Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Srpska pravoslavna crkva, kao i sve pomesne crkve koje koriste stari (julijanski) kalendar, 7. januara proslavlja praznik Rođenja Hristovog - Božić. U pravoslavnoj tradiciji ovaj praznik ne otvara priču koja se prepričava jednom godišnje niti uspomenu koju čuvamo u kalendaru, već predstavlja duhovni događaj koji menja način na koji gledamo sebe, druge i smisao života. Rođenje Hristovo nije došlo uz trube, dvorske svečanosti i moćne govore, već tiho - u pećini, među slamom i jaslama, tamo gde se najmanje očekivalo da će se pojaviti Bog.
Prema hrišćanskom svedočanstvu, "kad se navrši vreme", Bog šalje Sina Svoga da spase rod ljudski. Devet meseci posle Blagovesti, kada je arhangel Gavrilo Presvetoj Devi Mariji u Nazaretu najavio da će začeti i roditi Sina, istorija dobija novi tok. U trenutku kada rimski car Avgust naređuje popis stanovništva, jedan mladi bračni par, Josif i Marija, kreće na put u Vitlejem — ne znajući da upravo ispunjava proročanstva stara vekovima.
Vitlejem je tada mali grad, prepun ljudi zbog popisa. Za Josifa i trudnu Mariju nema mesta ni u jednoj kući. Sklanjaju se u pećinu u kojoj su pastiri zatvarali stoku. Upravo tu, u noći između subote i nedelje, rađa se Isus Hristos. Bez pompe, bez svedoka koji bi to zabeležili za letopise. Presveta Deva Ga povija u pelene i polaže u jasle - mesto gde se inače hrani stoka. Taj prizor stoji u oštrom kontrastu sa svim ljudskim predstavama o sili i veličini.
Prvi koji dolaze da Mu se poklone nisu uglednici, već pastiri. Anđeo im javlja radosnu vest, a nebo se, prema Jevanđelju, ispunjava pesmom: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Kasnije stižu i mudraci sa Istoka, vođeni zvezdom, donoseći zlato, livan i izmirnu - darove Caru koji ne dolazi da vlada mačem, već ljubavlju i žrtvom.
Rođenje Hristovo događa se u istorijskom trenutku kada u Jerusalimu više nema cara iz roda Davidovog, već vlada Irod, tuđin. Upravo tada dolazi Onaj koji, po veri Crkve, jeste Car nad carevima. Ne dolazi da zauzme presto, već da ispuni ono što niko pre Njega nije mogao - da čoveku pokaže put spasenja ne silom, nego smirenjem.
Za pravoslavnog vernika danas, Božić nije samo uspomena na događaj iz prošlosti. To je poziv da se preispita sopstveni život: koliko u njemu ima mesta za tišinu, za drugog čoveka, za Boga. Hristos se, prema učenju Crkve, rađa tamo gde ima makar malo prostora - makar to bile jasle. Zato Božić ne traži savršene okolnosti, već otvoreno srce.
U tom smislu, božićna poruka koju je zapisao vladika Nikolaj Velimirović u sveom kapitalnom delu "Ohridski prolog", ostaje snažno aktuelna:
- Bog dolazi tamo gde Ga niko ne očekuje, bira ono što je skromno i prezreno i upravo tu započinje promenu sveta. Zato se i danas, posle dva milenijuma, u pravoslavnim hramovima i domovima ponavlja ista radosna vest da se Bog rađa radi čoveka. Njemu neka je slava i hvala. Amin.
Od povratka sa liturgije i lomljenja česnice do molitve, zajedništva i jela pripremljenih s merom - priča o prazničnoj trpezi koja ne počiva na obilju, već na smislu, zahvalnosti i porodičnoj slozi.
Pred praznik Rođenja Hristovog, poglavar Srpske pravoslavne crkve nas podseća da mir ne dolazi silom, nego iz srca spremnog da oprosti, primi bližnjeg i obnovi zajedništvo, otvarajući prostor za ljubav i jedinstvo u porodici, Crkvi i društvu.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Jedan od najvažnijih praznika u islamu donosi dane molitve, darivanja i porodičnog okupljanja, a posebnu pažnju privlače tradicionalne čestitke i običaji koji se vekovima prenose među muslimanima.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za sredu 7. sedmice po Vaskrsu, tumače se reči proroka Jeremije o pravednom potomku Davidovog roda.
Od čišćenja doma i odlaska na mezarja do kurbana i porodičnih okupljanja: objašnjenja koja otkrivaju kako se kroz svakodnevne običaje čuva duh praznika i prenosi kroz generacije.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Isidora po starom i Svetog mučenika Teraponta Sardijskog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Augustina Kenterberijskog, dok muslimani obeležavaju prvi dan Kurban-bajrama, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dok jedni neprestano preživljavaju juče, a drugi strepe od sutra, jedna pouka arhimandrita Save Majuka razbija tu unutrašnju tišinu i vraća fokus na jedini trenutak koji čovek zaista ima - sada.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Isidora po starom i Svetog mučenika Teraponta Sardijskog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Augustina Kenterberijskog, dok muslimani obeležavaju prvi dan Kurban-bajrama, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Uprkos teškim mučenjima, ostao je veran svojim uverenjima, dok je njegov sudija ubrzo doživeo iznenadnu kaznu koja je šokirala vojni vrh.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetu mučenicu Glikeriju po starom i Svetog apostola Karpa po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Filipa Nerija. Muslimani obeležavaju Dan Arefata, dok Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedan od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka ostavio je snažnu poruku vernicima kako da u srce prime blagodat i smisao ovog svetog dana.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Srpska pravoslavna crkva saopštila je da će jedna od najvećih svetinja pravoslavnog sveta, na molbu patrijarha Porfirija i uz blagoslov igumana manastira Vatoped, u Hramu Svetog Save ostati duže nego što je planirano.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
