U atmosferi političkih pritisaka i snažnih medijskih kampanja polemika oko predstojatelja Srpske pravoslavne crkve uklapa se u širu borbu oko Kosova i Metohije, istorijskog pamćenja i duhovnog identiteta srpskog naroda.
Nije danas lako biti patrijarh srpski. Ne samo zbog težine trona Svetoga Save, već i zato što se u vremenu velikih pritisaka, podela i geopolitičkih lomova od patrijarha očekuje da bude i duhovni otac naroda i čuvar njegovog istorijskog pamćenja. U takvom vremenu svaka reč Njegove Svetosti patrijarha srpskog Porfirija meri se više nego što se sluša, tumači više nego što se razume, a često napada više nego što se pošteno razmatra.
Zašto je danas teško biti patrijarh srpski
Zato odbrana patrijarha Porfirija nije pitanje jedne ličnosti, nego pitanje odnosa prema samom mestu koje patrijarh zauzima u srpskom narodu. Jer patrijarh srpski nije obična javna figura niti komentator dnevne politike. On je naslednik duhovne vertikale koja počinje od Svetoga Save i koja je kroz vekove čuvala narod onda kada nije imao ni državu, ni vojsku, ni političku zaštitu. Napad na patrijarha zato nikada nije samo napad na čoveka, već često i pokušaj da se poljulja autoritet jedne od poslednjih institucija koja još uvek sabira, pamti i opominje.
Kosovo i Metohija kao linija preko koje patrijarh ne prelazi
Patrijarh Porfirije je, uprkos svim pokušajima da se njegove reči razvuku, ublaže ili izvrnu, ostao jasan tamo gde je morao biti jasan. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, on nije ostavljao prostor za dvosmislenost. Više puta je ponovio da su Kosovo i Metohija deo Srbije – ne samo kao pitanje ustavnog poretka ili državne teritorije, već kao zavetni, duhovni i identitetski temelj srpskog naroda. I tu se vidi suština njegove pozicije: Kosovo i Metohija za njega nisu politički slogan, već mesto raspeća i pamćenja, zemlja svetinja, mučeništva i istrajanja.
A upravo to mnogima smeta. Danas se preko Srbije prelamaju različiti interesi velikih sila, različiti projekti preoblikovanja Balkana i različiti pokušaji da se srpski nacionalni prostor učini duhovno praznim, istorijski krivim i politički nemim. U takvom ambijentu svaki glas koji podseća na kontinuitet, na pravo naroda da pamti sebe i na obavezu da ne odustane od svojih svetinja postaje nepoželjan. Zato nije nimalo slučajno što se i patrijarh Porfirije često nalazi na udaru. Ne zato što je rekao nešto neodgovorno, već zato što nije pristao da ćuti tamo gde bi mnogi želeli tišinu.
Kako se u savremenim sukobima napada duhovni autoritet
Ono što se danas vodi protiv Srbije nije samo politički pritisak u klasičnom smislu. To je i hibridni rat, i asimetrični informacioni udar, u kojem više nije neophodno napadati narod direktno ako se mogu oslabiti njegovi duhovni i simbolički oslonci. U takvoj matrici patrijarh postaje poželjna meta: dovoljno je izdvojiti jednu rečenicu, promeniti joj kontekst, prećutati deset drugih i stvoriti predstavu koja sa istinom nema mnogo veze. To nije novo. Kroz istoriju su duhovni autoriteti često bili prvi na udaru onda kada je trebalo oslabiti samopouzdanje naroda.
Crkva nije političko oruđe niti medijsko oružje
Međutim, patrijarh Porfirije nije patrijarh od dnevne upotrebe. Njegova služba počiva na jednoj dubljoj pravoslavnoj svesti: da Crkva ne živi od trenutne koristi, nego od istine, i da njena misija nije da se dodvorava sili ovoga sveta, nego da ostane verna Hristu i predanju. Zato su njegove reči o tome da Crkva nije oruđe, a još manje oružje, od izuzetne važnosti. U tim rečima sadržana je čitava duhovna mera pravoslavnog shvatanja Crkve: ona ne pripada strankama, interesnim grupama, spoljnim centrima moći niti medijskim kampanjama. Ona pripada Hristu i narodu koji u njoj prepoznaje svoj dom.
Foto: SPC
Patrijarh srpski Porfirije
Upravo zbog toga patrijarh Porfirije pokušava da u javni prostor vrati ono što je gotovo prognano: duhovnu meru, sabornost i odgovornost. U vremenu kada se sve svodi na stranu, blok, tabor i etiketu, on podseća da srpski narod ne može opstati ako izgubi svoju unutrašnju osu, koja nije ni politička parola ni medijski trend, već pravoslavna vera, istorijsko pamćenje i svest o pripadnosti jednom zavetu. To nije romantičarska formula, nego istorijska istina. Srpski narod je najteže vekove preživljavao zahvaljujući Crkvi, a ne zahvaljujući naklonosti moćnih.
Zašto odbrana patrijarha znači odbranu duhovne vertikale naroda
Zato je važno i to što patrijarh Porfirije ne zaboravlja Srbe u regionu i rasejanju. Ne kao demografsku činjenicu, nego kao jedinstveni duhovni prostor naroda koji živi u više država, ali pripada istom istorijskom i verskom biću. Za pravoslavnu svest narod nije puka administrativna kategorija. On je zajednica pamćenja, žrtve, svetinja i jezika. Kada patrijarh govori o Srbima u regionu i dijaspori, on ne govori o periferiji, već o živim delovima jednog istog duhovnog organizma.
Problem savremenog sveta jeste u tome što ne razume takvu vrstu odgovornosti. Današnja politika priznaje interes, ali ne razume zavet. Priznaje silu, ali ne razume svetinju. Priznaje medijsku konstrukciju, ali ne razume duhovni autoritet. Zato mnogima i nije jasno zašto patrijarh ne govori jezikom koji bi bio lakše svarljiv u savremenim centrima moći. Odgovor je jednostavan: zato što on nije postavljen da govori ono što će se svideti vremenu, već ono što će ostati verno istini Crkve i stradanju naroda.
Čuvar zavetne svesti, branilac svetinja
Odbrana patrijarha Porfirija zato nije nikakvo slepo navijanje niti pokušaj da se jedan čovek proglasi nedodirljivim. To je pre svega odbrana prava da srpski patrijarh bude ono što jeste: duhovni predstojatelj naroda, čuvar zavetne svesti, branilac svetinja i glas koji ne pristaje da se nacionalno pamćenje pretvori u predmet tuđih interpretacija. Jer ako se od patrijarha traži da zaboravi Kosovo i Metohiju, da ućuti o stradanju svoga naroda, da ne govori o duhovnom jedinstvu Srba ma gde živeli, onda se od njega u stvari traži da prestane da bude patrijarh srpski.
A to bi već bila pobeda onih koji ne napadaju samo jednog čoveka, nego samu ideju da srpski narod ima pravo na svoju duhovnu vertikalu, svoje pamćenje i svoj glas. Upravo zato patrijarha Porfirija danas ne treba braniti bukom, nego ozbiljnošću. Ne stranačkim rečnikom, nego jezikom istine. Jer u odbrani njega brani se i pravo srpskog naroda da ostane ono što jeste: pravoslavan, istorijski svestan i veran svojim svetinjama.
Patrijarh Porfirije razgovarao je sa episkopom Grigorijem i ministrom Kostasom Kumisom o položaju hramova na podeljenom ostrvu, izazovima na istočnom Mediteranu i novoj saradnji koja bi mogla da poveže vernike dva naroda snažnije nego ikada ranije.
Vernici su se sabrali na Vračaru povodom praznika posvećenog pobedi poštovanja svetih ikona, dok je patrijarh govorio o veri kao temelju svakog ljudskog izbora i upozorio da bez istine Jevanđelja nema ni istinskog života.
U Patrijaršijskom dvoru u Beogradu istaknuta je važnost razumevanja među vernicima različitih tradicija; susretu su prisustvovali i ključni predstavnici Islamske zajednice i Patrijaršijskog Kabineta.
Kroz učenja Svetog Grigorija Palame i primere iz Jevanđelja poglavar SPC je u besedi podsetio vernike koliko molitva, poniznost i istinska vera oblikuju naš život i zajednicu, dok je mladog službenika Sinoda rukopoložio u čin đakona.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Razgovor sa Dominikom Kros u Beogradu doneo je fokus na bezbednost, zaštitu svetinja i svakodnevni život ljudi, uz poruku da međunarodni akteri moraju imati aktivniju ulogu u očuvanju prava svih zajednica i stabilnosti regiona.
Nakon liturgije poglavar Srpske pravoslavne crkve obišao je imanje i u neposrednom susretu sa bratstvom i manastirskim životom pokazao emotivnu stranu prazničnog dana.
U tišini manastira i među vernicima koji su slušali svaku reč, patrijarh je govorio o strahu koji prati svakog čoveka, o granicama ljudske moći i o pobedi koja se ne objašnjava teorijom, već verom i ličnim iskustvom vaskrsenja.
U drevnoj svetinji, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o Hristovom silasku u smrt kao pobedi nad najvećim neprijateljem čoveka, dok su vernici poneli snažnu poruku nade i utehe.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
U besedi za sredu 3. sedmicu po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek, i pored znanja o posledicama greha, često ostaje nepromenjen i zarobljen u obrascima koje i sam prepoznaje kao pogrešne.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenice Agapiju, Hioniju i Irinu po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatra po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Katarine Sijenske, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
