Odluka da se 12. maj proslavlja kao dan Svetog Vasilija Ostroškog proglašena je neustavnom, iako je ovaj svetitelj vekovima duhovni stub Nikšića i simbol vere za milione pravoslavnih vernika širom regiona.
Iz Crne Gore, zemlje u kojoj su kroz vekove svetitelji koračali zajedno s narodom, povremeno stižu vesti koje zabole srce svakog pravoslavnog vernika. Ali ono što se dogodilo ovih dana prevazilazi sve prethodne udare – prvi put država je, istina indirektno, udarila ne na episkopa, ne na crkvenu zgradu, već na samog svetitelja. Na Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, zaštitnika, utešitelja i nebeskog pokrovitelja Nikšića.
Ustavni sud Crne Gore proglasio je neustavnom odluku Skupštine opštine Nikšić iz aprila 2023. godine da se 12. maj, dan Svetog Vasilija Ostroškog, proslavlja kao gradska slava. Sudije su procecnile da lokalni parlament nije postupio po predviđenim regulativama, jer nije prethodno pribavio saglasnost Vlade, što, po njihovom mišljenju, predstavlja povredu ustavnog načela legaliteta, prenosi televizija Vijesti.
shutterstock.com
Sveti Vasilije Ostroški
Drugim rečima – sud je odlučio da odbornici, izabrani od naroda Nikšića, nemaju pravo da odluče ko će biti nebeski zaštitnik njihovog grada. Po oceni suda, odbornici su povredili ustavno načelo legaliteta.
Odluku da Nikšić ima gradsku slavu doneli su u aprilu 2023. godine odbornici vladajuće koalicije, dok je opozicija smatrala da se uvođenjem slave vrši diskriminacija građana koji nisu pravoslavne veroispovesti.
Tako je, prvi put u istoriji Crne Gore, jedna državna institucija odlučila da stavi rampu pred Svetog Vasilija Ostroškog – nebeskog iscelitelja čija je sveta ruka pomirila sukobljene, utešila očajne i podigla bolesne, bez pitanja ko je koje vere i nacije. Sudije u svečanim togama stavile su potpis na odluku kojom se osporava ne volja politike, već volja naroda. Naroda koji zna ko ga čuva vekovima.
E stock
Litija, ilustracija
Za sve pravoslavne vernike, posebno one iz nikšićkog kraja, Sveti Vasilije Ostroški nije samo ime u kalendaru – on je živi svedok Božje blagodati. Njegove mošti, koje počivaju u manastiru uzdignutom u steni Ostroške gore, mesto su hodočašća, molitve i čuda. Njemu se dolazi sa suzama, ali i sa nadom. On je duhovni stub ne samo vernika u Nikšiću, nego u svim srpskim zemljama.
U Nikšiću je njegovo ime neodvojivo od istorije, identiteta i vere. A sada, kroz odluku jednog suda, pokušava se preseći nevidljiva nit koja spaja nebo i zemlju. Međutim, kako je rekao jedan srpski vladika: „Gospod se ne može poništiti dekretom.“ Jer dok u Nikšiću i dalje budu odzvanjale litije, dok majke budu učile decu da se prekrste pred ikonama svetitelja, dok narod bude klečao pred Ostrogom – znaće se ko je istinski patron ovog grada. I znaće se da Svetog Vasilija niko ne može zabraniti. Ni zakonima, ni presudama, ni ljudskom ohološću. On, koji je pobedio smrt, pobediće i ovaj trenutak tame.
Tumačeći priču o bludnom sinu, episkop budimljansko-nikšićki govorio je o ljubavi, zajednici i opasnostima trgovačkog odnosa prema Bogu i Crkvi, naglasivši da je jedini pravi put - davanje srca i traženje Carstva nebeskog.
Eparhija Budimljansko-nikšićka uputila je javni apel Jakovu Milatoviću, pozivajući ga da proširi inicijativu za rehabilitaciju golootočkih zatvorenika i na nevino postradale žrtve komunističkog terora, čiji posmrtni ostaci i dalje počivaju u masovnim grobnicama, bez imena i obeležja.
Dok pravoslavni vernici čine ubedljivu većinu u Crnoj Gori, Eparhija budimljansko-nikšićka dobila je višestruko manje sredstava od verskih organizacija s daleko manjim brojem pripadnika i teritorijalnim obuhvatom.
Od Jalovika do Amerike, protojereja Petra Miloševića vodio je put vere i služenja – osnivač prve srpske pravoslavne crkve u Majamiju, duhovnik kome se verovalo i čovek čije delo nastavlja da živi kroz generacije koje je okupljao i učio.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
U besedi za petak 4. sedmice velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva kako se ista izdaja Hrista ponavlja i danas, kroz svakodnevne postupke, reči i odluke koje mnogi i ne primećuju.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Sedam svetih mučenika hersonskih po starom i Svetog novomučenika Mirona po novom kalendaru. Katolici slave spomendan Sv. Klementa Aleksandrijskog, muslimani slave Bajram, dok Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Uz liturgiju u Gornjem Ostrogu i snažne reči o pokajanju, smirenju i istinskoj veri, vernicima je sa hramovne slave upućen poziv na unutrašnju promenu koja, kako je poručeno, počinje u tišini srca, a potvrđuje se delima.
Ikonopisac Mijalko Đunisijević lik Svetog Vasilija prenеo je sa crkvenih fresaka na javni zid u Nikšiću, stvarajući prostor gde se vera i umetnost susreću i gde prolaznici svakodnevno pronalaze duhovnu inspiraciju.
Od čudesne zaštite manastira tokom rata do isceljenja neizlečivih bolesti: vernici iz svih krajeva sveta donose svoje molitve pred kivot svetitelja, svedočeći o moćima nevidljivih sila koje se očituju u njegovom prisustvu.
Od Jalovika do Amerike, protojereja Petra Miloševića vodio je put vere i služenja – osnivač prve srpske pravoslavne crkve u Majamiju, duhovnik kome se verovalo i čovek čije delo nastavlja da živi kroz generacije koje je okupljao i učio.
Molitva u Beogradu služena za pokoj duše velikog duhovnog vođe gruzijskog naroda – reči poglavara Srpske Pravoslavne Crkve osvetlile su snagu vere i nasleđe koje nadživljava vreme.
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
Od nekadašnja dva poljupca do prepoznatljivog znaka identiteta, ovaj gest prerastao je u potvrdu vere, istorije i pripadnosti – dok isti pravoslavni okvir kod drugih naroda nije dobio isto značenje.
