Iskušenja dolaze onda kada se srce vezuje za ono prolazno, jer Bog želi da ga usmeri ka onome što je večno.
Život pravog hrišćanina često je ispunjen patnjom i unutrašnjim borbama, jer se vera najdublje pokazuje kroz iskušenja.
Patnja, koja savremenom čoveku izgleda kao nešto što treba po svaku cenu izbeći, prema hrišćanskom predanju ima drugačiji smisao. Ona nije kazna, već metod preobražaja duše i očišćenja čoveka od svega što ga odvaja od Božje ljubavi.
Istinski vernik se zato često nalazi na iskušenjima. Ne zato što je Bog nemilosrdan, već zato što su promisao i volja Božja i volja ljudska neretko na suprotnim stranama. Čovek po svojoj prirodi teži komforu, priznanju i ostvarenju ličnih planova, dok Božja volja, koja sve vidi i sve zna, često vodi kroz puteve koje ne razumemo odmah. To neslaganje između dve volje stvara unutrašnju borbu, a upravo ta borba rađa duhovnu snagu.
Iskušenja dolaze onda kada se srce vezuje za ono prolazno, jer Bog želi da ga usmeri ka onome što je večno.
Kada se čovek previše osloni na sebe, na svoje ideje, želje i ambicije, Bog dopušta teškoće kako bi ga naučio da iznad svega traži njegovu volju.
U tome se krije paradoks hrišćanskog života: ono što izgleda kao gubitak, postaje dobitak; ono što izgleda kao poraz, rađa pobedu; a ono što izgleda kao tamna noć, priprema svetlost.
Zbog toga su patnja i iskušenja, koliko god bili teški, često znak da Bog nije okrenuo leđa čoveku, već da ga vodi ka sebi. Sveti oci su to dobro znali, pa su zato i govorili da je put bez trpljenja najopasniji put – jer ostavlja čoveka da luta po sopstvenoj volji, bez božanskog preobražaja.
Na to je ukazivao i Sveti Jefrem Arizonski:
- Kad čujem ili vidim da neko živi bez patnje i da u svemu napreduje po svojoj volji, pomislim da ga je Bog napustio.
Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
Pravoslavna crkva uči da Bog nikada ne deluje preko prisile, straha ili uznemirenja, već kroz ljubav, mir i radost u duši.
U stvarnosti, mnoge odluke donosimo verujući da imamo punu kontrolu nad ishodom, ali to nije tako.
Svaka suza, svaka borba, svaka nejasnoća – sve je utkano u naše dobro, iako nam to u prvi mah ne izgleda tako.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se zašto čovek često zaboravlja Boga upravo onda kada mu u životu sve ide dobro.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Epifanija Kiparskog po starom i Treće obretenje glave Svetog Jovana Krstitelja po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Mariju Majku Crkve, dok muslimani obeležavaju Dan Arefata, a Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?
Živeo je sto petnaest godina.
Kolona duža od kilometar i po proteže se vračarskim ulicama, dok poklonici iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore poručuju da nijedno čekanje nije teško kada među srpski narod stigne ovakva svetinja.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Iskušenja dolaze u raznim oblicima – kroz bolest, gubitke, nepravde, unutrašnje sumnje ili spoljašnje pritiske.
U tišini bola, rađa se snaga.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se zašto čovek često zaboravlja Boga upravo onda kada mu u životu sve ide dobro.
Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?
Hrišćanski život nije obećanje da će čovek biti pošteđen muka, naprotiv.
Dok Crkva slavi Svetog Kirila i Metodija, patrijarhu moskovskom i cele Rusije upućene su čestitke koje su otvorile pitanje uloge vere u očuvanju društvenog jedinstva i kulturnog kontinuiteta u Rusiji.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve uputio je patrijarhu moskovskom i cele Rusije toplu čestitku povodom imendana, poželeo mu mudrost, snagu i Božji blagoslov i podsetio na značaj Svetog Kirila za duhovni život slovenskih naroda.
Mnogi duhovnici govorili su da nijedna molitva ne ostavlja takav trag na čovekovu dušu kao iskreno čitanje psalama.
Patrijarh moskovski i sve Rusije poručio je da sveta braća Slovenima nisu donela samo pismo, već dostojanstvo, kulturu i mogućnost da Hrista čuju na svom jeziku u vreme kada su ih mnogi smatrali ljudima drugog reda.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
