Iskušenja dolaze onda kada se srce vezuje za ono prolazno, jer Bog želi da ga usmeri ka onome što je večno.
Život pravog hrišćanina često je ispunjen patnjom i unutrašnjim borbama, jer se vera najdublje pokazuje kroz iskušenja.
Patnja, koja savremenom čoveku izgleda kao nešto što treba po svaku cenu izbeći, prema hrišćanskom predanju ima drugačiji smisao. Ona nije kazna, već metod preobražaja duše i očišćenja čoveka od svega što ga odvaja od Božje ljubavi.
Istinski vernik se zato često nalazi na iskušenjima. Ne zato što je Bog nemilosrdan, već zato što su promisao i volja Božja i volja ljudska neretko na suprotnim stranama. Čovek po svojoj prirodi teži komforu, priznanju i ostvarenju ličnih planova, dok Božja volja, koja sve vidi i sve zna, često vodi kroz puteve koje ne razumemo odmah. To neslaganje između dve volje stvara unutrašnju borbu, a upravo ta borba rađa duhovnu snagu.
Iskušenja dolaze onda kada se srce vezuje za ono prolazno, jer Bog želi da ga usmeri ka onome što je večno.
Kada se čovek previše osloni na sebe, na svoje ideje, želje i ambicije, Bog dopušta teškoće kako bi ga naučio da iznad svega traži njegovu volju.
U tome se krije paradoks hrišćanskog života: ono što izgleda kao gubitak, postaje dobitak; ono što izgleda kao poraz, rađa pobedu; a ono što izgleda kao tamna noć, priprema svetlost.
Zbog toga su patnja i iskušenja, koliko god bili teški, često znak da Bog nije okrenuo leđa čoveku, već da ga vodi ka sebi. Sveti oci su to dobro znali, pa su zato i govorili da je put bez trpljenja najopasniji put – jer ostavlja čoveka da luta po sopstvenoj volji, bez božanskog preobražaja.
Na to je ukazivao i Sveti Jefrem Arizonski:
- Kad čujem ili vidim da neko živi bez patnje i da u svemu napreduje po svojoj volji, pomislim da ga je Bog napustio.
Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
Pravoslavna crkva uči da Bog nikada ne deluje preko prisile, straha ili uznemirenja, već kroz ljubav, mir i radost u duši.
U stvarnosti, mnoge odluke donosimo verujući da imamo punu kontrolu nad ishodom, ali to nije tako.
Svaka suza, svaka borba, svaka nejasnoća – sve je utkano u naše dobro, iako nam to u prvi mah ne izgleda tako.
Od strogog uzdržanja na vodi do dana razrešenja na ribu – pred vernicima je vreme molitve, praštanja i unutrašnjeg preispitivanja; donosimo raspored po sedmicama, pravila ishrane i najvažnije duhovne smernice za period Velike Četrdesetnice.
U besedi za prvi dan Velikoga posta, dan koji skida veo sa očiju savesti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje da najveća odgovornost leži u onima koji su primili dar vere, ali ignorišu svetlost i upozorenja Crkve.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Haralampija po starom i Svetog Polikarpa po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Polikarpa, muslimani su u mesecu ramazanu, dok u judaizmu danas nema velikog verskog praznika.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Sveštenomučenik Haralampije je bio episkop u Magneziji i postradao je za Hrista u svojoj stotrinaestoj godini.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Iskušenja dolaze u raznim oblicima – kroz bolest, gubitke, nepravde, unutrašnje sumnje ili spoljašnje pritiske.
U tišini bola, rađa se snaga.
Sveti Teofan osvetljava ideju da pravi sledbenici Hrista ne treba da teže materijalnim blagodatima, već da prihvate izazove i teškoće kao deo svog putovanja. On koristi primer Isusa Hrista, koji je trpeo mnoge nevolje, kao uzor za sve koji žele da idu njegovim putem. U ovom kontekstu, stradanje i odricanje postaju sredstva za duhovno pročišćenje i rast. Kao što je narod Izraela lutao po pustinji, tako i svakodnevni život vernika može biti pun iskušenja, ali cilj je svetlost – duhovna sreća i blagoslov koji dolaze nakon teških vremena.
Od strogog uzdržanja na vodi do dana razrešenja na ribu – pred vernicima je vreme molitve, praštanja i unutrašnjeg preispitivanja; donosimo raspored po sedmicama, pravila ishrane i najvažnije duhovne smernice za period Velike Četrdesetnice.
U besedi za prvi dan Velikoga posta, dan koji skida veo sa očiju savesti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje da najveća odgovornost leži u onima koji su primili dar vere, ali ignorišu svetlost i upozorenja Crkve.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Suština posta nije samo u izdržanju od mrsne hrane.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Kao majka Gospoda Isusa Hrista, Bogorodica je najbliža Bogu od svih ljudi, ali i najbliža svakom čoveku koji joj se obraća sa verom i nadom.
U Hramu Svetih apostola Petra i Pavla obeleženo je 83 godine od tragedije – narod i deca Tutina čuvaju uspomenu na postradale novomučenike.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
