Bogosluženja danas protiču bez zvonjave crkvenih zvona, jer ona simbolizuju radost.
Klepalo ima i praktičnu svrhu u manastirskim okruženjima gde zvuk zvona može biti nepoželjan ili praktično nemoguć zbog udaljenosti, geografskih karakteristika ili želje da se očuva mir i tišina.
Danas pravoslavni hrišćani širom sveta obeležavaju Veliki petak, dan duboke tuge i sećanja na stradanje i raspeća Isusa Hristosa na krstu.
U skladu sa značajem ovog dana, bogosluženja protiču bez zvonjave crkvenih zvona, jer ona simbolizuju radost, koja na Veliki petak ustupa mesto tišini i sabranosti.
Umesto zvona, u pravoslavnim hramovima i manastirima oglašava se klepalo, poznato i kao semantron -jednostavan, ali upečatljiv drveni ili metalni instrument.
Njegov zvuk, koji nastaje udaranjem po duguljastoj ploči, poziva vernike na molitvu i označava početak bogosluženja.
Wikimedia/Rklawton
Klepalo, Ilustracija
Ovaj običaj potiče iz ranih vekova hrišćanstva, iz vremena kada zvona još nisu bila u upotrebi. Klepalo je tada imalo ključnu ulogu u okupljanju monaštva i vernog naroda, a vremenom je postalo i simbol skromnosti i duhovne budnosti.
Njegova upotreba zadržala se do danas, naročito u manastirskim sredinama koje neguju drevnu liturgijsku praksu.
- Klepalo se smatra jednostavnijim i skromnijim načinom obaveštavanja o bogosluženju u manastirima, kao i podsećanjem monaha na molitvu i okupljanje u crkvi - navedeno je na sajtu Eparhije šumadijske i dalje objašnjeno:
- Klepalo ima simboličko značenje u pravoslavlju. Zvuk klepala predstavlja poziv na zajedništvo, okupljanje i molitvu. Kroz udarce klepala, vernici su podsećani na duhovne obaveze i važnost prisustva u bogosluženjima. Takođe, klepalo se koristi kao znak upozorenja, na primer, kada se priprema početak službe ili kada se vernici pozivaju na tihovanje ili pokajanje.
U pojedinim sredinama, klepalo se koristi i kao znak upozorenja ili najava važnih trenutaka tokom bogosluženja, čime dodatno naglašava njegovu ulogu u liturgijskom životu. Posebno u manastirima, gde se teži očuvanju mira i tišine, ono ostaje nezamenjiv deo tradicije i svakodnevnog duhovnog ritma.
Na Veliki petak, pred ikonama i kandilima, uz pojanje bogoslova iz Prizrena i vizantijskih horova, izvezeno Hristovo telo položeno je na stoček u hramu gde su stolovali srpski patrijarsi – dok se sveti zavet s Kosova obnavljao u molitvi i suzama.
Iza istog praznika kriju se potpuno različiti običaji - od stroge liturgijske tradicije do živopisnih narodnih rituala koji se vekovima prenose s kolena na koleno.
Od Velikog ponedeljka 6. aprila do Vaskrsa vodi kroz bogosluženja, molitvu i ličnu pripremu – vodič šta je važno, kada otići u hram i kako se pripremiti za Pričešće u danima najveće duhovne težine.
Grigorije S. Deboljski u svom delu "Dani bogosluženja (Knjiga o postu) Pravoslavne saborne istočne crkve" sažeo je tumačenja Svetih Otaca o Velikom postu i Strasnoj sedmici.
Poglavar SPC doputovao u drevnu lavru, gde će s vernim narodom dočekati Vaskrs, poklonio se svetinjama i nastavlja bogosluženja u danima koji sabiraju stradanje, nadu i trajanje osmovekovne duhovne tradicije.
Plaštanica se tokom večernje službe polaže na posebno pripremljen sto u sredini crkve, zajedno sa Jevanđeljem, gde vernici prilaze da je celivaju i u tišini se pomole.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Evtihije je u progonstvu proveo 12 godina i osam meseci, i pokazao se kao veliki čudotvorac, isceljujući ljude od raznih bolesti molitvama i pomazivanjem jelejem.
Plaštanica se tokom večernje službe polaže na posebno pripremljen sto u sredini crkve, zajedno sa Jevanđeljem, gde vernici prilaze da je celivaju i u tišini se pomole.
Hodočasnici, sveštenstvo i vernici ponovo su prošli Put Stradanja ka Crkvi Svetog Groba, u atmosferi duboke napetosti i duhovnog povratka, dok su ulice Jerusalima odzvanjale molitvama.
U času Hristovog stradanja, priroda je ustala kao svedok i ukor, dok je ljudski razum ostao nem - snažne reči Svetog Nikolaja Ogridskog i Žičkog podsećaju na dubinu duhovnog pada i pozivaju na iskreno pokajanje.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Dok se širom pravoslavnog sveta pripremaju različite vrste pogača, svetogorski monasi čuvaju recept koji spaja bogat ukus, simboliku i monašku tradiciju.
Redosled bogoslužbenih radnji, čitanja iz Jevanđelja, litijski hod oko hrama, pojanje žalopojnih tropara i poreklo običaja u srednjovekovnom hrišćanskom Istoku.
U času Hristovog stradanja, priroda je ustala kao svedok i ukor, dok je ljudski razum ostao nem - snažne reči Svetog Nikolaja Ogridskog i Žičkog podsećaju na dubinu duhovnog pada i pozivaju na iskreno pokajanje.
