Učenik Optinskih staraca, otac Sevastijan Karagandijski, pretrpevši muke u boljševičkim logorima i zatočeništvu, po promislu Božijem služio je u dalekoj Karagandi koja je zahvaljujući njemu postala značajna tačka na duhovnoj karti Rusije.
Bio je beoma mudar, iza sebe je ostavio mnoštvo duhovnih poruka, a mi danas prenosimo onu u kojoj govori o grehu bluda.
- Najljuća strast je strast bluda. Ona može obuzeti čoveka u bolesničkoj ili čak samrtnoj postelji, posebno one koji su proveli ovozemaljski život u neuzdržanju. Ta strast je najbestidnija. Niko se sam ne može izbaviti od nje. Samo Gospod može izbaviti, kada mu se obraćamo u suzama i sa skrušenim srcem. Treba do same smrti imati sećanje na tu borbu. Dovoljno je samo malo da se zaboravi, da se ostavi molitva, izgubi strah Božiji i strast će odmah podsetiti na sebe.
Najpre se podvizavao u blizini svoga sela, no da bi izbegao bespokojstva od ljudi, udaljio se u pustinju, na obale Crvenog mora, gde je "kao zatvorenik" proveo dvadeset godina ne družeći se ni s kim osim s Bogom kroz neprestanu molitvu, razmišljanje i sozercanje.
Redosled u crkvi nije samo pitanje forme, već duboko ukorenjeno u duhovnim načelima i vrednostima koje pravoslavlje nastoji da očuva i prenese na svoje vernike.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 32. petak po Pedesetnici poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u Carstvo nebesko.
On je pisao Simvol Vere, koji je bio na Prvom vaseljenskom saboru usvojen.
