U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Velika nesreća u životu nije to što nam se dogodi nešto teško. Prava nesreća nastaje onda kada bilo šta što nam se dogodi - ne dočekamo na pravi način. Ako nešto prihvatimo kao ljudi Božji, pod Božjom promisli, kao nešto što Bog zna, nadgleda i dopušta radi našeg dobra; ako to doživimo kroz duhovno znanje koje imamo, kao nešto što će nam doneti korist, tada nam to ne može nimalo nauditi - i tada se ne rađa stres.
Stres obično dolazi s godinama, kada čovek počne da shvata odgovornost koju ima za sebe i svoj život. Kada se čovek poveri Bogu - nema stresa. A to je moguće. Molim vas da to zapazimo: moguće je. Svaki čovek, ma kakve probleme i teškoće imao, može da se preda Bogu onako kako se dete prepušta svome ocu. Jer tada ga Bog uistinu preuzima. Zapravo - još više od toga! Bog mnogo brižnije pazi na svoga čoveka nego što roditelji paze na svoje dete. I mnogo dublji mir oseća onaj koji se potpuno preda Bogu nego dete koje spokojno spava u naručju svojih roditelja jer zna - Bog zna.
To, naravno, ne znači da čovek neće raditi. Radiće, razmišljaće, znojiće se i umarati. Ali nije rad ono što čoveka izjeda, nije trud ono što ga iscrpljuje. Čoveka izjeda i iscrpljuje stres - ono što naročito pogađa današnjeg čoveka.
Ono što Bog želi od nas jeste da mu damo sebe. Ako ne damo sebe Bogu, nego sami upravljamo i gospodarimo svojim životom, naš duh neće naći mir - biće stalno uznemiren.
Treba da se prepustimo Bogu. On sve drži u svojim rukama. Ma koliko čovek pokušavao da predvidi, sredi, obezbedi stvari, uvek će se naći u nekom ćorsokaku. Bog je taj koji sve drži i on sve uređuje. Ako se prepustiš Bogu, nikakav te stres ne izjeda - jer znaš da se neće dogoditi da Bog "ne uspe".
Čak i onda kada sve ide potpuno naopako, kada izgleda da će svakog trenutka sve propasti - i tada si spokojan u Bogu. Jer za Boga ne postoji ni smrt, ni bezizlaz, ni kraj.
Čovek može imati mir tek kada se izmiri sa sobom, kada može da živi sa samim sobom - da mu sopstveno društvo ne bude teret, da mu tišina ne bude neprijatelj. Tek tada može imati unutrašnji mir. Kada čoveka stalno progoni on sam, kada se plaši da ostane sam sa sobom, kako može imati mir i ne osećati stres?
To je veliki problem današnjeg čoveka: on ne može da izdrži da bude makar malo sam sa sobom. Zato beži od tišine, sabranosti, od smirenog povlačenja.
U krajnjoj liniji, stres nastaje zato što se ne ostvaruje ono što mi hoćemo. U suprotnom - čovek se ne bi uznemirio. Znajte to: stres dolazi iz toga što se ne ispunjava volja našeg "ja", ne zadovoljava naša samoljubljivost. Ponizni čovek - nikako ne može imati stres.
(Iz knjige oca Simeona Kragiopulosa: "Stres: Kako nastaje i kako se leči", Ispovednički ženski isihazion "Rođenje Presvete Bogorodice")
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Prevelika otvorenost, neumerena druženja i površni odnosi sa drugima mogu, kako uče duhovnici, lako narušiti bračnu harmoniju i uneti nemir u dom.
Bog im je dao zapovest koja glasi: "Zabadava ste dobili, zabadava i dajte".
Grupa radikala iz Antife napala je okupljene, dok je policija jedva razdvojila sukobljene strane, a napadač iz ministarstva zdravlja pokušao je da sakrije lice maskom.
Svenoćno bogosluženje, pesma hilandarskih monaha i miris tamjana ispunili su lavru dok su poklonici iz raznih zemalja slavili svog ktitora koji je verom i delom utisnuo neizbrisiv pečat u srpsku istoriju i duhovnost
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Prevelika otvorenost, neumerena druženja i površni odnosi sa drugima mogu, kako uče duhovnici, lako narušiti bračnu harmoniju i uneti nemir u dom.
Grupa radikala iz Antife napala je okupljene, dok je policija jedva razdvojila sukobljene strane, a napadač iz ministarstva zdravlja pokušao je da sakrije lice maskom.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Starinski recept koji se lako priprema, može se služiti i toplo i hladno, i svakom slavskom stolu dodaje posebnu domaću toplinu.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
Uz nekoliko sastojaka i malo strpljenja, svaka domaćica može da oblikuje ruže, listiće i cvetove od testa koji će slavski kolač pretvoriti u istinski simbol vere, lepote i porodičnog blagoslova.
Starinski recept koji se lako priprema, može se služiti i toplo i hladno, i svakom slavskom stolu dodaje posebnu domaću toplinu.
Pastorka Lena Miler u Berlinu održala je ceremoniju tokom koje je blagoslovila poligamni savez homoseksualaca, nazivajući ga "punovažnim savezom pred Bogom", a taj čin izazvao je duboku tugu u hrišćanskom svetu.
Na primeru pravednika i svetitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 23. sredu po Duhovima otvara oči za večnu svetlost koja čeka sve koji se drže Boga.
