Zašto narod i mediji često mešaju avgustovski i oktobarski praznik, kakva je prava istorija i gde se zaista nalaze mošti ovih svetiteljki, otkrivaju protonamesnik Aleksandar R. Jevtić i protojerej Srećko Zečević.
U crkvenom kalendaru Srpske pravoslavne crkve postoje dve različite svetiteljke koje nose isto ime – Sveta Petka. Jedna se proslavlja 8. avgusta, a druga 27. oktobra. Upravo to isto ime u narodu izaziva značajnu konfuziju, pa se često stvara utisak da je reč o letnjem i jesenjem molitvenom spomenu iste svetiteljke, slično kao kod nekih drugih svetaca u pravoslavlju koji imaju više datuma proslave, koji označavaju različite epizode iz njihovog života. Recimo, Sveti Nikola ima praznik kada se proslavlja dan njegovog upokojenja (19. decembar), ali i dan prenosa ili prenosa njegovih moštiju iz Turske u Rim (22.. maj), što je u crkvenoj tradiciji uobičajeno.
Medijska zabluda i pravi značaj praznika 8. avgusta
Dodatnu konfuziju pojačava činjenica da mnogi mediji plasiraju netačne informacije o praznicima 8. avgusta, tvrdeći da se tada proslavljaju dva praznika – praznik Svete Petke Rimljanke i praznik prenosa moštiju Svete Petke Srpske ili kako je narod naziva „Bajlkanske“. Međutim, u zvaničnom crkvenom kalendaru ne postoji poseban praznik posvećen prenosu moštiju bilo koje od ovih svetiteljki.
Još veća zabluda u narodu i medijima odnosi se na naziv Sveta Petka Trnova, koji se često upotrebljava za Svetu Petku Rimljanku. Istina je da su mošti druge svetiteljke, Svete Petke koju proslavljamo u oktobru, vekovima čuvane u Trnovu, odakle ih je carica Milica prenela u Beograd, a danas se nalaze u rumunskom gradu Jašiju. Sa druge strane, mošti Svete Petke Rimljanke nalaze se u Carigradu, u crkvi Hagija Paraskeva (Sveti Petka) u Istanbulu, gde se čuvaju još od vremena Vizantije.
SPC
Protonamesnik Aleksandar R. Jevtić
Šta kažu sveštenici o zbunjenosti naroda?
O ovoj zbunjenosti jasno govori protonamesnik Aleksandar R. Jevtić iz Eparhije žičke:
U narodu često postoji nedoumica po pitanju ličnosti Svete Petke. Ona je, najverovatnije, nastala iz razloga što mnogi svetitelji imaju dva (ili više) datuma koji proslavljaju njih i događaje vezane za njihov život (tako imamo ‘letnje’ i ‘zimske’ slave). Da je ovde reč o dve Svete Petke najbolje svedoče Žitija Svetih za 8. avgust i 27. oktobar, čiji tekst u nastavku prenosimo. Tu se vidi i da im je kraj zemnog života bio različit. Prva je mučenički postradala i zato je Prepodobnomučenica, a druga je skončala zemni život u podvigu i molitvi u pustinji i zato je Prepodobna – kaže otac Aleksandar.
Protojerej Srećko Zečević iz Eparhije šumadijske dodatno pojašnjava:
- Sveta Petka Rimljanka se slavi 8. avgusta, ali naš narod pogrešno ovu svetiteljku povezuje sa Prepodobnom Paraskevom koja se slavi 27. oktobra. Petka Trnovska je rodom iz Rima. Rođena je oko 100. godine. Njeni roditelji su bili hrišćani i pošto je rođena na Veliki Petak, dali su joj ime Petka. Posle smrti roditelja propovedala je hrišćanstvo po južnoj Italiji, Siciliji, obraćajući mnoge u hrišćanstvo – ističe otac Srećko I dodaje:
- Za vreme rimskog imperatora Antonina Pija (138–161), zbog svoje vere i propovedanja žestoko je mučena i posečena mačem. Njene mošti su kasnije prenesene u Trnovo, a zatim u Carigrad. Prema tome, ova svetiteljka Petka nije ista svetiteljka koja se slavi 27. oktobra, iako imaju isto ime. Ova Trnova Petka je živela u 2. veku, a Petka koja se slavi 27. oktobra, živela je u 10. veku.
Ova jasna razlika u istoriji i vremenu života dveju svetiteljki, kao i njihove različite titule i crkvene proslave, važan je razlog da se u srpskom narodu raskrsti sa dugogodišnjom zabludom i konfuzijom. Svaka od svetiteljki ima svoje mesto u crkvenom kalendaru, svoje ime i svoju priču – i zaslužuje posebnu poštovanost i razumevanje.
U molitvenoj tišini Svete Sofije, dok traje obnova njenih temelja, čovek s prekrivenim licem i upaljačem u ruci oskrnavio je Sveto pismo, pokušavajući da podmetne požar. Da li je reč o nasumičnom incidentu – ili o znaku vremena u kojem živimo?
Vekovima pravoslavni vernici traže pomoć Svete Petke Rimljanke u trenucima bolesti, tuge i životnih iskušenja, verujući u njenu moćnu molitvu koja donosi snagu, zaštitu i mir u srcu.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Povodom praznika posvećenog Prepodobnoj mati Paraskevi, sveštenik u kapeli ove svetice na Kalemegdanu i docent Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govori za portal religija.rs.
Odanost Hristu spojila je ove ugodnike Božje u večnosti. Prolazeći kroz strašne muke i mučeničku smrt, uzdigli su se do svetosti, postavši simbol nepokolebljive vere i ljubavi.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
