Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Srpska pravoslavna crkva, kao i sve pomesne crkve koje koriste stari (julijanski) kalendar, 7. januara proslavlja praznik Rođenja Hristovog - Božić. U pravoslavnoj tradiciji ovaj praznik ne otvara priču koja se prepričava jednom godišnje niti uspomenu koju čuvamo u kalendaru, već predstavlja duhovni događaj koji menja način na koji gledamo sebe, druge i smisao života. Rođenje Hristovo nije došlo uz trube, dvorske svečanosti i moćne govore, već tiho - u pećini, među slamom i jaslama, tamo gde se najmanje očekivalo da će se pojaviti Bog.
Prema hrišćanskom svedočanstvu, "kad se navrši vreme", Bog šalje Sina Svoga da spase rod ljudski. Devet meseci posle Blagovesti, kada je arhangel Gavrilo Presvetoj Devi Mariji u Nazaretu najavio da će začeti i roditi Sina, istorija dobija novi tok. U trenutku kada rimski car Avgust naređuje popis stanovništva, jedan mladi bračni par, Josif i Marija, kreće na put u Vitlejem — ne znajući da upravo ispunjava proročanstva stara vekovima.
Vitlejem je tada mali grad, prepun ljudi zbog popisa. Za Josifa i trudnu Mariju nema mesta ni u jednoj kući. Sklanjaju se u pećinu u kojoj su pastiri zatvarali stoku. Upravo tu, u noći između subote i nedelje, rađa se Isus Hristos. Bez pompe, bez svedoka koji bi to zabeležili za letopise. Presveta Deva Ga povija u pelene i polaže u jasle - mesto gde se inače hrani stoka. Taj prizor stoji u oštrom kontrastu sa svim ljudskim predstavama o sili i veličini.
Prvi koji dolaze da Mu se poklone nisu uglednici, već pastiri. Anđeo im javlja radosnu vest, a nebo se, prema Jevanđelju, ispunjava pesmom: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Kasnije stižu i mudraci sa Istoka, vođeni zvezdom, donoseći zlato, livan i izmirnu - darove Caru koji ne dolazi da vlada mačem, već ljubavlju i žrtvom.
Rođenje Hristovo događa se u istorijskom trenutku kada u Jerusalimu više nema cara iz roda Davidovog, već vlada Irod, tuđin. Upravo tada dolazi Onaj koji, po veri Crkve, jeste Car nad carevima. Ne dolazi da zauzme presto, već da ispuni ono što niko pre Njega nije mogao - da čoveku pokaže put spasenja ne silom, nego smirenjem.
Za pravoslavnog vernika danas, Božić nije samo uspomena na događaj iz prošlosti. To je poziv da se preispita sopstveni život: koliko u njemu ima mesta za tišinu, za drugog čoveka, za Boga. Hristos se, prema učenju Crkve, rađa tamo gde ima makar malo prostora - makar to bile jasle. Zato Božić ne traži savršene okolnosti, već otvoreno srce.
U tom smislu, božićna poruka koju je zapisao vladika Nikolaj Velimirović u sveom kapitalnom delu "Ohridski prolog", ostaje snažno aktuelna:
- Bog dolazi tamo gde Ga niko ne očekuje, bira ono što je skromno i prezreno i upravo tu započinje promenu sveta. Zato se i danas, posle dva milenijuma, u pravoslavnim hramovima i domovima ponavlja ista radosna vest da se Bog rađa radi čoveka. Njemu neka je slava i hvala. Amin.
Od povratka sa liturgije i lomljenja česnice do molitve, zajedništva i jela pripremljenih s merom - priča o prazničnoj trpezi koja ne počiva na obilju, već na smislu, zahvalnosti i porodičnoj slozi.
Pred praznik Rođenja Hristovog, poglavar Srpske pravoslavne crkve nas podseća da mir ne dolazi silom, nego iz srca spremnog da oprosti, primi bližnjeg i obnovi zajedništvo, otvarajući prostor za ljubav i jedinstvo u porodici, Crkvi i društvu.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Srpska svetinja stara više od jednog veka našla se u zemljišnim knjigama u Gradačcu pod spornim vlasništvom, što izaziva zabrinutost pravoslavnih vernika.
Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve služio liturgiju u hramu Nerukotvorenog Obraza Gospodnjeg i pozvao vernike da u svakom čoveku prepoznaju lik Božji.
Od osvećenih plodova i litija do neobičnih običaja u različitim zemljama, iza ovog praznika krije se priča mnogo dublja od onoga što se vidi na prvi pogled.
Iako je bio iz porodice bliske Gospodu Isusu Hristu, nije isticao svoje poreklo, već je život posvetio propovedanju Jevanđelja i vernosti Hristu, zbog čega je postao jedan od Njegovih najpoštovanijih učenika.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog apostola i jevanđelista Jovana Bogoslova po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog apostola Jakova Alfejevog. Katolička crkva obeležava Svetog Jovana Henrija Njumana i Svetog Dionisija sa drugovima, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Njemu je Isus Hristos poverio brigu o Presvetoj Bogorodici.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Prepodobnu Efrosiniju po starom, a po novom kalendaru i Svetu Pelagiju. Katolička crkva obeležava Šimuna starca i Svetog Dimitrija Solunskog, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Paroh budvanski objašnjava zašto odlazak na groblje nije najvažniji čin, kako molitva povezuje žive i upokojene i zbog čega na ovaj dan nema mesta sujeverju i pravilima koja nemaju uporište u crkvenom učenju.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
