gradi na strahu - i koliko je dragocen svaki život koji nam je poveren.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Srpska pravoslavna crkva 10. januara molitveno se seća hiljada vernika - muškaraca, žena, devojaka i dece, koji nisu odustali od Hrista i ostavili večni trag hrabrosti i vere.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Bratstvo čuva posebnu recepturu vaskršnje pogače koja spaja bogate mirise pomorandže, začina i putera, dok način pripreme otkriva zašto ovaj hleb zauzima važno mesto na monaškoj prazničnoj trpezi.
Dok vernici u hramove donose jaja i prazničnu hranu na osvećenje, Crkva čuva neobičan ritam ovog dana – između groba i vaskrsenja odvija se tihi događaj sa snažnom porukom hrišćanstva
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
Susret srpskog i jerusalimskog patrijarha u srcu hrišćanstva učvrstio duhovne veze i uputio snažnu poruku nade u izazovnim vremenima.
Izložba u RTS klubu otkriva bogatstvo običaja i umeće izrade obrednih hlebova, dok festival „Česnica“ povezuje narode kroz zajedničku ljubav prema ovoj svetkovini.
U duhovnom skupu u tuzlanskom Sabornom hramu, mitropolit zvorničko-tuzlanski je na jedinstven način osvetlio dublje značenje Rođenja Hristovog, pozivajući verne na duhovni preokret u borbi sa zlom i težnji za spasenjem.
Dok vernici u hramove donose jaja i prazničnu hranu na osvećenje, Crkva čuva neobičan ritam ovog dana – između groba i vaskrsenja odvija se tihi događaj sa snažnom porukom hrišćanstva
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliku subotu po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Džeme Galgani, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Velika subota jedina subota u godini koja se posti.
Redosled bogoslužbenih radnji, čitanja iz Jevanđelja, litijski hod oko hrama, pojanje žalopojnih tropara i poreklo običaja u srednjovekovnom hrišćanskom Istoku.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Jeroshimonah Mihail (Pitkevič) iz Pskovopečerskog manastira razotkriva nevidljivu borbu u čoveku koja se ne vidi spolja, ali odlučuje da li mir postoji ili je samo privid.
Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
