U rečima koje su odjeknule daleko izvan hrama Vaskrsenja Hristovog u Valjevu, episkop valjevski podseća da se istinska promena ne meri danima posta, već davanjem ljubavi i osloncem na Crkvu.
U valjevskom hramu Vaskrsenja Hristovog, u petu nedelju Vaskršnjeg posta, odzvanjale su reči episkopa valjevskog Isihija koje pozivaju na razmišljanje i unutrašnji trud. Njegova beseda nije bila puko tumačenje jevanđeljskog odlomka, bila je očinski poziv da sagledamo koliko verujemo, razumemo i da li zaista živimo ono što primamo u Crkvi.
Govoreći o odlomku iz Jevanđelja po Marku, vladika je podsetio da Hristos svoje učenike unapred uvodi u tajnu stradanja i Vaskrsenja, ali i da oni tada ne mogu da razumeju ono što slušaju:
- Apostoli to u trenutku slušanja ne razumeju, ponajmanje događaj Vaskrsenja, budući da je to nešto zaista novo na svetu, najveći dar, ono zbog čega je Bog došao i za šta nas je stvorio.
U tim rečima lako se prepoznaje i savremeni čovek: i mi često slušamo, ali retko zaista razumemo. Vladika Isihije na to jasno ukazuje:
- Mi smo navikli da te reči čujemo u Svetoj Crkvi, primamo ih u sebe i, kada se pričešćujemo Telom i Krvlju Spasitelja, to se u nama ostvaruje i, budući da smo ogrehovljeni, samo u nekoj meri možemo da primimo blagu vest Jevanđelja.
Kako smirenje menja život - lekcija iz Hristovih učenja
Središnja nit besede bila je smirenje, ne kao apstraktna ideja, već kao način života. Vladika podseća da Hristos ne samo da govori o smirenju već ga u potpunosti živi:
- Gospod uči Svoje učenike smirenju, smirenoumlju, a samo je On zaista smiren i samo On sve ostale stavlja iznad Sebe.
Foto: Eparhija valjevska
Vladika Isihije s vernicima
U tom svetlu i Veliki post dobija jasan smisao. Nije reč o spoljašnjem naporu koji se meri pravilima, već o unutrašnjoj promeni:
- Moramo da se trudimo ka sticanju smirenja na blagočestiv način i tome nas uči Veliki post…
Čak ni nerazumevanje, koje često prati veru, nije razlog za nemir:
- Ali to ne treba da nas smućuje. Treba samo da verujemo i da živimo s to malo otkrivenog, jer je ipak prodrlo u naše srce.
Kao snažan primer tog puta, Crkva pred vernike iznosi lik Prepodobne Marije Egipćanke - žene dubokog preobražaja. Njena životna priča pokazuje da ni najveći pad ne zatvara put ka svetosti:
- Ako je ona postila 40 godina, mi da postimo 40 dana… Bog traži da naše srce bude usmereno ka Njemu i daje nam svoje blagodati.
Ljubav se prima samo kada je i dajemo
Jedan od najupečatljivijih delova besede bio je onaj u kojem vladika govori o ljubavi, razbijajući uvreženo uverenje da je dovoljno biti voljen:
- Ljubav je samo u onome koji je daje. Mogu da nas vole divni ljudi oko nas. Sam Gospod nas voli, ali ako mi ne pružamo ljubav i ne uzvraćamo, mi od te ljubavi ništa ne možemo da doživimo.
Ova misao pomera težište s očekivanja na odgovornost. Ljubav nije nešto što se pasivno prima, već se potvrđuje kroz davanje. U tom činu, kako ističe, otkriva se i Carstvo Božje: predati srce Bogu i bližnjima ne znači izgubiti ga, već ga tek tada istinski zadobiti.
Zašto je Crkva jedino sigurno uporište u današnjem svetu
Na kraju liturgije, vladika Isihije se osvrnuo na savremene okolnosti i napetosti koje potresaju svet. Njegova poruka nije bila usmerena na događaje, već na temelj gde čovek stoji.
- Moramo da znamo da smo u Crkvi bezbedni i da smo u njoj na pravom putu. Sve ostalo može da bude prevara, smućenje… Crkva je jedina potpuno bezbedna i naše čvrsto uporište jer Isus Hristos je isti juče i danas, i u sve vekove.
Podsećanjem na kontinuitet pričešća, od prvih hrišćana preko Svetog Save i Nemanjića do danas - vladika gradi osećaj duhovnog jedinstva koje prevazilazi vreme:
- Kad smo se hristijanizovali, pričešćivali smo se istim Telom i Krvlju i na taj način smo s našim precima duhovno u svezi.
Zato i završni apel dolazi kao jasan i neposredan poziv.
- Držimo se, braćo i sestre Crkve! Ne dajmo na Crkvu, ne dajmo da iko vređa, da nas međusobno svađa i raslabljuje, već se držimo svoje Crkve. Ispovedajmo se kod sveštenika i, kako nas uči Gospod, čašću činimo sve većim od sebe - zaključio je vladika Isihije pouku svojoj duhovnoj deci, uz molitve Prepodobnoj Mariji Egipćanki da svojim molitvama bude sa svima nama.
Episkop valjevski je vernom narodu preneo priču o istorijskoj borbi za poštovanje ikona, naglašavajući da poštovanje ikona i danas ostaje ključ duhovnog života i očuvanja Božjeg obraza u svakom čoveku.
Kroz učenja Svetog Grigorija Palame i primere iz Jevanđelja poglavar SPC je u besedi podsetio vernike koliko molitva, poniznost i istinska vera oblikuju naš život i zajednicu, dok je mladog službenika Sinoda rukopoložio u čin đakona.
Na predavanju u Šidu sveštenik SPC govorio je o poreklu ovog pokreta među vernicima, ulozi Svetog vladike Nikolaja u njegovom ocrkovljenju i značaju posta i molitve kao temelja duhovnog života u Crkvi.
Na liturgiji pređeosvećenih darova u Manastiru Tresije, mitropolit šumadijski govorio o pričešću kao stvarnom susretu sa Bogom, značaju praštanja i postu kao putu ka unutrašnjem preobražaju.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog velikomučenika Nikitu po starom kalendaru, dok po novom slave Prepodobnog Haritona Ispovednika. Katolička crkva obeležava Svetog Vjenceslava i Svetog Lovrenca Ruiza. Jevreji obeležavaju treći dan Sukota, a muslimani nemaju veći praznik.
Veliki svetitelj našeg vremena objašnjava zašto put ljubavi smatra kraćim i bezbednijim, čak i kada se čovek suočava sa sopstvenim slabostima i iskušenjima.
U hramu Svetog velikomučenika Prokopija svečano je obeležena hramovna slava, a Episkop valjevski Isihije pozvao je vernike da u patnji bližnjih prepoznaju priliku za ljubav, saosećanje i delatnu hrišćansku veru.
Pred novim hramom Sabora Svetog arhangela Gavrila patrijarha srpskog dočekali mitropolit Hrizostom, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i brojni verni narod.
U besedi povodom velikog praznika govorio je o tome šta povezuje generacije, zašto različitost ne sme da bude prepreka zajedništvu i zbog čega vera mora da se potvrđuje svakodnevnim životom.
U prazničnoj besedi vladika Ilarion govorio o Krstu kao putokazu koji vraća Hristu, dok je poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao na dobro, vrlinu, žrtvu, darivanje i jedinstvo među ljudima.
Svetinja čiji su temelji osvećeni 2008. godine nalazi se nadomak četiri fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, a u njoj se bogoslužbeni život odvija već više od deset godina.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
U prazničnoj besedi vladika Ilarion govorio o Krstu kao putokazu koji vraća Hristu, dok je poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao na dobro, vrlinu, žrtvu, darivanje i jedinstvo među ljudima.
Pouka svetogorskog starca govori o monahu koji je pokušao da se skloni pred napadima demona, ali i o onome što se od vernika traži u trenutku kada ga savladaju strah, nemir i osećaj nemoći.
U središtu je jerarh koji uzdiže Krst, ali pažnju privlače i dve carske ličnosti i dvojica đakona. Stručni izvori objašnjavaju šta predstavljaju i kako je nastala ova upečatljiva kompozicija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
