Otac Tadej često je isticao da je Bog prisutan svuda i da pomaže svima, bez obzira na njihove slabosti ili snagu.
Starac Tadej, sveti srpski prorok, isposnik i veliki bogovidac, koji se upokojio 2003, ostavio je za sobom mnoge mudrosti.
Njegove mudre misli i besede i dalje su inspiracija i zvezda vodilja mnogobrojnim ljudima.
Često je isticao da je Bog prisutan svuda i da pomaže svima, bez obzira na njihove slabosti ili snagu. Prema njegovom učenju, važno je vežbati se u otvaranju srca prema Bogu kroz molitvu.
Između ostalog, otac Tadej ovako je svojevremeno pričao o Srbima i stradanjima kroz koja su prošli, ali i isticao da nas Bog voli:
Profimedia
Molitva, Ilustracija
- Po čemu ćemo znati da smo Bogu omiljeni? Evo po čemu. Ako nas Gospod provodi kroz mnoge nevolje, mnogo patnje, mnogo stradanja i mnogo bolova srca, znači da smo omiljeni Gospodu. Zato nas i štiti. Čim je ceo svet ustao protiv nas, znači da smo omiljeni Bogu. Da ceo svet ustane protiv jednog malog naroda, to nikad nije bilo. Smatram da nikad neće ni biti. Znači mi smo ipak Bogu omiljeni, ali Gospod nas čuva. Inače bi nas progutali. Ne bi nas bilo - govorio je otac Tadej.
Ovo se može primeniti i na svakog stradalnika i često je isticao da je patnja važna. Životne patnje, govorio je, služe kao sredstvo za očuvanje smirenja, sprečavajući nas da postanemo sujetni i nepokorni.
- Život nam je dat da obavimo poslušanje, ali mi nikako ne možemo da se uskladimo. Zato prolazimo kroz mnoge bolove i patnje. Te patnje su nam potrebne da ne bude kako mi želimo i to nas održava u smirenju. Da nije toga, mi bi podivljali; ko bi smeo nešto da nam kaže? - govorio je otac Tadej.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak "samoispravljanja" leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
Sveti Teofan poručuje da je, u trenutku kada život zahteva od nas da se suočimo sa strastima i iskušenjima, važno da se podsetimo na Božiji sud i posledice koje on nosi. Duhovni strah, koji proizilazi iz svesti o Božijoj moći i pravdi, treba da bude jači od svakog straha od fizičke smrti. On savetuje da, ukoliko bismo morali da biramo između smrti i greha, treba da izaberemo smrt, jer na taj način izbegavamo veće i strašnije posledice - duhovnu smrt.
Ulazak u Advent za katolike nije samo liturgijski početak, već poziv na usporavanje i povratak unutrašnjem životu u danima pred praznik Hristovog Rođenja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 25. nedelju po Duhovima govori o tome kako Hristos useljava mir i razumevanje u svakodnevni život svakog čoveka.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju različite svetitelje po starom i novom kalendaru, katolici započinju Došašće i slave Svetog apostola Andrija, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ako je moguće gladnoga da nahrane, žednoga da napoje i sa svima da budu u dobrim odnosima što do njih stoji, govorio je starac Tadej o porodici koja je Bogu mila.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 25. nedelju po Duhovima govori o tome kako Hristos useljava mir i razumevanje u svakodnevni život svakog čoveka.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
U oproštajnom obraćanju, episkop švajcarski deli lične trenutke poslednjih dana svoje majke, zahvalnost za molitve i poruku o duhovnoj svetlosti koja prati odlazak iz ovog života u večnost.
