U crkvama su uznete molitve za šesnaest nevino postradalih u padu nadstrešnice, dok je narod u tišini poslao poruku sećanja, ali i opomene – da se ovakva bol nikada više ne ponovi.
Narod Eparhije bačke, sabran u veri i bolu, obeležio je šest meseci od tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, u kojoj je 1. novembra 2024. godine stradalo šesnaestoro ljudi. Po blagoslovu mitropolita bačkog Irineja, 1. maja 2025. godine, posle jutarnjih bogosluženja, u hramovima Eparhije služen je pomen za nevino postradale.
Uznete su molitve koje nisu bile samo obredne – bile su vapaj naroda, krik duša koje tuguju, pokajanje savesti i tihi plač zajednice koja pamti.
Foto: preuzeto sa spc.rs
U hramovima Eparhije bačke služen polugodišnji pomen za žrtve tragedije u Novom Sadu
Pod svodovima hramova, u kojima su vekovima sabirani vera i nada, sabrili su se i bol i sećanje na Saru, Valentinu i Đorđa Firića iz Kovilja, Milicu Adamović, Sanju Ćirić Arbutinu i Milevu Karanović iz Kaća, Nemanju Komara i Đuru Švonju iz Stepanovićeva, Anđelu Ruman iz Stare Pazove, Miloša Milosavljevića iz Knićanina, Stefana Hrku iz Beograda, Vaska Sazdovskog iz Severne Makedonije, Goranku Racu iz Novog Sada, Vukašina Rakovića iz Bukovca, Anju Radonjić iz Paraćina i Vukašina Crnčevića iz Zmajeva. Njihova imena odzvanjala su među ikonama, dok su sveće tiho gorele za njihove duše – kao što tiho gore molitve pravednika.
Posle pomena u hramovima, tačno u 11.52 časova, tišina je obavila prostor ispred železničke stanice. Na mestu nevino postradalih, narod se sabrao da se još jednom pomoli za duše koje su u nezapamćenoj tragediji okončale svoj ovozemaljski život. Šesnaest minuta bez reči, a svaka sekunda nosila je molitvu, sećanje, suzu i zavet – da se ne zaboravi, da se ne ponovi.
Pomen nije bio samo osvrnuto na prošlost, već i korak ka budućnosti – budućnosti u kojoj je svaki ljudski život svetinja, u kojoj se svaka dužnost obavlja sa svešću o posledicama, i u kojoj se narod seća i kada reflektori utihnu.
Neka večna svetlost obasjava postradale, a molitva Crkve i naroda neka ih uzdigne ka Carstvu nebeskom – tamo gde nema suza, bola, ni nemara, već prebiva samo mir i ljubav večnog Gospoda.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Nakon tragične nesreće u kojoj je život izgubilo 14 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu, Bogoslovija u Sremskim Karlovcima donela je odluku da svoju slavu i patrona obeleži bdenjem i liturgijom, dok se skup u Srpskom narodnom pozorištu odlaže za januar 2025. godine.
Ranije je patrijarh Porfirije uputio saučešće porodicama čiji članovi su nastradali. On je trada molitveno stao uz unesrećene, naglasivši važnost zajedništva i vere kao utehe u najtežim trenucima.
Vernici su se okupili u Sabornom hramu u Novom Sadu na molitvenom slavlju u čast Svetog Save, dok su mitropolit bački Irinej i episkop Tihon govorili o njegovom delu i duhovnoj zaostavštini.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Prve zadušnice u godini obeležavaju se 22. februara – saznajte kako da se pripremite, šta je važno doneti u hram i zašto je molitva za pokojnike neizmerno značajna.
Na Keju žrtava Racije, uz molitve je obeležena 83. godišnjica jednog od najtežih zločina u istoriji Novog Sada – pogroma koji je zauvek obeležio grad na Dunavu.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
U prisustvu sveštenstva, majstora i meštana završen važan korak u izgradnji crkve, a poruke vladike ukazale na značaj istrajnosti, vere i dela koja, kako je naglasio, imaju trajnu vrednost i ne prolaze s vremenom.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
Poslastica koja se ne jede na brzinu – prhka osnova od oraha i lagani šne od belanaca stvaraju desert koji opstaje danima i vraća duh porodičnih okupljanja.
