U mestu Visoko, blizu Sarajeva, živi baka Ziba, muslimanka po veroispovesti, a njena priča je dokaz da religijske razlike nikada ne treba da nam predstavljaju problem i da svakom treba da pomognemo kada se nađe u muci i nevolji.
Ziba je četiri godine živela u Austriji i ništa ne bi bilo neobično da
kuća u kojoj je bila nije pripadala
svešteniku.
Ona je ispričala kako se sve odvijalo, te je otkrila da li je smela da sprovodi svoje religijske običaje u kući jednog hrišćanina.
- Živela sam tamo u popovoj kući. Niko mi moju nošnju nije branio, ni maramu ni muslimansku haljinu. Četiri godine sam u popovoj kući živela - rekla je Ziba.
Prema njenim rečima, ovaj period joj je ostalo u prelepom sećanju i s osmehom se priseća kako se sveštenik ponašao prema njoj.
- Rekao mi je sveštenik: "Majko, ti svoje običaje provodi, a ja ću svoje." Kad sam klanjala, on mi kaže: "Pametno, majko, ti svoje, a i ja ću svoje." Poštovao je moju veru i ja njegovu. Niko se nikome nije mešao u običaje, čak sam s njegove strane imala podršku. Ni u jednom momentu se nisam osećala ugroženo ili diskriminisano - istakla je ona.
Kako kaže, u njegovoj kući joj ništa nije falilo, ali je ostala praznina u srcu za Bosnom i rodnim krajem.
- Kad dođe sveštenik s liturgije, kaže mom mužu: "Dedo, napravi nam kafu, nena klanja, a da mi sednemo i da se ispričamo - prisetila se Ziba za kraj, prenosi Blic žena.
BONUS VIDEO: Sa Tanjom na ti! Mustafa Jusufspahić: Šejtan hoće zlo i bubnjeve rata
Suđenje Ivanu Hadravi, jereju pravoslavne crkve u Češkoj stavlja na ispit granice verskog angažmana u političkim sukobima i izaziva burne reakcije u crkvenim i društvenim krugovima.
Za vernike, molitva nije samo verski običaj – ona je temelj duhovnog života i svakodnevna potreba duše.
Ukoliko se optužbe za blokadu potvrde, pitanje prevazilazi unutrašnje sukobe bratstva i postaje problem međunarodne zaštite jednog od najstarijih i najznačajnijih manastira u hrišćanskoj istoriji.
Oci manastira Svete Katarine na Sinaju tvrde da su nasilno izbačeni iz svete obitelji, da su im polomljeni vrata i prozori, dok je arhiepiskop Damjan i njegovi saradnici sve to posmatrao sa podsmehom.