Ako se carstvo samo po sebi razdeli, to carstvo ne može opstati (Mk. 3,24). Sve dok u našoj unutrašnjosti vlada grehovna jednomislenost lukavstva, u nama je snažno carstvo tame i greha. Međutim, kada blagodat Božija privuče zarobljeni deo duha, oslobodivši ga od porobljenosti, dolazi do unutrašnjeg razdeljenja: greh je na jednoj strani, a dobro na drugoj.
Čim se čovek svešću i slobodom veže za dobro (što je posledica probuđenja), greh gubi svaku potporu i počinje da se razara. Postojanost u preduzetoj dobroj nameri i trpljenje u naporima sasvim razaraju greh i istrebljuju ga.
Unutra započinje carstvo dobra i traje dok se ponovo ne prokrade neka zla pomisao koja, privukavši volju, ponovo proizvodi razdeljenje. Ako začetoj grehovnoj pobudi daš mesta, sjediniš se s njom i sprovedeš je u delo – dobro će opet početi da slabi, a zlo da raste, sve dok ga sasvim ne istrebi. To je gotovo neprekidna istorija unutrašnjeg života kod onih koji su malodušni i nemaju postojanu narav.