U pravoslavnom hrišćanskom predanju snovima se pristupa sa velikom pažnjom i oprezom. Crkva ne poriče da snovi postoje niti da mogu imati snažan uticaj na čovekovo unutrašnje stanje, ali jasno razlikuje njihovo poreklo i značaj.
Sveti oci uče da snovi ne treba da budu oslonac za donošenje odluka, niti merilo duhovnog stanja, jer čovek u snu nije u potpunoj budnosti i rasuđivanju, pa je samim tim podložniji obmanama.
Pravoslavlje poznaje da snovi mogu dolaziti iz različitih izvora.
Jedni nastaju iz prirodnih uzroka - od telesnog umora, briga, strahova, preopterećenosti mislima ili onoga čime se čovek bavi tokom dana. Takvi snovi nemaju duhovni značaj i najčešće su odraz psihičkog i telesnog stanja.
Prema drugom tumačenju, snovi mogu biti plod duhovne borbe, jer prema učenju Crkve, neprijatelji čovekovog spasenja odnosno demoni, koriste stanje sna kako bi kroz slike, maštu i osećanja uneli nemir, strah, gordost ili očajanje.
Treći, najređi, jesu snovi koji dolaze po Božijem dopuštenju, ali Crkva naglašava da su oni izuzetni i da se ne daju svakome, niti se prepoznaju bez dubokog rasuđivanja i saveta iskusnog duhovnika.
Upravo zato pravoslavna tradicija upozorava vernike da se ne zanose snovima, da ih ne tumače samostalno i da im ne pridaju sudbinsko značenje. Sveti oci često ističu da je vezivanje za snove duhovno opasno, jer može voditi u prelest - stanje duhovne obmane u kojoj čovek počinje da veruje sopstvenim utiscima i viđenjima, umesto da se oslanja na smirenje, molitvu i crkveni život.
Posebno se ističe važnost molitve kao zaštite i tokom noći. Pravoslavno predanje uči da noć i san nisu vreme duhovne neaktivnosti, već da i tada čovek treba, koliko je moguće, da čuva unutrašnju pažnju.
Na taj način, i snovi gube svoju moć da uznemiravaju, zbunjuju ili odvlače čoveka od mira.
U tom duhu govori i savremeni svetitelj Jefrem Arizonski, koji ukazuje na potrebu kratke, ali svesne molitvene budnosti čak i usred noć.
Njegove reči jasno oslikavaju pravoslavni pristup snovima – ne strah, ne radoznalost, već trezvenost i molitvu:
"Kada vas nešto na tren trgne iz sna, ne okrećite se sa boka na bok nastavljajući sa snom, već prekinite san na makar pet minuta, tada sedeći ili stojeći, sa brojanicama, izgovarajte Isusovu molitvu ili ‘Presveta Bogorodice…’ Dovoljno je pet minuta, ne više, pa onda nastavite sa snom. Stražeći na taj način ne dajete neprijatelju da vas potkrada i da ostvaruje svoje planove."
Otac Aleksandar kaže da san može da bude neka vrsta introspekcije za čoveka, ali opet, saglasno predanju svetih otaca, ali i obazrovosti koja je uvek potrebna, uvek se treba obratiti duhovnika kad neko sanja snove koje su ih na ovakav način uznemirili.
Pravoslavna duhovnost jasno razlikuje zdrav od štetnog odmora.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
