Za vreme carevanja Irine i Konstantina, bio je izabran za mitropolita u gradu Mitilenu, ali sve se promenilo kad je na vlast došao Lav Jermenin.
SPC 20. aprila proslavlja Prepodobnog Georgija Mitilenskog poznatog i kao Georgije Ispovednik.
Za vreme carevanja Irine i Konstantina, bio je izabran za mitropolita u gradu Mitilenu.
Pre nego što je došao car Lav Jermenin na vlast, i pre nego što su počeli ikonoborački ratovi i progonstva hrišćana, u gradu Mitileni desile su se neke stvari. To su bila znamenja, koja su predskazala da će uskoro doći do velikih promena, i to na gore.
Tako jednom u hramu Svete velikomučenice Teodore, za vreme večernja, dok je narod pevao: Gospode, pomiluj! neka nevidljiva sila iznenada sa velikom hukom diže sveti Krst sa svetog prestola, uzdiže ga do pod krov crkve, za tim se krst izvrnu i pade na zemlju.
Posle nekoliko dana jedan ogroman i strašan vepar sa odrezanim ušima i repom ulete u tu istu crkvu kroz vrata, uđe u oltar i leže na gornjem mestu. Kada su pokušali da ga isteraju, vepar je postao toliko agresivan, da su ljudi morali da beže.
Kad se Lav Jermenin zacari, počeo je da goni Crkvu, a ubrzo je u Carigrad pozvao mnoge episkope, navodeći ih na svoju ikonobornu jeres. Tada je pozvan u Carigrad i Prepodobni Georgije, mitilenski mitropolit.
"Dok mnogi pristadoše na zloverje carevo, on vanrednom mudrošću posrami cara, i lažnog patrijarha Teodota Kasitera, i ostale jeretike, i učini te mnogi uvideše svoju zabludu. Ali car lažni i patrijarh ne otrpeše ovo izobličenje, već ga poslaše u progonstvo u Herson, a mesto njega postaviše u Mitileni za mitropolita nekog jeretika, koji slično divljem vepru, istrčavši iz šume, pogazi i smradom zagadi vinograd Hristov, potirući svete ikone i zverski smućujući razumne ovce".
Sveti Georgije proveo je ostatak života u progonstvu, "tvoreći mnoga čudesa blagodaću Hristovom".
"Zatim kada dođe vreme da se prestavi, zablista na nebu sjajna zvezda koja pretskaza blaženu končinu njegovu. Ovu zvezdu videše i iz grada Mitilene i sa celog ostrva, i slovesne ovce mitilenske mitropolije poznaše po tome odlazak ka Gospodu njihovog pastira, svetog Georgija".
Posle njegove smrti, mnogi su se iscelili nad njegovim moštima.
Skončao je oko 816 godine.
Od blagoslova patrijarha Pavla do molitve pred svakim mečem - otkrivamo kako pravoslavlje daje snagu, smirenost i unutrašnji kompas jednom od najvećih sportista sveta.
Od zvona u Saborni hram Svetog arhangela Mihaila do jasnog stava da Liturgija, a ne politika, ostaje središte - šta je obeležilo prvih pet godina vođstva 46. poglavara Srpske pravoslavne crkve i zašto se o toj poruci i danas govori.
Na predavanju u Šidu sveštenik SPC govorio je o poreklu ovog pokreta među vernicima, ulozi Svetog vladike Nikolaja u njegovom ocrkovljenju i značaju posta i molitve kao temelja duhovnog života u Crkvi.
U rečima koje su odjeknule daleko izvan hrama Vaskrsenja Hristovog u Valjevu, episkop valjevski podseća da se istinska promena ne meri danima posta, već davanjem ljubavi i osloncem na Crkvu.
Pre nego što je beba prevezena u bolnicu, sveštenik je tražio da se zove Huan Fransisko, odnosno dao mu je ime koje je, kako je rekao, nosio u srcu i pre nego što će dete dobiti zvaničan identitet.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Georgija Ispovednika i Pobusani ponedeljak po starom kalendaru i Prepodobnog Teodora Trihina po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Agapita I, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U srpskoj duhovnoj tradiciji, osmi dan po Vaskrsu, zauzima posebno mesto.
Od sumnje do ispovesti „Gospod moj i Bog moj“ - šta zapravo znači Antipasha, zašto je ovaj dan poseban u crkvenom kalendaru i kako su ga pratili stari narodni običaji.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Georgija Ispovednika i Pobusani ponedeljak po starom kalendaru i Prepodobnog Teodora Trihina po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Agapita I, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
