Izlazak pred sud dečaka odgovornog za zločin u "Ribnikaru" ponovo je otvorio nezaceljene rane porodica. Anđelko Aćimović otkriva kako su on i njegovi bližnji pronašli utehu u zajedništvu i molitvi, dok kroz svaki dan prolaze sa sećanjem na svoju Angelinu.
Bolne rane roditelja ubijene dece iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" ponovo su oživljene svedočenjem Koste Kecmanovića, dečaka koji je 3. maja 2023. godine počinio nezamisliv zločin. Njegovo svedočenje, u kojem je optužio svoje roditelje i instruktora streljane, bilo je njegovo prvo napuštanje psihijatrijske klinike od tog kobnog dana. Svaka njegova reč, prožeta tugom i podsećanjem na nezaceljive rane, dodatno je produbila bol ne samo roditelja nevino stradale dece, već i celog naroda. Kao da se s tim svedočenjem bol, koja nikada nije ni nestala, još jednom probudila u svima.
Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice Angeline, iskreno govori o tome kako su on i njegova porodica utehu pronašli u veri i molitvi.
- Svaka porodica prolazi kroz iskušenja, nesuglasice, različita mišljenja i tenzije... Često je sve napeto kao struna. Svesno smo se trudili da ostavimo po strani razlike, da zadržimo mir i jedinstvo. Najvažnije je bilo da ostanemo zajedno - priča on, dok njegova bol prelazi u tišinu vere.
U trenucima kada je tuga prevelika da bi je čovek sam izneo, porodica Aćimović, poput mnogih drugih pogođenih sličnim tragedijama, našla je utehu u Hristu i Njegovoj Crkvi. Svaka molitva, svaka liturgija postala je izvor snage, a osećaj prisustva njihove Angeline, kako Anđelko svedoči, daje im znakove da nastave dalje.
- Možda imamo tu sreću što nas je ovo još više zbližilo, što smo se okrenuli veri, Crkvi, molitvi. Nismo propustili nijednu liturgiju od tada. To nam pomaže da shvatimo suštinu života na zemlji, ali i onog posle - rekao je Anđelko gostujući na TV Prva.
I dok je bol neizmerna, ljubav i zajedništvo, izgrađeni kroz molitvu, postaju snaga koja nadilazi svaki osećaj gubitka. Anđelko posebno naglašava da, čak i dok se mole za svoju Angelinu, osećaju njenu prisutnost, kako ih vodi i pomaže u mnogim stvarima.
- Najvažnije je da sve drugo ostavite po strani. Samo kroz zajedništvo, ljubav i zajedničku borbu možemo izaći iz ove tame - zaključuje on.
U svetu prepunom patnje, često se suočavamo s gubicima koji nas ostavljaju bez daha. Ipak, u tim tamnim trenucima, ljudska povezanost i zajedništvo postaju naši najveći oslonci. Hristova poruka ljubavi i nade može nam pomoći da se ponovo okupimo i pronađemo snagu da idemo napred.
Kroz molitvu i podršku jedni drugima, učimo da je svaka suza deo naše ljudskosti i da je ljubav koja nadilazi bol ono što nas čini boljim ljudima. Naša vera nas inspiriše da se borimo za svetlost čak i kada se čini da je tma svuda oko nas. U ovoj zajedničkoj borbi, svako od nas može biti svetionik nade, pomažući drugima da pronađu mir i utehu.
Shutterstock
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Kada neko više ne želi da bude deo našeg života, insistiranje i pokušaj da ga zadržimo može samo produbiti bol.
Bez rerne i komplikovanog postupka, mekano testo za tili čas postaje mirisno pecivo koje se na trpezu iznosi uz sir, kajmak ili jogurt.
Oslovljavanje sveštenih lica mora da bude primereno okolnostima i prilici.
U besedi za sredu 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da dobro delo ne treba koristiti za sopstvenu slavu, već ga sa ljubavlju prepustiti drugima da prepoznaju njegovu vrednost.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetu prvomučenicu Teklu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svete mučenike Sergija i Vakha. Katolička crkva obeležava Blaženu Devicu Mariju od Krunice, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Jedan od najlepših tekstova Novog zaveta podseća da bez ljubavi nema istinske vere ni života.
Napominje da tu vrednost, koju nam niko ne može oduzeti, delimo i u sebi uveličavamo tako što pomažemo drugima - jer na taj način širimo krug dobrote.
U trenucima najveće patnje, porodica Brasko pretvara tugu u svetlost – kapela posvećena njihovoj ćerci postaje simbol nepokolebljive vere i ljubavi koja neće biti zaboravljena.
Kada neko više ne želi da bude deo našeg života, insistiranje i pokušaj da ga zadržimo može samo produbiti bol.
Oslovljavanje sveštenih lica mora da bude primereno okolnostima i prilici.
U besedi za sredu 19. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da dobro delo ne treba koristiti za sopstvenu slavu, već ga sa ljubavlju prepustiti drugima da prepoznaju njegovu vrednost.
Jedna pouka ruskog svetitelja posebno se odnosi na trenutke kada tuđa nepravda probudi bes, želju za osvetom ili potrebu da uzvratimo, ali odgovor koji nudi ide u sasvim drugom smeru.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Tekla je tri dana i tri noći slušala propoved apostola Pavla, nakon čega je prihvatila veru u Hrista i odlučila da život posveti devstvu.
Tokom višednevne posete predviđene su svete liturgije, osvećenja hramova i susreti sa vernicima u Melburnu, Kanberi i Sidneju.
Patrijarh se pozvao na odluku Svetog sinoda i potvrdio da se praznik Hristovog Rođenja u Jerusalimu i dalje proslavlja 7. januara.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
