POTRESNE SCENE NA MESTU GDE JE PROLIVENA SRPSKA KRV: Sabranje u novoj crkvi na mestu poslednje liturgije Svetog Joanikija – narod u suzama uzdisao molitve

Tamo gde se nebo nadvija nad rekom Savom i svetom tišinom postojanja, u srcu Lijevče Polja, uzdigla se nova svetinja – crkva Preobraženja Gospodnjeg u selu Razboj kod Srpca. Tog dana, kada je sunce blagovestilo vaskrsenje i sećanje, sabrala se Crkva Hristova u punom sjaju: u molitvi, u suzama, u liturgiji.

Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, uz sasluženje episkopa pakračko-slavonskog Jovana i episkopa marčanskog Save, zajedno sa sveštenstvom Eparhije banjalučke, služio je arhijerejsku liturgiju upravo na mestu gde je pre tačno osamdeset godina Sveti sveštenomučenik Joanikije Lipovac služio svoju poslednju liturgiju pred Golgotu – pred stradanje.

Liturgija u Razboju nije bila tek spomen na prošlost, već svešteni dodir neba i zemlje, trenutak kada su se molitva i istorija sjedinile u jednu božansku pesmu – onu koja se čuje samo srcem koje pamti. I tog dana, srce naroda pamtilo je. I plakalo. I molilo se.

– Obeležavamo osamdesetu godišnjicu od stradanja junaka koji su iz Crne Gore krenuli zajedno sa sveštenicima na čijem čelu je bio mitropolit Joanikije crnogorsko–primorski i sa brojnim narodom – rekao je mitropolit Joanikije, dok je sa oltara blagodati uzdizao Žrtvu Hristovu i prinosio je za duše nevino postradalih.

Tih dana 1945. godine, reka naroda, gonjena nožem ideologije i mržnje, kretala se kroz šumu bola i beznađa, noseći u sebi snagu vere i poslednje nade. Na čelu te litije patnje, sa krstom u rukama, išao je mitropolit Joanikije – ne da osvoji, već da spase; ne da vlada, već da služi; ne da se zaklanja, već da strada zajedno sa svojim narodom.

Wikipedia/Священномученик Иоанникий, митрополит Черногорско-Приморский

 

– Napuniše jame po Crnoj Gori, a bogme i po Hercegovini – reče mitropolit, glasom koji je parao tišinu kao zvono u noći. I dok se pominjao narod koji je poginuo, sveštenici mučeni, deca nestala u vihoru, osećala se prisutnost svetih mučenika oko crkve – kao da su i oni došli na liturgiju.

Nije slučajno, govorio je vladika, što se ova služba zbiva baš na dan Svetog Nikolaja Žičkog, velikog duhovnika srpskog naroda. Onog koji je zajedno sa patrijarhom Gavrilom pretrpeo nacističke logore, a čije su reči, iako progonjene, nadživljavale režime i palile srce naroda poput svetlosti u tami.

– Ko će reč Božiju svezati? – pitao je mitropolit, dok su oči sabranog naroda bile vlažne od setne molitve.

Sećanje na Pavla Đurišića, vojvodu Petra Baćovića, Milorada Popovića, sveštenika Radojicu Perišića i hiljade neznanih junaka nije bilo samo istorijski osvrt, već liturgijsko pominjanje – prisutnost, suštinsko vraćanje naroda sebi, veri, krstu i večnosti.

– Izgubio je cvet svoje vojske – rekao je mitropolit o Pavlu Đurišiću, dok su se kroz polje Razboja čule reči koje su podsećale na Kosovsku bitku – ne samo zbog gubitaka, već zbog časti, vernosti i mučeništva.

I kao u pesmi, gde Kosovka devojka ide i pere rane Obiliću i Toplici Milanu, tako i ovde, nova crkva u Razboju kao da briše prašinu zaborava sa ruku onih koji su pali. Ne u porazu, već u uzvišenju. Ne u smrti, već u životu večnom.

Jer, kako reče mitropolit, postradali Joanikije je znao:
– Ako komunisti pobede, ubiće dušu našem narodu...

SPC/Mitropolija

 

I zaista, ubijali su. Ali duša naroda nije umrla. Samo je ćutala. A sada govori – kroz liturgiju, kroz pesmu, kroz crkvu koja se uzdiže kao svedočanstvo pobede vere nad smrću.

– Zarobljen je na prevaru – kazuje vladika o Đurišiću.
– Da li je ubijen na skeli, da li je spaljen u krematorijumu, ne zna se. Ali zna se – oni koji su stradali nisu nestali. Nisu zaboravljeni. Jer Gospod, koji mrtve vaskrsava i žive sabira, čuva njihove duše i prima njihove žrtve kao tamjan pred prestolom Božijim – istakao je mitropolit Joanikije.

I zato, liturgija u Lijevče Polju nije samo crkveni čin, već duboki narodni poklik:
– Pamti, narode! Sećaj se, Crkvo!

I kada sve utihne, kada se ugasi poslednja sveća i raziđe sabrani narod, svetlost ove službe nastaviće da svetli u večnosti.

Jer gde je krv mučenika prolivena – tu Crkva nikne. Gde je nevina duša postradala – tu liturgija odzvanja. A gde se sećanje sjedinjuje sa molitvom – tu i vaskrsenje dolazi.

– Praštamo, ali ne zaboravljamo – zaključio je mitropolit Joanikije.

U Lijevče Polju, u selu Razboj, danas, osamdeset godina kasnije, duša naroda vaskrsava zajedno sa Hristom, čvrsto znajući da se kroz stradanje rađa svetost, a kroz svetost – spasenje.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara