Otkrijte inspirativnu priču o Svetom Visarionu, asketi koji je kroz strogi post, bdenje i molitvu zadobio Božju milost i postao simbol duhovne posvećenosti. Kroz svoja čudesa i isceljenja, ostavio je neizbrisiv trag u istoriji hrišćanstva i pokazao snagu istinske vere.
Pravoslavni vernici širom sveta danas, 19. juna, proslavljaju Prepodobnog Visariona, jednog od najposvećenijih asketa i čudotvoraca u hrišćanskoj istoriji. Rođen u Misiru, u drevnom Egiptu, Sveti Visarion je od ranih dana bio posvećen duhovnom životu, oblačeći se u "duhovnu odeždu" krštenja i čuvajući je čistom kroz celokupan svoj život.
Nakon što je razdelio svoje imanje sirotinji, nasledstvo od roditelja, Sveti Visarion se odrekao sveta i postao monah. Njegova odlučnost da živi po Hristovim učenjima vodila ga je ka životu potpunog odricanja i posvećenosti Bogu. Posetio je svetog Gerasima na Jordanu i učio od svetog Isidora Pelusiota, usvajajući njihove mudrosti i duhovne uvide.
Sveti Visarion bio je poznat po svojoj strogoj askezi. Telo je pobeđivao velikim postom i bdenjem, ali je svoj podvig skrivao od očiju sveta koliko god je mogao. Njegova duhovna snaga bila je toliko velika da je jednom prilikom stajao uz molitvu četrdeset dana, bez hrane i sna.
Sveti Visarion imao je dar čudotvorstva, isceljujući bolesne i čineći mnoga druga čudesa na korist ljudi i slavu Božju. Njegova sličnost sa svetim prorokom Ilijom bila je očigledna, jer je u vremenima suše “nizvodio” obilne kiše s neba, ne jedanput, već mnogo puta. Njegova čudotvorna dela bila su svedočanstvo njegove duboke vere i Božje milosti koja je delovala kroz njega. Upokojio se 466. godine, mirno – onako kako je i živeo, ispunjen verom i posvećenošću Bogu.
Shutterstock
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U srpskoj duhovnoj tradiciji, osmi dan po Vaskrsu, zauzima posebno mesto.
Rečenice iz dela arhimandrita Jovana Radosavljevića donose prikaz stradanja Svetih novomučenika i njihovog mesta u crkvenom pamćenju.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je na mestu stradanja jasenovačkih mučenika da reč pripada molitvi, a konačna pobeda životu i Hristu vaskrslom.
U pravoslavnom učenju, zahvalnost nije samo vrlina, već način postojanja.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Kako je slepi starac iz bolničkog paraklisa postao najtraženiji duhovnik Atine i zašto su se ljudi hvatali za njegove reči kao za poslednju slamku spasa.
Nakon što se suprotstavio tiraniji, svetitelj je bio zatvoren i mučen, ali je i u tamnici i patnji ostao nepokolebljiv u svojoj veri, zbog čega je postao simbol otpora i duhovne snage.
U srpskoj duhovnoj tradiciji, osmi dan po Vaskrsu, zauzima posebno mesto.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Kada se Justinijan upokojio, nasledio ga je Justin, koji je vratio Evtihija opet na presto patrijaraški, na kome je ovaj svetitelj ostao do smrti
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Tominu nedelju po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Lava IX, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Ovaj dan predstavlja nastavak vaskršnje radosti.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog reči apostola Pavla dobijaju smisao koji se tiče svakog čoveka i njegovog odnosa prema smrti, grehu i strahu..
U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.
