U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Velika nesreća u životu nije to što nam se dogodi nešto teško. Prava nesreća nastaje onda kada bilo šta što nam se dogodi - ne dočekamo na pravi način. Ako nešto prihvatimo kao ljudi Božji, pod Božjom promisli, kao nešto što Bog zna, nadgleda i dopušta radi našeg dobra; ako to doživimo kroz duhovno znanje koje imamo, kao nešto što će nam doneti korist, tada nam to ne može nimalo nauditi - i tada se ne rađa stres.
Stres obično dolazi s godinama, kada čovek počne da shvata odgovornost koju ima za sebe i svoj život. Kada se čovek poveri Bogu - nema stresa. A to je moguće. Molim vas da to zapazimo: moguće je. Svaki čovek, ma kakve probleme i teškoće imao, može da se preda Bogu onako kako se dete prepušta svome ocu. Jer tada ga Bog uistinu preuzima. Zapravo - još više od toga! Bog mnogo brižnije pazi na svoga čoveka nego što roditelji paze na svoje dete. I mnogo dublji mir oseća onaj koji se potpuno preda Bogu nego dete koje spokojno spava u naručju svojih roditelja jer zna - Bog zna.
To, naravno, ne znači da čovek neće raditi. Radiće, razmišljaće, znojiće se i umarati. Ali nije rad ono što čoveka izjeda, nije trud ono što ga iscrpljuje. Čoveka izjeda i iscrpljuje stres - ono što naročito pogađa današnjeg čoveka.
Ono što Bog želi od nas jeste da mu damo sebe. Ako ne damo sebe Bogu, nego sami upravljamo i gospodarimo svojim životom, naš duh neće naći mir - biće stalno uznemiren.
Treba da se prepustimo Bogu. On sve drži u svojim rukama. Ma koliko čovek pokušavao da predvidi, sredi, obezbedi stvari, uvek će se naći u nekom ćorsokaku. Bog je taj koji sve drži i on sve uređuje. Ako se prepustiš Bogu, nikakav te stres ne izjeda - jer znaš da se neće dogoditi da Bog "ne uspe".
Čak i onda kada sve ide potpuno naopako, kada izgleda da će svakog trenutka sve propasti - i tada si spokojan u Bogu. Jer za Boga ne postoji ni smrt, ni bezizlaz, ni kraj.
Čovek može imati mir tek kada se izmiri sa sobom, kada može da živi sa samim sobom - da mu sopstveno društvo ne bude teret, da mu tišina ne bude neprijatelj. Tek tada može imati unutrašnji mir. Kada čoveka stalno progoni on sam, kada se plaši da ostane sam sa sobom, kako može imati mir i ne osećati stres?
To je veliki problem današnjeg čoveka: on ne može da izdrži da bude makar malo sam sa sobom. Zato beži od tišine, sabranosti, od smirenog povlačenja.
U krajnjoj liniji, stres nastaje zato što se ne ostvaruje ono što mi hoćemo. U suprotnom - čovek se ne bi uznemirio. Znajte to: stres dolazi iz toga što se ne ispunjava volja našeg "ja", ne zadovoljava naša samoljubljivost. Ponizni čovek - nikako ne može imati stres.
(Iz knjige oca Simeona Kragiopulosa: "Stres: Kako nastaje i kako se leči", Ispovednički ženski isihazion "Rođenje Presvete Bogorodice")
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Kada se duša smiri pred Gospodom, utišaju se i nemiri koji potresaju čovekovo srce.
Ako čovek ponižava druge, vređa ih, osuđuje i prema njima pokazuje prezir, ne može očekivati da će takav odnos ostati bez posledica po njegov duhovni život.
"Pomaže Bog“ nije samo forma pozdravljanja pri susretu sa drugim čovekom, već izraz koji ima dublje značenje.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Rumunski duhovnik objašnjava da post, molitva, milostinja i uzdržanje sami po sebi nisu dovoljni, jer je za Boga važno i sa kakvom namerom čovek čini ono što izgleda kao dobro.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao značaj brige o čoveku kao celovitoj ličnosti, posebno ukazavši na mesto molitve u zdravstvenim ustanovama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
