U atmosferi političkih pritisaka i snažnih medijskih kampanja polemika oko predstojatelja Srpske pravoslavne crkve uklapa se u širu borbu oko Kosova i Metohije, istorijskog pamćenja i duhovnog identiteta srpskog naroda.
Nije danas lako biti patrijarh srpski. Ne samo zbog težine trona Svetoga Save, već i zato što se u vremenu velikih pritisaka, podela i geopolitičkih lomova od patrijarha očekuje da bude i duhovni otac naroda i čuvar njegovog istorijskog pamćenja. U takvom vremenu svaka reč Njegove Svetosti patrijarha srpskog Porfirija meri se više nego što se sluša, tumači više nego što se razume, a često napada više nego što se pošteno razmatra.
Zašto je danas teško biti patrijarh srpski
Zato odbrana patrijarha Porfirija nije pitanje jedne ličnosti, nego pitanje odnosa prema samom mestu koje patrijarh zauzima u srpskom narodu. Jer patrijarh srpski nije obična javna figura niti komentator dnevne politike. On je naslednik duhovne vertikale koja počinje od Svetoga Save i koja je kroz vekove čuvala narod onda kada nije imao ni državu, ni vojsku, ni političku zaštitu. Napad na patrijarha zato nikada nije samo napad na čoveka, već često i pokušaj da se poljulja autoritet jedne od poslednjih institucija koja još uvek sabira, pamti i opominje.
Kosovo i Metohija kao linija preko koje patrijarh ne prelazi
Patrijarh Porfirije je, uprkos svim pokušajima da se njegove reči razvuku, ublaže ili izvrnu, ostao jasan tamo gde je morao biti jasan. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, on nije ostavljao prostor za dvosmislenost. Više puta je ponovio da su Kosovo i Metohija deo Srbije – ne samo kao pitanje ustavnog poretka ili državne teritorije, već kao zavetni, duhovni i identitetski temelj srpskog naroda. I tu se vidi suština njegove pozicije: Kosovo i Metohija za njega nisu politički slogan, već mesto raspeća i pamćenja, zemlja svetinja, mučeništva i istrajanja.
A upravo to mnogima smeta. Danas se preko Srbije prelamaju različiti interesi velikih sila, različiti projekti preoblikovanja Balkana i različiti pokušaji da se srpski nacionalni prostor učini duhovno praznim, istorijski krivim i politički nemim. U takvom ambijentu svaki glas koji podseća na kontinuitet, na pravo naroda da pamti sebe i na obavezu da ne odustane od svojih svetinja postaje nepoželjan. Zato nije nimalo slučajno što se i patrijarh Porfirije često nalazi na udaru. Ne zato što je rekao nešto neodgovorno, već zato što nije pristao da ćuti tamo gde bi mnogi želeli tišinu.
Kako se u savremenim sukobima napada duhovni autoritet
Ono što se danas vodi protiv Srbije nije samo politički pritisak u klasičnom smislu. To je i hibridni rat, i asimetrični informacioni udar, u kojem više nije neophodno napadati narod direktno ako se mogu oslabiti njegovi duhovni i simbolički oslonci. U takvoj matrici patrijarh postaje poželjna meta: dovoljno je izdvojiti jednu rečenicu, promeniti joj kontekst, prećutati deset drugih i stvoriti predstavu koja sa istinom nema mnogo veze. To nije novo. Kroz istoriju su duhovni autoriteti često bili prvi na udaru onda kada je trebalo oslabiti samopouzdanje naroda.
Crkva nije političko oruđe niti medijsko oružje
Međutim, patrijarh Porfirije nije patrijarh od dnevne upotrebe. Njegova služba počiva na jednoj dubljoj pravoslavnoj svesti: da Crkva ne živi od trenutne koristi, nego od istine, i da njena misija nije da se dodvorava sili ovoga sveta, nego da ostane verna Hristu i predanju. Zato su njegove reči o tome da Crkva nije oruđe, a još manje oružje, od izuzetne važnosti. U tim rečima sadržana je čitava duhovna mera pravoslavnog shvatanja Crkve: ona ne pripada strankama, interesnim grupama, spoljnim centrima moći niti medijskim kampanjama. Ona pripada Hristu i narodu koji u njoj prepoznaje svoj dom.
Foto: SPC
Patrijarh srpski Porfirije
Upravo zbog toga patrijarh Porfirije pokušava da u javni prostor vrati ono što je gotovo prognano: duhovnu meru, sabornost i odgovornost. U vremenu kada se sve svodi na stranu, blok, tabor i etiketu, on podseća da srpski narod ne može opstati ako izgubi svoju unutrašnju osu, koja nije ni politička parola ni medijski trend, već pravoslavna vera, istorijsko pamćenje i svest o pripadnosti jednom zavetu. To nije romantičarska formula, nego istorijska istina. Srpski narod je najteže vekove preživljavao zahvaljujući Crkvi, a ne zahvaljujući naklonosti moćnih.
Zašto odbrana patrijarha znači odbranu duhovne vertikale naroda
Zato je važno i to što patrijarh Porfirije ne zaboravlja Srbe u regionu i rasejanju. Ne kao demografsku činjenicu, nego kao jedinstveni duhovni prostor naroda koji živi u više država, ali pripada istom istorijskom i verskom biću. Za pravoslavnu svest narod nije puka administrativna kategorija. On je zajednica pamćenja, žrtve, svetinja i jezika. Kada patrijarh govori o Srbima u regionu i dijaspori, on ne govori o periferiji, već o živim delovima jednog istog duhovnog organizma.
Problem savremenog sveta jeste u tome što ne razume takvu vrstu odgovornosti. Današnja politika priznaje interes, ali ne razume zavet. Priznaje silu, ali ne razume svetinju. Priznaje medijsku konstrukciju, ali ne razume duhovni autoritet. Zato mnogima i nije jasno zašto patrijarh ne govori jezikom koji bi bio lakše svarljiv u savremenim centrima moći. Odgovor je jednostavan: zato što on nije postavljen da govori ono što će se svideti vremenu, već ono što će ostati verno istini Crkve i stradanju naroda.
Čuvar zavetne svesti, branilac svetinja
Odbrana patrijarha Porfirija zato nije nikakvo slepo navijanje niti pokušaj da se jedan čovek proglasi nedodirljivim. To je pre svega odbrana prava da srpski patrijarh bude ono što jeste: duhovni predstojatelj naroda, čuvar zavetne svesti, branilac svetinja i glas koji ne pristaje da se nacionalno pamćenje pretvori u predmet tuđih interpretacija. Jer ako se od patrijarha traži da zaboravi Kosovo i Metohiju, da ućuti o stradanju svoga naroda, da ne govori o duhovnom jedinstvu Srba ma gde živeli, onda se od njega u stvari traži da prestane da bude patrijarh srpski.
A to bi već bila pobeda onih koji ne napadaju samo jednog čoveka, nego samu ideju da srpski narod ima pravo na svoju duhovnu vertikalu, svoje pamćenje i svoj glas. Upravo zato patrijarha Porfirija danas ne treba braniti bukom, nego ozbiljnošću. Ne stranačkim rečnikom, nego jezikom istine. Jer u odbrani njega brani se i pravo srpskog naroda da ostane ono što jeste: pravoslavan, istorijski svestan i veran svojim svetinjama.
Patrijarh Porfirije razgovarao je sa episkopom Grigorijem i ministrom Kostasom Kumisom o položaju hramova na podeljenom ostrvu, izazovima na istočnom Mediteranu i novoj saradnji koja bi mogla da poveže vernike dva naroda snažnije nego ikada ranije.
Vernici su se sabrali na Vračaru povodom praznika posvećenog pobedi poštovanja svetih ikona, dok je patrijarh govorio o veri kao temelju svakog ljudskog izbora i upozorio da bez istine Jevanđelja nema ni istinskog života.
U Patrijaršijskom dvoru u Beogradu istaknuta je važnost razumevanja među vernicima različitih tradicija; susretu su prisustvovali i ključni predstavnici Islamske zajednice i Patrijaršijskog Kabineta.
Kroz učenja Svetog Grigorija Palame i primere iz Jevanđelja poglavar SPC je u besedi podsetio vernike koliko molitva, poniznost i istinska vera oblikuju naš život i zajednicu, dok je mladog službenika Sinoda rukopoložio u čin đakona.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Justina Filosofa i Prepodobnog Justina Ćelijskog po novom i Svetog proroka Jeliseja po starom kalendaru. Katolička Crkva obeležava spomen Svetog Rufina, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok su vernici u tišini prilazili Časnom pojasu i ostavljali priloge, malo ko je slutio da će ti darovi postati pomoć porodicama na Kosovu i Metohiji koje žive u neizvesnosti, ali čuvaju veru i ognjišta.
Razgovor sa Dominikom Kros u Beogradu doneo je fokus na bezbednost, zaštitu svetinja i svakodnevni život ljudi, uz poruku da međunarodni akteri moraju imati aktivniju ulogu u očuvanju prava svih zajednica i stabilnosti regiona.
Nakon liturgije poglavar Srpske pravoslavne crkve obišao je imanje i u neposrednom susretu sa bratstvom i manastirskim životom pokazao emotivnu stranu prazničnog dana.
U tišini manastira i među vernicima koji su slušali svaku reč, patrijarh je govorio o strahu koji prati svakog čoveka, o granicama ljudske moći i o pobedi koja se ne objašnjava teorijom, već verom i ličnim iskustvom vaskrsenja.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
U besedi za subotu 2. sedmice po Duhovima, sveti Nikolaj Ohridski i Žički kroz Jevanđelje i poslanicu apostola Jakova otkriva shvatanje u kojem ulje postaje sredstvo blagodati i mesto susreta ljudske nemoći i božanske pomoći.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
