Gospod je smokvu osudio na besplodnost zbog toga što je bila pokrivena lišćem a nije imala plodova, iako je, sudeći po njima, trebalo da ih ima (Mt.21,18-22). U primeni na hrišćanski život, lišće označava spoljašnja dela blagočašća i spoljašnje podvige, dok su plodovi – unutrašnja rasloloženja.
Po pravilu treba da je ovako: prvi treba da proizilaze iz drugih. Ili, nishodeći nemoćima, u krajnjoj meri: drugi treba da se razvijaju zajedno sa prvim. Međutim, kada su prvi prisutni, a drugih nema ni u zametku, javlja se lažni život: čovek liči na nešto, iako nije ono na šta liči.
U početku se, možda, i nema takva nesrećna namera u pameti. Kasnije se, međutim, ona javlja primetno i sama ustrojava život na sebi. Ko suviše polaže na spoljašnjost i postaje pristrasan prema njoj, prekinuće pažnju prema srcu. Kod njega duhovna osećanja postaju gluva i u njega se useljava hladnoća.
Na takvom stepenu duhovni život zamire. Ostaje samo privid blagočašća, lišen njegove sile. Spoljašnje ponašanje je ispravno, a unutra je sve obrnuto. Posledica takvog stanja je duhovna besplodnost: čine se dela, ali sve samo mrtva dela.
