Sveti Teofan u misli za 24. petak po Pedesetnici pruža duboko duhovno uputstvo koje nas poziva da preispitamo svoj odnos prema smrti, strahu i moralu. On ukazuje na reči Gospoda Isusa Hrista iz Evanđelja po Luki, koje nas uče da ne treba da se plašimo onih koji mogu uništiti telo, već da se božanski strah treba postaviti iznad straha od smrti. Smrt tela je neizbežna, ali postoji smrt koja je mnogo strašnija, a to je duhovna smrt koja nastaje kada se udaljimo od Božijeg straha i živimo u grehu.
Sveti Teofan poručuje da je, u trenutku kada život zahteva od nas da se suočimo sa strastima i iskušenjima, važno da se podsetimo na Božiji sud i posledice koje on nosi. Duhovni strah, koji proizilazi iz svesti o Božijoj moći i pravdi, treba da bude jači od svakog straha od fizičke smrti. On savetuje da, ukoliko bismo morali da biramo između smrti i greha, treba da izaberemo smrt, jer na taj način izbegavamo veće i strašnije posledice - duhovnu smrt.
Kada savest počne da sumnja i kada nas napadnu strasti, važno je da se podsetimo na krajnji cilj, na božanski sud i njegovu pravdu, jer će nas to ojačati da izdržimo iskušenja i postupamo u skladu sa moralnim zakonima i duhovnim načelima. Sveti Teofan nas poziva da živimo sa svešću o svom kraju, jer nas ta misao štiti od greha i vodi nas putem spasenja.
"Ne bojte se onih koji ubijaju telo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u pakao; da, kažem vam, njega se bojte (Lk.12,4-5). Najsnažniji strah u nama jeste strah od smrti. Gospod, međutim, govori da strah Božiji treba da bude iznad straha od smrti. U slučaju da javi okolnost koja zahteva ili da se izgubi život ili da postupi protivno strahu Božijem, radije izaberi smrt. Jer, ako postupiš protiv straha Božijeg, po telesnoj smrti (koju svakako nećeš moći izbeći) susrešćeš i drugu smrt, koja je bezmerno strašnija od svake, i najužasnije telesne smrti. Kada bismo to uvek imali u vidu, strah Božiji ne bi slabio u nama i ne bismo imali dela koja bi mu bila protivna. Pretpostavimo da se bude strasti. U vreme kada one ustaju, savest, oživljena strahom Božijim, zahteva da im se suprotstavimo. Otkazivanje zahtevima strasti izgledaće nam kao rastavljanje sa životom, kao ubijanje tela. Zbog toga, kada se rodi uznemirenje čula ovakve vrste, i počne da koleba savest, požuri da podigneš u sebi strah Božiji i strah od Suda Božijeg sa njegovim posledicama. Tada će bojazan od najstrašnije smrti prognati bojazan od slabije smrti, i tebi će biti lako da istraješ u zahtevima dužnosti i savesti. Eto kako se ispunjava ono što je rekao Eklisijast: "Sećaj se svoga kraja i doveka nećeš pogrešiti“.
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Upotrebom primera kapetana iz Evanđelja, Sveti Teofan ističe kako je vera onih koji su uistinu smireni dublja i snažnija, čak i od onih koji su bili vaspitani u religioznim tradicijama, poput Izraelaca. Kapetan, iako rimski vođa, u svojoj skromnosti i poniznosti pokazuje kako vera nije vezana samo za spoljašnje okolnosti, već se razvija iznutra, kroz smirenje i otvaranje srca prema Božijoj volji. On takođe ističe da je vera skriveni put, koji nije lako objasniti, ali je jasno da je odgovor na nju u sklonosti duše da se pokori Božijem planu, kroz smirenost uma i srca. Oni koji ne veruju, smatra sveti Teofan, nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje; njihovo srce nije spremno da primi ovaj dar jer je ispunjeno gordošću i otporom.
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak "samoispravljanja" leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
