Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Srpska pravoslavna crkva, kao i sve pomesne crkve koje koriste stari (julijanski) kalendar, 7. januara proslavlja praznik Rođenja Hristovog - Božić. U pravoslavnoj tradiciji ovaj praznik ne otvara priču koja se prepričava jednom godišnje niti uspomenu koju čuvamo u kalendaru, već predstavlja duhovni događaj koji menja način na koji gledamo sebe, druge i smisao života. Rođenje Hristovo nije došlo uz trube, dvorske svečanosti i moćne govore, već tiho - u pećini, među slamom i jaslama, tamo gde se najmanje očekivalo da će se pojaviti Bog.
Prema hrišćanskom svedočanstvu, "kad se navrši vreme", Bog šalje Sina Svoga da spase rod ljudski. Devet meseci posle Blagovesti, kada je arhangel Gavrilo Presvetoj Devi Mariji u Nazaretu najavio da će začeti i roditi Sina, istorija dobija novi tok. U trenutku kada rimski car Avgust naređuje popis stanovništva, jedan mladi bračni par, Josif i Marija, kreće na put u Vitlejem — ne znajući da upravo ispunjava proročanstva stara vekovima.
Vitlejem je tada mali grad, prepun ljudi zbog popisa. Za Josifa i trudnu Mariju nema mesta ni u jednoj kući. Sklanjaju se u pećinu u kojoj su pastiri zatvarali stoku. Upravo tu, u noći između subote i nedelje, rađa se Isus Hristos. Bez pompe, bez svedoka koji bi to zabeležili za letopise. Presveta Deva Ga povija u pelene i polaže u jasle - mesto gde se inače hrani stoka. Taj prizor stoji u oštrom kontrastu sa svim ljudskim predstavama o sili i veličini.
Prvi koji dolaze da Mu se poklone nisu uglednici, već pastiri. Anđeo im javlja radosnu vest, a nebo se, prema Jevanđelju, ispunjava pesmom: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Kasnije stižu i mudraci sa Istoka, vođeni zvezdom, donoseći zlato, livan i izmirnu - darove Caru koji ne dolazi da vlada mačem, već ljubavlju i žrtvom.
Rođenje Hristovo događa se u istorijskom trenutku kada u Jerusalimu više nema cara iz roda Davidovog, već vlada Irod, tuđin. Upravo tada dolazi Onaj koji, po veri Crkve, jeste Car nad carevima. Ne dolazi da zauzme presto, već da ispuni ono što niko pre Njega nije mogao - da čoveku pokaže put spasenja ne silom, nego smirenjem.
Za pravoslavnog vernika danas, Božić nije samo uspomena na događaj iz prošlosti. To je poziv da se preispita sopstveni život: koliko u njemu ima mesta za tišinu, za drugog čoveka, za Boga. Hristos se, prema učenju Crkve, rađa tamo gde ima makar malo prostora - makar to bile jasle. Zato Božić ne traži savršene okolnosti, već otvoreno srce.
U tom smislu, božićna poruka koju je zapisao vladika Nikolaj Velimirović u sveom kapitalnom delu "Ohridski prolog", ostaje snažno aktuelna:
- Bog dolazi tamo gde Ga niko ne očekuje, bira ono što je skromno i prezreno i upravo tu započinje promenu sveta. Zato se i danas, posle dva milenijuma, u pravoslavnim hramovima i domovima ponavlja ista radosna vest da se Bog rađa radi čoveka. Njemu neka je slava i hvala. Amin.
Od povratka sa liturgije i lomljenja česnice do molitve, zajedništva i jela pripremljenih s merom - priča o prazničnoj trpezi koja ne počiva na obilju, već na smislu, zahvalnosti i porodičnoj slozi.
Pred praznik Rođenja Hristovog, poglavar Srpske pravoslavne crkve nas podseća da mir ne dolazi silom, nego iz srca spremnog da oprosti, primi bližnjeg i obnovi zajedništvo, otvarajući prostor za ljubav i jedinstvo u porodici, Crkvi i društvu.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Mi, mi izgonimo iz duše svoje, iz srca svog, iz savesti svoje sve što je Božije ako živimo u nepokajanim gresima, govorio je Sveti Justin.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Izložba u RTS klubu otkriva bogatstvo običaja i umeće izrade obrednih hlebova, dok festival „Česnica“ povezuje narode kroz zajedničku ljubav prema ovoj svetkovini.
Pravoslavni vernici danas slave Rođenje Gospoda Isusa Hrista - Božić po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Sabor Svetog Jovana Krstitelja. Katolici proslavljaju Svetog Rajmunda Penjafortskog, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Položajnik je simbol mudraca sa Istoka, koji su pratili zvezdu i došli da se poklone novorođenom Hristu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Badnji dan po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Bogojavljenje. I katolici danas proslavljaju Bogojavljenje – praznik Tri kralja, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
