Pravoslavna tradicija uči da čovek svojim delima učestvuje u večnosti.
U vremenu kada se vrednosti često mere prolaznim i spoljašnjim, pravoslavni pogled na život podseća da je istinska vrednost čoveka skrivena u njegovim delima, u onome što ostavlja iza sebe ne kao puki trag postojanja, već kao svedočanstvo ljubavi.
Čovek nije pozvan samo da živi za sebe, već da svojim rukama, mislima i srcem doprinese svetu koji ga okružuje, da unese svetlost tamo gde je tama i utehu tamo gde je bol.
U duhu vere, svaki trud dobija dublji smisao. Nije presudno da li je delo veliko u očima ljudi, već da li je učinjeno sa iskrenom namerom i čistim srcem. Jedan mali čin dobrote, reč podrške, pružena ruka onome kome je teško - sve to postaje neizbrisiv trag koji nadilazi prolaznost vremena. Takva dela ne nestaju, već ostaju urezana u srcima drugih, kao tiha svedočanstva života prožetog verom.
Pravoslavna tradicija uči da čovek svojim delima učestvuje u večnosti. Ono što činimo iz ljubavi prema bližnjima, postaje deo duhovnog nasleđa koje ostavljamo iza sebe.
Nije potrebno bogatstvo da bi se nešto ostavilo svetu - dovoljno je imati srce otvoreno za druge. U tome se ogleda prava mera čoveka: koliko je bio spreman da ponese tuđu tugu, da olakša nečije breme i da se molitvom seti onih kojima je pomoć potrebna.
U vremenu kada se često zaboravlja na bližnje, podsećanje na ovu istinu postaje još važnije. Jer, čovek ne odlazi iz ovog sveta praznih ruku - ono što je dao drugima, to je ono što zaista ostaje.
Njegova dela postaju njegov glas i posle smrti, njegov pečat u vremenu koje dolazi, a na to je ukazivao i starac jeromonah Arsenije Streljcov.
"Svaki čovek, pre nego što umre, mora nešto da ostavi iza sebe nekakav trag.To može biti kuća koju je sagradio sopstvenim rukama, drvo koje je zasadio,knjiga koju je napisao... No šta god je ostavio za sobom, to mora biti nešto što je uradio, ne radi sebe, već radi drugih ljudi. Sve što su tvoje ruke stvorile,biće pečat koje će ostati posle tvoje smrti. Ljudi će posmatrati delo tvojih ruku i ti ćeš i dalje živeti u radosti koju si im pričinio. Nije važno šta ćeš stvoriti,važan je tvoj trud i ljubav. Tvoje delo će u sebi nositi delić tebe, ukoliko si ga napravio zarad Boga i ljubavi prema ljudima. Najvažnije je pomagati drugima, olakšati im bremena i moliti se za njih."
Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Iako Crkva uči da smrt nije konačni kraj čovekovog postojanja, već prelazak iz prolaznog života u večnost, ljudi se lako ne mire sa gubitkom voljenih.
Prema pravoslavlju, smrt se ne posmatra kao konačni kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Kako uče Sveti oci, nije strašan sam kraj života, već stanje duše u kojem čovek dočekuje taj trenutak.
Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
U besedi za četvrtak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto se najdublja ljubav prema Gospodu ne rađa iz onoga što oči vide, već iz srca otvorenog za Božije prisustvo.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Jakinta po starom i Svetog sveštenomučenika Antinogena po novom kalendaru. Katolička crkva obeležava spomendan Gospe Karmelske, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki svetitelj otkrio je zašto posledice preljube ne počinju tek kada istina izađe na videlo, već znatno ranije.
Kada je car Trajan tražio da se odrekne Hrista, ostao je veran veri i zbog toga pretrpeo mučenje i tamnicu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Koliko god vera učila da duša nastavlja da živi pred licem Božjim, bol zbog odlaska najbližih ostaje dubok i težak.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
U osnovi hrišćanske vere je nada u Vaskrsenje - verovanje da ćemo svi vaskrsnuti i živeti večni život u Carstvu nebeskom.
Iako pravoslavlje uči da smrt vodi u večni život, mnogi ljudi je i dalje doživljavaju kao nešto strašno.
Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
U besedi za četvrtak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto se najdublja ljubav prema Gospodu ne rađa iz onoga što oči vide, već iz srca otvorenog za Božije prisustvo.
Veliki svetitelj otkrio je zašto posledice preljube ne počinju tek kada istina izađe na videlo, već znatno ranije.
Kao mladić koji je izgubio veru, Nikolaj Vorobjov tražio je smisao u filozofiji i nauci, sve dok u trenutku očaja nije postavio Bogu pitanje na koje je, kako je svedočio, dobio odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Kada je car Trajan tražio da se odrekne Hrista, ostao je veran veri i zbog toga pretrpeo mučenje i tamnicu.
U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri.
Ovo lagano posno jelo na ulju priprema se od nekoliko sastojaka, a svojim blagim ukusom i mirisom podseća na recepte naših baka.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
