Sveti Teofan Zatvornik uči nas kako da obnovimo molitveni duh odlaskom u hram Božiji. Samoća u molitvi kod kuće ne može zameniti svetost hrama, gde svaka misao, pogled i korak vode ka susretu sa Gospodom. Naučimo kako da molitvu učinimo delom svakodnevice, bilo unutar ili izvan svetinje.
"Dom moj, dom je molitve (Lk.19,46). I zaista, uđi samo u hram i već te sve poziva na molitvu. Sve je u njemu tako uređeno, sve se u njemu vrši tako da bi raspoložilo na molitvu i pomagalo joj. Zbog toga, ako hoćeš da molitvu razgoriš u svome srcu, idi češće u hram Božiji.
Kod kuće se nećeš pomoliti kao u hramu. Zar se oni koji se i kod kuće toplo mole, ako ih uopšte ima, neće još toplije moliti u hramu? No, budući u hramu, nemoj biti prisutan samo telom, nego i duhom. Stani tamo gde je tiše i, gledajući umom Gospoda pred sobom, izlivaj svoju dušu. Maštanja razgoni, brigama ne dopuštaj da prilaze, i samo na jedno pazi – na delo molitve.
Diži svoju otežalu dušu gore, i njenu težinu razbijaj sagledavanjem Božanstvenih stvari. Ono što imaš na sebi skini pokajanjem i obećanjem popravke. Ako savest još nije izmirena, dodaj dela samoodricanja i ljubavi.
Stojeći u hramu, pripremaj se da se i sve vreme, dok si van hrama, mislima ne udaljuješ od Gospoda, nego da ga uvek gledaš pred sobom. Tako se tvoje stope sa pravog puta neće pomeriti na krivi. Kada zatim odeš u hram, biće ti lakše da u njemu odstojiš kako treba.
Od dostojnog prebivanja u hramu biće ti lakše da pažljivo hodiš pred Gospodom kada se nađeš van hrama… I tako će tvoje prebivanje u Gospodu rasti sve više i više. A više od toga šta se može poželeti?"
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj pouci za 24. subotu po Pedesetnici ukazuje na neprolaznost apostolskog učenja i opasnost od ljudske mudrost koja je prožeta gordošću, samoljubljem i oslanjanjem na sopstveni um, bez oslanjanja na Božiju istinu.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
U Aleksandriji je stekao svetsku učenost, ali i spoznao Gospoda Isusa Hrista i krstio se.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
U subotu sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj podseća da je molitva za upokojene čin ljubavi koji osvećuje i nas same: „Ne olenji se da na svakoj molitvi pominješ sve otišle oce i braću našu…”
Upouci za četvrtak sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj nas podseća na Hristovo obećanje koje ne vara, ali i razotkriva zašto ga ne doživljavamo: „Savest nam ne daje da očekujemo bilo kakvu milost.“
U zapisu za subotu šeste sedmice po Vaskrsu, ruski svetac objašnjava zašto se retko ko usuđuje da se istinski moli Gospodu i kako nedostatak ljubavi prema Hristu guši naše molitve još pre nego što se uzdignu ka nebu.
U utorak šeste sedmice Velikog posta, svetitelj ostavlja poruku koja trese savest: ako ne čujemo vapaj bližnjih, ni nas neće čuti Gospod kada zavapimo za oproštajem.
Još od prvih hrišćanskih vekova, večernje označava tihu i svečanu pripremu duše za novi liturgijski dan.
Dan slave nije samo trenutak veselja, već i prilika za duhovno sabranje i sećanje na sve one koji su doprineli da se ta tradicija očuva.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
Pravoslavna duhovnost nas uči da svaka reč ima težinu i da je odraz unutrašnjeg stanja čoveka.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Od nekoliko jednostavnih sastojaka nastaje prava riznica ukusa – od kokos kiflica do išlera i kolača s orasima i rumom, koji donose onaj neponovljivi osećaj topline domaćih, s ljubavlju pripremljenih kolača.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 21. nedelju po Duhovima vodi nas kroz vreme i svetinje, pozivajući na molitvu, samopregled i svesnost darova koje primamo svaki dan.
Ajeti 43:10–14 Sure Az-Zuhruf pokazuju kako Božiji plan u svakom detalju prirode uči zahvalnosti, odgovornosti i putu ka duhovnoj svesti.
