HILJADAMA BOLESNIH JE PODARIO ISCELJENJE, A BEZDETNIMA POTOMSVO: Danas slavimo Svetog Nektarija Eginskog

Postoje dani kada se u tišini hramova najjasnije čuje ono što se rečima jedva može izgovoriti: nada koja dolazi tek kada se sve ostalo uruši, snaga koja se rađa iz praštanja, mir koji nastaje iz najdubljih rana. Jedan od takvih dana je 22. novembar, kada Srpska pravoslavna crkva proslavlja Svetog Nektarija Eginskog, svetitelja koji je, i pre nego što je postao poznat kao čudotvorac, bio čovek čija je dobrota bila tiša od zavisti onih koji su ga klevetali, ali i jača od svih nepravednih odluka koje su ga pratile.

Jedan od najvoljenijih novojavljenih svetitelja

Priča o Svetom Nektariju počinje skromno, daleko od svetlosti velikih gradova i visokih položaja. Rodio se 1. oktobra 1846. godine u Silivriji Trakijskoj, kao Anastasije, dete siromašnih, ali pobožnih roditelja Dima i Vasilike. Njegovo detinjstvo već tada je nosilo nagoveštaj budućeg puta – zapisivao je reči Božje koje je zamišljao i pravio hartijaste odežde, sanjajući služenje Gospodu.

Sa samo četrnaest godina odlazi u Carigrad. U trgovinskoj radnji gde je radio kao pomoćnik nije video prepreku, već priliku. Svaki slobodan trenutak pretvarao je u učenje; dok je pakovao robu, zapisivao je misli Svetih otaca na papiru koji je završavao kod mušterija zajedno sa kupljenim proizvodom. Ovi tekstovi kasnije postaju osnova za njegovu knjigu „Riznica izreka“.

U Carigradu je ubrzo postavljen za vaspitača u školi metoha Groba Gospodnjeg, a u sebi je tiho čuvao jednu misao: da želi monaški život.

Wikimedia/Public domain

 

Život koji se menja u tišini manastira

Sa dvadeset godina odlazi na Hios, gde postaje učitelj. Tamo živi smireno, povučeno, u molitvi, postu i čitanju. Bio je učitelj koji nije obrazovao samo decu, već je, kao pravi pastir, poučavao i odrasle. Njegove propovedi u hramu bile su jednostavne, čiste i duboke.

Na Hiosu sreće starca Pahomija, monaha svetog života, čiji uticaj postaje presudan. Nakon dugih razgovora sa starcem, Anastasije odlučuje da se zamonaši. Prima monaški postrig 7. novembra 1876. godine i dobija ime Lazar. Bratstvo ga odmah zavoli, jer je bio spreman da svakome pomogne.

Nedugo zatim, biva rukopoložen za đakona i dobija ime koje će postati sinonim za smirenje i čuda - Nektarije.

Uspon, zavist i mali potresi velike duše

Uz Božiju pomoć i uz podršku dobrotvora Horemina, Nektarije završava teološke studije u Atini, a zatim odlazi u Aleksandriju, gde ga patrijarh Sofronije rukopolaže za prezvitera i postavlja za arhimandrita. Njegov rad, čistota, revnost i sposobnost propovedanja doneli su mu poštovanje vernog naroda, pa je ubrzo postavljen za episkopa Pentapoljske eparhije.

Ali tamo gde svetlost raste, obično se javi i senka. Njegova omiljenost izazvala je zavist, spletkarenje i klevete. Optužen je, bez dokaza, da želi patrijarški presto. Patrijarh Sofronije poverovao je klevetama i Nektarije je, bez suda i saslušanja, razrešen i proteran.

Narod Egipta plakao je za njim. Pisali su mu da osećaju "nenadoknadivi gubitak" jer su ostali bez omiljenog arhijereja.

Nektarije nije odgovorio zavišću. Nije uzvratio klevetom. Samo je, tiho i smireno, krenuo dalje.

Printscreen

 

Propovednik, učitelj, tihi čudotvorac svakodnevice

U Atini je živeo bez sredstava, bez položaja, bez sigurnosti. Sve što je imao u Egiptu ranije je podelio siromašnima i potrošio na štampanje duhovnih knjiga. Tek posle godinu dana dobija skromnu službu – putujućeg propovednika. Smireno prihvata i nastavlja da govori narod o Bogu, gde god ga pošalju.

Njegova reč bila je jasna, dostojanstvena i životna; nije docirao, nego lečio. Kasnije biva postavljen za upravnika Rizarijeve bogoslovije, koju podiže iz duhovne letargije. Živeo je kao običan monah, postio, molio se i brinuo o svojim učenicima, ne samo kao profesor, nego i kao duhovni otac.

Njegova dobrota nije bila glasna. Bila je toliko jednostavna da je delovala neverovatno. Jedan primer ostao je posebno zapamćen: kada se služiocu škole Lukijanu razboleo, Nektarije je svakog jutra, pre svih, čistio školske hodnike i toalete, ne želeći da čovek zbog bolesti izgubi posao.

Takva dela su tiha, ali ostavljaju neizbrisiv trag.

Svetiljka na Egini

Posle odlaska iz bogoslovije odlazi na ostrvo Eginu, gde osniva ženski manastir Presvete Trojice. Zajednica koju je okupio rasla je oko njegove blagosti i vere. Tu je živeo poslednje godine, moleći se, pišući, služeći, tugujući i radostan, sve u isto vreme – kao čovek koji se nikada nije žalio, a sve je podnosio.

Upokojio se 8. novembra 1920. godine. Od tada pa do danas, hiljade vernika svedoče o njegovoj pomoći, čudima, utehama i isceljenjima.

Za mnoge, on je jedan od najvećih novojavljenih svetitelja 20. veka.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara