U atmosferi političkih pritisaka i snažnih medijskih kampanja polemika oko predstojatelja Srpske pravoslavne crkve uklapa se u širu borbu oko Kosova i Metohije, istorijskog pamćenja i duhovnog identiteta srpskog naroda.
Nije danas lako biti patrijarh srpski. Ne samo zbog težine trona Svetoga Save, već i zato što se u vremenu velikih pritisaka, podela i geopolitičkih lomova od patrijarha očekuje da bude i duhovni otac naroda i čuvar njegovog istorijskog pamćenja. U takvom vremenu svaka reč Njegove Svetosti patrijarha srpskog Porfirija meri se više nego što se sluša, tumači više nego što se razume, a često napada više nego što se pošteno razmatra.
Zašto je danas teško biti patrijarh srpski
Zato odbrana patrijarha Porfirija nije pitanje jedne ličnosti, nego pitanje odnosa prema samom mestu koje patrijarh zauzima u srpskom narodu. Jer patrijarh srpski nije obična javna figura niti komentator dnevne politike. On je naslednik duhovne vertikale koja počinje od Svetoga Save i koja je kroz vekove čuvala narod onda kada nije imao ni državu, ni vojsku, ni političku zaštitu. Napad na patrijarha zato nikada nije samo napad na čoveka, već često i pokušaj da se poljulja autoritet jedne od poslednjih institucija koja još uvek sabira, pamti i opominje.
Kosovo i Metohija kao linija preko koje patrijarh ne prelazi
Patrijarh Porfirije je, uprkos svim pokušajima da se njegove reči razvuku, ublaže ili izvrnu, ostao jasan tamo gde je morao biti jasan. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, on nije ostavljao prostor za dvosmislenost. Više puta je ponovio da su Kosovo i Metohija deo Srbije – ne samo kao pitanje ustavnog poretka ili državne teritorije, već kao zavetni, duhovni i identitetski temelj srpskog naroda. I tu se vidi suština njegove pozicije: Kosovo i Metohija za njega nisu politički slogan, već mesto raspeća i pamćenja, zemlja svetinja, mučeništva i istrajanja.
A upravo to mnogima smeta. Danas se preko Srbije prelamaju različiti interesi velikih sila, različiti projekti preoblikovanja Balkana i različiti pokušaji da se srpski nacionalni prostor učini duhovno praznim, istorijski krivim i politički nemim. U takvom ambijentu svaki glas koji podseća na kontinuitet, na pravo naroda da pamti sebe i na obavezu da ne odustane od svojih svetinja postaje nepoželjan. Zato nije nimalo slučajno što se i patrijarh Porfirije često nalazi na udaru. Ne zato što je rekao nešto neodgovorno, već zato što nije pristao da ćuti tamo gde bi mnogi želeli tišinu.
Kako se u savremenim sukobima napada duhovni autoritet
Ono što se danas vodi protiv Srbije nije samo politički pritisak u klasičnom smislu. To je i hibridni rat, i asimetrični informacioni udar, u kojem više nije neophodno napadati narod direktno ako se mogu oslabiti njegovi duhovni i simbolički oslonci. U takvoj matrici patrijarh postaje poželjna meta: dovoljno je izdvojiti jednu rečenicu, promeniti joj kontekst, prećutati deset drugih i stvoriti predstavu koja sa istinom nema mnogo veze. To nije novo. Kroz istoriju su duhovni autoriteti često bili prvi na udaru onda kada je trebalo oslabiti samopouzdanje naroda.
Crkva nije političko oruđe niti medijsko oružje
Međutim, patrijarh Porfirije nije patrijarh od dnevne upotrebe. Njegova služba počiva na jednoj dubljoj pravoslavnoj svesti: da Crkva ne živi od trenutne koristi, nego od istine, i da njena misija nije da se dodvorava sili ovoga sveta, nego da ostane verna Hristu i predanju. Zato su njegove reči o tome da Crkva nije oruđe, a još manje oružje, od izuzetne važnosti. U tim rečima sadržana je čitava duhovna mera pravoslavnog shvatanja Crkve: ona ne pripada strankama, interesnim grupama, spoljnim centrima moći niti medijskim kampanjama. Ona pripada Hristu i narodu koji u njoj prepoznaje svoj dom.
Foto: SPC
Patrijarh srpski Porfirije
Upravo zbog toga patrijarh Porfirije pokušava da u javni prostor vrati ono što je gotovo prognano: duhovnu meru, sabornost i odgovornost. U vremenu kada se sve svodi na stranu, blok, tabor i etiketu, on podseća da srpski narod ne može opstati ako izgubi svoju unutrašnju osu, koja nije ni politička parola ni medijski trend, već pravoslavna vera, istorijsko pamćenje i svest o pripadnosti jednom zavetu. To nije romantičarska formula, nego istorijska istina. Srpski narod je najteže vekove preživljavao zahvaljujući Crkvi, a ne zahvaljujući naklonosti moćnih.
Zašto odbrana patrijarha znači odbranu duhovne vertikale naroda
Zato je važno i to što patrijarh Porfirije ne zaboravlja Srbe u regionu i rasejanju. Ne kao demografsku činjenicu, nego kao jedinstveni duhovni prostor naroda koji živi u više država, ali pripada istom istorijskom i verskom biću. Za pravoslavnu svest narod nije puka administrativna kategorija. On je zajednica pamćenja, žrtve, svetinja i jezika. Kada patrijarh govori o Srbima u regionu i dijaspori, on ne govori o periferiji, već o živim delovima jednog istog duhovnog organizma.
Problem savremenog sveta jeste u tome što ne razume takvu vrstu odgovornosti. Današnja politika priznaje interes, ali ne razume zavet. Priznaje silu, ali ne razume svetinju. Priznaje medijsku konstrukciju, ali ne razume duhovni autoritet. Zato mnogima i nije jasno zašto patrijarh ne govori jezikom koji bi bio lakše svarljiv u savremenim centrima moći. Odgovor je jednostavan: zato što on nije postavljen da govori ono što će se svideti vremenu, već ono što će ostati verno istini Crkve i stradanju naroda.
Čuvar zavetne svesti, branilac svetinja
Odbrana patrijarha Porfirija zato nije nikakvo slepo navijanje niti pokušaj da se jedan čovek proglasi nedodirljivim. To je pre svega odbrana prava da srpski patrijarh bude ono što jeste: duhovni predstojatelj naroda, čuvar zavetne svesti, branilac svetinja i glas koji ne pristaje da se nacionalno pamćenje pretvori u predmet tuđih interpretacija. Jer ako se od patrijarha traži da zaboravi Kosovo i Metohiju, da ućuti o stradanju svoga naroda, da ne govori o duhovnom jedinstvu Srba ma gde živeli, onda se od njega u stvari traži da prestane da bude patrijarh srpski.
A to bi već bila pobeda onih koji ne napadaju samo jednog čoveka, nego samu ideju da srpski narod ima pravo na svoju duhovnu vertikalu, svoje pamćenje i svoj glas. Upravo zato patrijarha Porfirija danas ne treba braniti bukom, nego ozbiljnošću. Ne stranačkim rečnikom, nego jezikom istine. Jer u odbrani njega brani se i pravo srpskog naroda da ostane ono što jeste: pravoslavan, istorijski svestan i veran svojim svetinjama.
Patrijarh Porfirije razgovarao je sa episkopom Grigorijem i ministrom Kostasom Kumisom o položaju hramova na podeljenom ostrvu, izazovima na istočnom Mediteranu i novoj saradnji koja bi mogla da poveže vernike dva naroda snažnije nego ikada ranije.
Vernici su se sabrali na Vračaru povodom praznika posvećenog pobedi poštovanja svetih ikona, dok je patrijarh govorio o veri kao temelju svakog ljudskog izbora i upozorio da bez istine Jevanđelja nema ni istinskog života.
U Patrijaršijskom dvoru u Beogradu istaknuta je važnost razumevanja među vernicima različitih tradicija; susretu su prisustvovali i ključni predstavnici Islamske zajednice i Patrijaršijskog Kabineta.
Kroz učenja Svetog Grigorija Palame i primere iz Jevanđelja poglavar SPC je u besedi podsetio vernike koliko molitva, poniznost i istinska vera oblikuju naš život i zajednicu, dok je mladog službenika Sinoda rukopoložio u čin đakona.
Po blagoslovu patrijarha Porfirija, svetinja velikog pravoslavnog iscelitelja doneta je među male pacijente, njihove roditelje i lekare, a mnogi su sa verom celivali mošti tražeći utehu, snagu i nadu u borbi za zdravlje.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Duhovni vođa srpskog naroda traži hitnu intervenciju međunarodne zajednice kako bi se sprečila primena zakona koji preti školama, bolnicama i opstanku srpskog naroda.
U razgovoru sa apostolskim nuncijem Luiđijem Bjankom u Beogradu, poglavar SPC govorio je o pritiscima, zabranama i pokušajima da se izbriše duhovni i istorijski identitet Srba na Kosovu i Metohiji.
Zadužbina Sime Igumanova poziva učenike i studente da se prijave; prednost imaju kandidati iz porodica sa ograničenim primanjima i onih koji se suočavaju sa posebnim izazovima.
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetu prepodobnomučenicu Evdokiju po starom i Prepodobnog Benedikta Nursijskog po novom kalendaru. Katolici slave spomendan Svete Matilde, muslimani su u mesecu ramazana, dok Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
