Pravoslavna tradicija uči da čovek svojim delima učestvuje u večnosti.
U vremenu kada se vrednosti često mere prolaznim i spoljašnjim, pravoslavni pogled na život podseća da je istinska vrednost čoveka skrivena u njegovim delima, u onome što ostavlja iza sebe ne kao puki trag postojanja, već kao svedočanstvo ljubavi.
Čovek nije pozvan samo da živi za sebe, već da svojim rukama, mislima i srcem doprinese svetu koji ga okružuje, da unese svetlost tamo gde je tama i utehu tamo gde je bol.
U duhu vere, svaki trud dobija dublji smisao. Nije presudno da li je delo veliko u očima ljudi, već da li je učinjeno sa iskrenom namerom i čistim srcem. Jedan mali čin dobrote, reč podrške, pružena ruka onome kome je teško - sve to postaje neizbrisiv trag koji nadilazi prolaznost vremena. Takva dela ne nestaju, već ostaju urezana u srcima drugih, kao tiha svedočanstva života prožetog verom.
Pravoslavna tradicija uči da čovek svojim delima učestvuje u večnosti. Ono što činimo iz ljubavi prema bližnjima, postaje deo duhovnog nasleđa koje ostavljamo iza sebe.
Nije potrebno bogatstvo da bi se nešto ostavilo svetu - dovoljno je imati srce otvoreno za druge. U tome se ogleda prava mera čoveka: koliko je bio spreman da ponese tuđu tugu, da olakša nečije breme i da se molitvom seti onih kojima je pomoć potrebna.
U vremenu kada se često zaboravlja na bližnje, podsećanje na ovu istinu postaje još važnije. Jer, čovek ne odlazi iz ovog sveta praznih ruku - ono što je dao drugima, to je ono što zaista ostaje.
Njegova dela postaju njegov glas i posle smrti, njegov pečat u vremenu koje dolazi, a na to je ukazivao i starac jeromonah Arsenije Streljcov.
"Svaki čovek, pre nego što umre, mora nešto da ostavi iza sebe nekakav trag.To može biti kuća koju je sagradio sopstvenim rukama, drvo koje je zasadio,knjiga koju je napisao... No šta god je ostavio za sobom, to mora biti nešto što je uradio, ne radi sebe, već radi drugih ljudi. Sve što su tvoje ruke stvorile,biće pečat koje će ostati posle tvoje smrti. Ljudi će posmatrati delo tvojih ruku i ti ćeš i dalje živeti u radosti koju si im pričinio. Nije važno šta ćeš stvoriti,važan je tvoj trud i ljubav. Tvoje delo će u sebi nositi delić tebe, ukoliko si ga napravio zarad Boga i ljubavi prema ljudima. Najvažnije je pomagati drugima, olakšati im bremena i moliti se za njih."
Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Iako Crkva uči da smrt nije konačni kraj čovekovog postojanja, već prelazak iz prolaznog života u večnost, ljudi se lako ne mire sa gubitkom voljenih.
Prema pravoslavlju, smrt se ne posmatra kao konačni kraj, već kao prelazak iz ovog, prolaznog života u večnost.
Kako uče Sveti oci, nije strašan sam kraj života, već stanje duše u kojem čovek dočekuje taj trenutak.
Dok se globalni odnosi lome na ekonomiji i sili, pouka Starca Pajsija Svetogorca otvara tvrdnju koja menja ugao posmatranja: istoriju ne određuju oni koji izgledaju najmoćnije, već poredak koji ostaje izvan njihove kontrole.
Tokom obeležavanja godišnjice pada Carigrada, turski predsednik poručio je da čežnja za osvajanjem nikada neće nestati iz srca nacije i pred hiljadama okupljenih recitovao stihove iz Kurana u Aja Sofiji.
Sveto pričešće nije nagrada za besprekorne, nego lek i sila za one koji se bore, istakao je otac Dejan.
Na dan kada je suočen sa pretnjom stradanja u vreloj vodi, Sveti Patrikije ostaje nepokolebljiv u veri, a zajedno sa svojim saborcima završava život kao mučenik, ne odričući se Hrista.
Na liturgiji u Hramu Svetog Save poglavar SPC poručio je da je sabranje pred Časnim pojasom snažno svedočenje žive vere.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Koliko god vera učila da duša nastavlja da živi pred licem Božjim, bol zbog odlaska najbližih ostaje dubok i težak.
Ma koliko čovek verovao, smrt je teška za svakoga i izaziva veliku tugu.
U osnovi hrišćanske vere je nada u Vaskrsenje - verovanje da ćemo svi vaskrsnuti i živeti večni život u Carstvu nebeskom.
Iako pravoslavlje uči da smrt vodi u večni život, mnogi ljudi je i dalje doživljavaju kao nešto strašno.
Dok se globalni odnosi lome na ekonomiji i sili, pouka Starca Pajsija Svetogorca otvara tvrdnju koja menja ugao posmatranja: istoriju ne određuju oni koji izgledaju najmoćnije, već poredak koji ostaje izvan njihove kontrole.
Tokom obeležavanja godišnjice pada Carigrada, turski predsednik poručio je da čežnja za osvajanjem nikada neće nestati iz srca nacije i pred hiljadama okupljenih recitovao stihove iz Kurana u Aja Sofiji.
Sveto pričešće nije nagrada za besprekorne, nego lek i sila za one koji se bore, istakao je otac Dejan.
Prema rečima moskovskog mitropolita iz 19. veka, čovek pred putirom ne stoji kao pred simbolom, već pred ognjem koji preobražava greh, leči unutrašnje rane i otvara perspektivu večnog života.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Arhijerejska liturgija, litija oko crkve Svete Trojice i molitveno jedinstvo monaštva, sveštenstva i vernog naroda obeležili su hramovnu slavu Donjeg Ostroga, uz poruku o prisustvu i delovanju Svetog Duha u Crkvi.
Miris jagoda, putera i oraha vraća se u domaćinstva uz jednostavnu pripremu koja je nekada bila rezervisana za dane kada trpeza nije bila posna.
Na sve načine suprostavite se svojoj gnevljivosti i uz Božju pomoć ona će oslabiti, istakao je otac Jovan.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
