Ako u porodici odrasta samo jedan dečak, nemoguće ga je odgajiti kao muškarca, tvrdi otac Dimitrije.
U vremenima kada porodica sve češće postaje centar detetovog sveta, a ne mesto vaspitanja i pripreme za život, mnogi se roditelji suočavaju sa razočaranjem: umesto zahvalne, zrele i samostalne dece, odrastaju mladi koji ne znaju ni kako da započnu razgovor, ni kako da preuzmu odgovornost. Da li grešku pravimo upravo tamo gde mislimo da pokazujemo najviše ljubavi?
O tome je jednom prilikom govorio upokojeni protojerej Dimitrije Smirnov, koji je bio poznat po svojim britkim, ali duboko promišljenim ocenama društvenih i porodičnih pojava.
- Sve se to dešava zato što pogrešno shvatamo svoj roditeljski zadatak - govorio je protojerej Smirnov. - Umesto ljubavi prema detetu, imamo patološku zavisnost koja samo sve kvari, i nas i decu. Zato svi pate.
Prema njegovim rečima, problem je dublji i sistemski. Suštinski, roditelji više ne vaspitavaju – već ugađaju, guše i emotivno manipulišu pod izgovorom "najboljeg za dete“.
- Rađamo malo dece. Kada sav majčinski potencijal usmerite na jedno ili dvoje dece, to postaje lavina koja ih zatrpa, a ne izgradi. Ispod te lavine je duhovna smrt.
Posebno ističe problem odrastanja jedinca, dečaka koji u porodici postaje “mali car” bez ikakve realne pripreme za život.
- Ako u porodici odrasta samo jedan dečak, nemoguće ga je odgajiti kao muškarca. Ako je u blizini i baka – onda je svemu kraj. Njegov nos se briše do dvadeset devete godine. Ne zna ništa sam da uradi, ne zna da kuva, ne zna da se snađe. Sve vreme očekuje pomoć. Čak se plaši i da se oženi.
Ono što posebno zabrinjava jeste kako se, prema njegovim rečima, gubi sposobnost za osnovne međuljudske odnose i samostalne izbore.
- Ne zna kako da priđe devojci, kako da razgovara sa njom. Svega se plaši. Oslobođen fizičkog vaspitanja u školi, kućnih poslova, uvek zaštićen... Rezultat? Apsolutno nesposoban čovek.
Smirnov bez ustezanja kaže ko je za to odgovoran:
- Mama, baka, a često i ravnodušni očevi. Jer zadatak, da se vaspita čovek, porodični čovek, građanin, radnik, nije ni postavljen, a kamoli ostvaren.
Roditeljski neuspeh, kako ističe, najjasnije se vidi kada već odraslog sina dovode svešteniku da “mu kaže nešto”.
- Kažu: "Oče, ti mu reci.“ A ja gledam u te staklaste oči. Ne želi da sluša. Ne prima ništa. Razume samo sleng vršnjaka sa kojima od dvanaeste godine puši u hodniku. A ne treba ti puno pameti da bi pušio ili pio.
- Ali da bi se nešto dobro stvorilo, da se nešto ofarba, iskopa bašta, zalije cveće, počisti soba... To ne. Krevet neće ni da namesti. To je već, mogli bismo reći – nacionalna tragedija.
U prestonicu stižu relikvije neprocenjive vrednosti, vezane za Svetog Savu i najdublje slojeve srpske tradicije, uoči izložbe koja će trajati do sredine leta i koja se već najavljuje kao događaj koji prevazilazi uobičajene kulturne okvire.
Telo Svetog Jakova je posle pogubljenja preneto u Španiju, a na njegovom grobu i dan danas se dešavaju čudesna isceljenja.
Starinsko jelo od pšenice, kajmaka i mleka otkriva kako su pravoslavni domovi spajali post i mrs, ali i kako je jedna jednostavna trpeza postajala simbol zajedništva, obilja i života u skladu sa crkvenim ritmom.
Mnogi su pešačili do Ostroga kako bi se poklonili moštima Svetog Vasilija, dok su poruke sa liturgije i svedočenja vernika još jednom pokazali zašto je ova svetinja jedno od najvažnijih mesta pravoslavlja.
Presveta Bogorodica i svi svetitelji svojim životom svedočili su da nema veće utehe od Božje milosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Roditelji nisu pozvani da budu strogi upravitelji, već živi primer svojoj deci, pokazujući sopstvenim životom šta znače dobrota, strpljenje i vera.
U pravoslavnom razumevanju čoveka, duša se ne razvija izolovano.
Crkva zato uvek poziva roditelje da budu svesni svoje odgovornosti, jer se duhovni put deteta velikim delom gradi kroz njihove odluke, reči i dela.
Pravoslavlje uči da čovek nikada nije izgubljen dokle god postoje ljubav i molitva.
Presveta Bogorodica i svi svetitelji svojim životom svedočili su da nema veće utehe od Božje milosti.
U molitvi upućenoj jednom od najvoljenijih srpskih svetitelja sabrane su nade, zahvalnosti i molbe koje vernici izgovaraju u najtežim životnim trenucima, tražeći mir u duši, zdravlje i duhovnu podršku.
U besedi za utorak 5. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristovoj ljubavi koja ne prolazi kroz filter ljudskog razuma i pokazuje šta se u čoveku zapravo opire onome što bi ga moglo preobraziti.
Snažna poruka svetogorskog starca otkriva kako pravoslavlje gleda na bol, ćutanje i iskušenja kroz koja čovek prolazi tokom života.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Od siromašnog dečaka iz Hercegovine do ostroškog čudotvorca čije mošti posećuju pravoslavci, katolici i muslimani — život Svetog Vasilija Ostroškog ostao je simbol istrajnosti, vere i nade u najtežim vremenima.
Predstojatelj Srpske pravoslavne crkve uputio je snažnu i emotivnu čestitku u kojoj ističe duhovno zajedništvo, istorijsku povezanost i poruku koja je odjeknula širom pravoslavnog sveta.
U molitvi upućenoj jednom od najvoljenijih srpskih svetitelja sabrane su nade, zahvalnosti i molbe koje vernici izgovaraju u najtežim životnim trenucima, tražeći mir u duši, zdravlje i duhovnu podršku.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
