Rečenice iz dela arhimandrita Jovana Radosavljevića donose prikaz stradanja Svetih novomučenika i njihovog mesta u crkvenom pamćenju.
U pravoslavnom pamćenju, Jasenovac se ne posmatra samo kao mesto stradanja, već kao prostor u kome je istorija ostala bez reči, a vera dobila svoje najteže ispovedanje. Sveti novomučenici jasenovački zato nisu samo žrtve jednog vremena, nego i svedoci postojanosti u kojoj se, uprkos nasilju, nije gasilo ime Božije.
Njihovo stradanje vezano je za sistem logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu, u kojem su, prema crkvenom predanju i istorijskim svedočenjima, ubijani ljudi samo zbog svoje vere i nacionalne pripadnosti. U pravoslavnom razumevanju, takvi stradalnici se ne pamte samo kao nevine žrtve, već kao novomučenici – oni koji su kroz patnju ostali verni Hristu.
Arhimandrit Jovan (Radosavljević) u knjizi „Sveti srpski novomučenici jasenovački“ beleži i jedno potresno svedočanstvo koje govori o brutalnosti tog vremena i o potpunom raspadu moralnih granica:
“Neki od ustaških koljaša nažalost bili su fratri. Jedan od njih zvao se fratar Miroslav Filipović Majstorović, zvani Fra-Sotona. On je jednom prilikom 1941/42. godine, pred masom sabranog rimokatoličkog hrvatskog naroda, obratio im se svojom besedom i, pored ostalog, rekao: „Do sada smo vam propovedali teoretski kako da živite a da se ponašate u ljubavi Gospodina Krista, a sad vam propovedamo tu nauku, evo, ovako“. Zatim je uzeo jedno malo srpsko dete od majke iz kolevke i, kao loptu, bacio ga u vis levom rukom, a desnom ga, sa nožem u ruci, dočekao, probo i preklao. „Evo, ovo vam je danas moja beseda i moj amanet; ovako od sada svi da činite, da ni jedno srpsko uvo ne ostane više u životu u našoj lijepoj, novoj (NDH) Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“, dovršio je svoj govor Filipović Fra-Sotona. Ovako je, u suštini, zgražajući se, napisao u svojoj potresnoj knjizi jedan francuski biskup, koji se za vreme rata nalazio u Hrvatskoj i postao svedok mnogih strašnih ustaških pokolja i zločina.”
U pravoslavnom tumačenju, ovakva svedočanstva ne ostaju na nivou istorijske beleške. Ona postaju opomena o tome koliko daleko može otići čovek kada se izgubi merilo dobra i kada ideologija potisne savest. Istovremeno, Crkva u stradanju novomučenika vidi i drugu stranu istorije – onu u kojoj se, i u poslednjem trenutku, može sačuvati vera.
Zato se Sveti novomučenici jasenovački ne pamte samo kao žrtve, već kao oni koji su kroz smrt ušli u liturgijsko sećanje Crkve. Njihovo ime nije ostalo u tišini istorije, već u molitvi koja se prenosi iz pokolenja u pokolenje.
U tom duhu i nastaje tropar koji ih slavi kao one koji su kroz stradanje sačuvali dušu:
Zbog vernosti Bogu i Božjoj pravdi postradaste telom – zemlja se rastuži; al’ spasoste duše – Nebo se veseli. A preci se vaši raspevaše Nebom, na kapiji Raja sretoše vas pesmom: Imena su vaša u knjizi večnosti, ulazite u Raj, deco besmrtnosti! Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas: Mučenici novi, molite za nas!
Vernici su u tišini odali počast mučenicima kusonjskim, stvarajući duboko emotivnu atmosferu koja inspiriše Srbe u Hrvatskoj da čuvaju sećanje svojih predaka.
Uz prisustvo mnogobrojnih vernika i episkopa iz više pomesnih crkava, osveštana je bistu Diane Budisavljević, žene koja je deci vraćala život.
U manastiru Svete Petke, na praznik Svetih vitlejemskih mladenaca, episkopi Jovan darovali su vernicima deo moštiju novomučenika, obeležavajući trenutak tuge, nade i duhovne snage pravoslavnih zajednica u Hrvatskoj.
U Hramu Svetih novomučenika jasenovačkih episkop pakračko-slavonski služio je svetu arhijerejsku liturgiju, tokom koje je krštena novoprosvećena sluškinja Božja.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
Kurdkinja iz Danilovgrada primila pravoslavlje u manastiru Ždrebaoniku, u blizini Danilovgrada.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U srpskoj duhovnoj tradiciji, osmi dan po Vaskrsu, zauzima posebno mesto.
Rečenice iz dela arhimandrita Jovana Radosavljevića donose prikaz stradanja Svetih novomučenika i njihovog mesta u crkvenom pamćenju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
U pravoslavnom učenju, zahvalnost nije samo vrlina, već način postojanja.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog reči apostola Pavla dobijaju smisao koji se tiče svakog čoveka i njegovog odnosa prema smrti, grehu i strahu..
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Spora priprema u zemljanoj posudi donosi bogat ukus mesa i povrća, decenijama prisutan na ramazanskim soframa i porodičnim okupljanjima širom Bosne i regiona.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
