Izlazak pred sud dečaka odgovornog za zločin u "Ribnikaru" ponovo je otvorio nezaceljene rane porodica. Anđelko Aćimović otkriva kako su on i njegovi bližnji pronašli utehu u zajedništvu i molitvi, dok kroz svaki dan prolaze sa sećanjem na svoju Angelinu.
Bolne rane roditelja ubijene dece iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" ponovo su oživljene svedočenjem Koste Kecmanovića, dečaka koji je 3. maja 2023. godine počinio nezamisliv zločin. Njegovo svedočenje, u kojem je optužio svoje roditelje i instruktora streljane, bilo je njegovo prvo napuštanje psihijatrijske klinike od tog kobnog dana. Svaka njegova reč, prožeta tugom i podsećanjem na nezaceljive rane, dodatno je produbila bol ne samo roditelja nevino stradale dece, već i celog naroda. Kao da se s tim svedočenjem bol, koja nikada nije ni nestala, još jednom probudila u svima.
Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice Angeline, iskreno govori o tome kako su on i njegova porodica utehu pronašli u veri i molitvi.
- Svaka porodica prolazi kroz iskušenja, nesuglasice, različita mišljenja i tenzije... Često je sve napeto kao struna. Svesno smo se trudili da ostavimo po strani razlike, da zadržimo mir i jedinstvo. Najvažnije je bilo da ostanemo zajedno - priča on, dok njegova bol prelazi u tišinu vere.
U trenucima kada je tuga prevelika da bi je čovek sam izneo, porodica Aćimović, poput mnogih drugih pogođenih sličnim tragedijama, našla je utehu u Hristu i Njegovoj Crkvi. Svaka molitva, svaka liturgija postala je izvor snage, a osećaj prisustva njihove Angeline, kako Anđelko svedoči, daje im znakove da nastave dalje.
- Možda imamo tu sreću što nas je ovo još više zbližilo, što smo se okrenuli veri, Crkvi, molitvi. Nismo propustili nijednu liturgiju od tada. To nam pomaže da shvatimo suštinu života na zemlji, ali i onog posle - rekao je Anđelko gostujući na TV Prva.
I dok je bol neizmerna, ljubav i zajedništvo, izgrađeni kroz molitvu, postaju snaga koja nadilazi svaki osećaj gubitka. Anđelko posebno naglašava da, čak i dok se mole za svoju Angelinu, osećaju njenu prisutnost, kako ih vodi i pomaže u mnogim stvarima.
- Najvažnije je da sve drugo ostavite po strani. Samo kroz zajedništvo, ljubav i zajedničku borbu možemo izaći iz ove tame - zaključuje on.
U svetu prepunom patnje, često se suočavamo s gubicima koji nas ostavljaju bez daha. Ipak, u tim tamnim trenucima, ljudska povezanost i zajedništvo postaju naši najveći oslonci. Hristova poruka ljubavi i nade može nam pomoći da se ponovo okupimo i pronađemo snagu da idemo napred.
Kroz molitvu i podršku jedni drugima, učimo da je svaka suza deo naše ljudskosti i da je ljubav koja nadilazi bol ono što nas čini boljim ljudima. Naša vera nas inspiriše da se borimo za svetlost čak i kada se čini da je tma svuda oko nas. U ovoj zajedničkoj borbi, svako od nas može biti svetionik nade, pomažući drugima da pronađu mir i utehu.
Shutterstock
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Slava se prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, kao simbol porodičnog jedinstva i trajanja.
U besedi o glasu Gospodnjem na vodama, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva duboku istinu o svetu koji čuje Boga i o čoveku koji je zaboravio da sluša.
Dok mnogi govore o duhovnoj krizi na Zapadu, sve više ljudi upravo tamo pronalazi duboku, živu veru u Pravoslavlju. Dva nedavna talasa masovnih krštenja u Čileu i Holandiji svedoče o tome da istina nalazi put do srca, bez obzira na granice, kulturu ili jezik.
Duhovni život u pravoslavlju nije put ka samopotvrđivanju, već proces osvešćivanja sopstvenih granica i slabosti.
Sveti Filip Đakon je mnoge ljude preobratio u hrišćanstvo.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Slava se prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, kao simbol porodičnog jedinstva i trajanja.
U besedi o glasu Gospodnjem na vodama, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva duboku istinu o svetu koji čuje Boga i o čoveku koji je zaboravio da sluša.
Dok mnogi govore o duhovnoj krizi na Zapadu, sve više ljudi upravo tamo pronalazi duboku, živu veru u Pravoslavlju. Dva nedavna talasa masovnih krštenja u Čileu i Holandiji svedoče o tome da istina nalazi put do srca, bez obzira na granice, kulturu ili jezik.
Duhovni život u pravoslavlju nije put ka samopotvrđivanju, već proces osvešćivanja sopstvenih granica i slabosti.
Od Svetog Jovana Zlatoustog do starca Tadeja, sveti oci nas uče da jezik može biti izvor blagoslova ili prokletstva, a psovka otvara vrata duhovnim iskušenjima.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u svojoj besedi za 20. četvrtak po Duhovima govori o unutrašnjoj borbi, demonima koji opsedaju pravednike i neuništivoj moći krsta koja pobedonosno sija kroz tamu.
U različitim krajevima srpskih zemalja recept dobija posebne oblike i ukrase, ali srž ostaje ista – svaka pletenica i krst od testa simbolizuju zajedništvo i blagoslov doma.
To nije samo običaj, već trenutak molitve, zajedništva porodice i duhovne povezanosti sa svetiteljima koji nadahnjuju vernike kroz vekove.
