Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Srpska pravoslavna crkva, kao i sve pomesne crkve koje koriste stari (julijanski) kalendar, 7. januara proslavlja praznik Rođenja Hristovog - Božić. U pravoslavnoj tradiciji ovaj praznik ne otvara priču koja se prepričava jednom godišnje niti uspomenu koju čuvamo u kalendaru, već predstavlja duhovni događaj koji menja način na koji gledamo sebe, druge i smisao života. Rođenje Hristovo nije došlo uz trube, dvorske svečanosti i moćne govore, već tiho - u pećini, među slamom i jaslama, tamo gde se najmanje očekivalo da će se pojaviti Bog.
Prema hrišćanskom svedočanstvu, "kad se navrši vreme", Bog šalje Sina Svoga da spase rod ljudski. Devet meseci posle Blagovesti, kada je arhangel Gavrilo Presvetoj Devi Mariji u Nazaretu najavio da će začeti i roditi Sina, istorija dobija novi tok. U trenutku kada rimski car Avgust naređuje popis stanovništva, jedan mladi bračni par, Josif i Marija, kreće na put u Vitlejem — ne znajući da upravo ispunjava proročanstva stara vekovima.
Vitlejem je tada mali grad, prepun ljudi zbog popisa. Za Josifa i trudnu Mariju nema mesta ni u jednoj kući. Sklanjaju se u pećinu u kojoj su pastiri zatvarali stoku. Upravo tu, u noći između subote i nedelje, rađa se Isus Hristos. Bez pompe, bez svedoka koji bi to zabeležili za letopise. Presveta Deva Ga povija u pelene i polaže u jasle - mesto gde se inače hrani stoka. Taj prizor stoji u oštrom kontrastu sa svim ljudskim predstavama o sili i veličini.
Prvi koji dolaze da Mu se poklone nisu uglednici, već pastiri. Anđeo im javlja radosnu vest, a nebo se, prema Jevanđelju, ispunjava pesmom: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Kasnije stižu i mudraci sa Istoka, vođeni zvezdom, donoseći zlato, livan i izmirnu - darove Caru koji ne dolazi da vlada mačem, već ljubavlju i žrtvom.
Rođenje Hristovo događa se u istorijskom trenutku kada u Jerusalimu više nema cara iz roda Davidovog, već vlada Irod, tuđin. Upravo tada dolazi Onaj koji, po veri Crkve, jeste Car nad carevima. Ne dolazi da zauzme presto, već da ispuni ono što niko pre Njega nije mogao - da čoveku pokaže put spasenja ne silom, nego smirenjem.
Za pravoslavnog vernika danas, Božić nije samo uspomena na događaj iz prošlosti. To je poziv da se preispita sopstveni život: koliko u njemu ima mesta za tišinu, za drugog čoveka, za Boga. Hristos se, prema učenju Crkve, rađa tamo gde ima makar malo prostora - makar to bile jasle. Zato Božić ne traži savršene okolnosti, već otvoreno srce.
U tom smislu, božićna poruka koju je zapisao vladika Nikolaj Velimirović u sveom kapitalnom delu "Ohridski prolog", ostaje snažno aktuelna:
- Bog dolazi tamo gde Ga niko ne očekuje, bira ono što je skromno i prezreno i upravo tu započinje promenu sveta. Zato se i danas, posle dva milenijuma, u pravoslavnim hramovima i domovima ponavlja ista radosna vest da se Bog rađa radi čoveka. Njemu neka je slava i hvala. Amin.
Od povratka sa liturgije i lomljenja česnice do molitve, zajedništva i jela pripremljenih s merom - priča o prazničnoj trpezi koja ne počiva na obilju, već na smislu, zahvalnosti i porodičnoj slozi.
Pred praznik Rođenja Hristovog, poglavar Srpske pravoslavne crkve nas podseća da mir ne dolazi silom, nego iz srca spremnog da oprosti, primi bližnjeg i obnovi zajedništvo, otvarajući prostor za ljubav i jedinstvo u porodici, Crkvi i društvu.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Veliki svetitelj našeg vremena govorio je o nečemu što se često događa u odnosima među ljudima, a što mnogi prepoznaju tek kada već nastanu ljutnja, zameranje i potreba da se drugome uzvrati.
Vozilo će biti uvakufljeno i koristiće se za potrebe Mešihata i službena putovanja njegovih predstavnika, a poznati humanista objasnio je i šta ga je podstaklo na ovakav potez.
Na svečanosti u budvanskom Starom gradu govorio je o njenom mestu u duhovnosti i kulturi, od Miroslavljevog jevanđelja i dela Svetog Save do Njegoša, svetih hramova, pravnih spomenika i velikih srpskih naučnika.
Otac Benedikt govori o njihovom razgovoru iza zatvorenih vrata, pitanjima koja je slavna pevačica postavila o veri i molitvi, kao i rečima koje je uputila svojim saradnicima pre nego što je napustila svetinju.
Najpre je bio rimski vojnik zadužen da čuva hrišćanskog zatvorenika, a upravo taj susret doveo ga je do vere zbog koje će kasnije pred carem odbiti da se odrekne Hrista.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
Srpska pravoslavna crkva 11. januara molitveno se seća mučeničkog stradanja dece u gradu Hristovog rođenja.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Najpre je bio rimski vojnik zadužen da čuva hrišćanskog zatvorenika, a upravo taj susret doveo ga je do vere zbog koje će kasnije pred carem odbiti da se odrekne Hrista.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Fotija i Anikitu po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Prenos moštiju Svetog apostola Vartolomeja. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Ljudevita, dok muslimani obeležavaju Mevlud, a Jevreji nemaju univerzalno priznat praznik.
Pred carem Dioklecijanom nisu se odrekli vere, a posle tri godine provedene u tamnici bačeni su u užarenu peć zajedno sa drugim hrišćanima.
Reči velike ruske svetiteljke zapisane su u njenom žitiju, a ono što je rekla pred smrt decenijama kasnije dobilo je potpuno novo značenje, kada su hiljade vernika počele da dolaze na mesto gde počivaju njene mošti.
Jedna neobična avantura naučila je Milicu da se ne plaši sujeverja, već da veruje Bogu i čini dobro.
Dok je trpeo stradanje, zahvaljivao je Bogu i ukoravao cara zbog njegovog neznaboštva.
Ono što ovu crkvu čini posebnom jeste veličanstveni drveni ikonostas iz 18. veka.
Bog nikad ljude ne ostavlje same, pogotovo u teškim iskušenjima.
U predanju Crkve postoji snažna slika nevidljivog sveta koji prati čoveka dok prilazi Svetoj čaši.
Slatki kupus, pirinač, paradajz i luk dovoljni su za zasitno jelo koje se lako prilagođava pravilima posta, bilo da se priprema na vodi.
Otac Varsanufije je stradao u blizini Svetog Nikolajevskog hrama, dok su inok Grigorije i izbeglica Andrej Kirijenko sa teškim povredama prevezeni u bolnicu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
