Ćetvrtog utorka posle Pedesetnice, Sveti Teofan Zatvornik nam u svojoj knjizi ukazuje na opasnosti koje nosi stanje duhovne neosetljivosti i opominje nas da su takvi nalik onima koji ne reaguju ni na radost ni na tugu, izgubljeni u modernim učenjima i zabludama progresa.
Gospod govori da smo mi, koji ne slušamo Jevanđelje, slični onima kojima pevaju vesele pesme – a oni ne igraju; ili, kojima pevaju tužne – a oni ne plaču. To znači da smo slični onima sa kojima se ništa ne može uraditi.
Nama obećavaju Carstvo nebesko, presvetlo i preradosno, a mi ni da mrdnemo – kao da nam se i ne govori. Prete nam Sudom nezaobilaznim i mukama bez kraja, a mi se ne uznemiravamo – kao da i ne čujemo. Zaboravivši se, izgubili smo svako osećanje istinskog samoočuvanja. Idemo kao vođeni pravo na pogubljenje i ne pokazujemo nikakvu brigu o svome udelu.
Opustili smo ruke, predali se nehatu: šta bude neka bude! Eto kakav je naš položaj! Zar nisu zbog toga česta samoubistva? I to je plod sadašnjih učenja, sadašnjih pogleda na čoveka i njegovo značenje! Eto vam progresa! Eto vam i prosvete! Bolje je biti krajnji neznalica i sa strahom Božijim dušu svoju spasti, nego steći ime prosvećenog, a poginuti navek, i čitavog života se ne setiti na ono što će biti posle smrti.
Iz reči Božije o Carstvu nebesnom i adu neće se izostaviti ni jedno slovo. Ovu istinu neka svako primi ka srcu kao stvar koja se lično njega tiče, i neka se postara o sebi koliko mu je moguće i koliko mu je još vremena ostalo.
Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom gledala je kako su ga ubijali i sve vreme se molila Bogu za Stefana.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči poglavara Srpske pravoslavne crkve o praštanju, mržnji, narodu i Božiću pretvorile su svečanu akademiju u Banjaluci u trenutak ozbiljnog preispitivanja i retko viđene sabranosti.
Posle liturgije u Hramu Svetog Save, vaterpolo reprezentacija Srbije primila je blagoslov uz arhipastirske reči o trudu, disciplini i zajedništvu.
Otac Marko je naglasio da je vrlo važno da se prema badnjaku odnosimo sa poštovanjem.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Na Nedelju Silaska Svetoga Duha na apostole, sedme nedelje po Vaskrsu, Sveti Teofan Zatvornik, piše o večnoj istini o spasenju, veri i nerazdeljnom jedinstvu Oca, Sina i Duha Svetoga.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“, u četvrtak druge sedmice po Vaskrsu, ruski svetac razmatra duboku istinu o sudbini svakog čoveka prema delima koja čini.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Otac Marko je naglasio da je vrlo važno da se prema badnjaku odnosimo sa poštovanjem.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Dirljiva priča o Roniju Lokvudu, beskućniku koji je postao član jedne porodice i o decenijama ljubavi, podrške i nesebične posvećenosti koja je zauvek oblikovala njihove živote.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Dirljiva priča o Roniju Lokvudu, beskućniku koji je postao član jedne porodice i o decenijama ljubavi, podrške i nesebične posvećenosti koja je zauvek oblikovala njihove živote.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Crkva naglašava da Bog ne sudi po kalendaru, već po životu koji je čovek vodio, po veri, pokajanju i odnosu prema bližnjima.
