U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Velika nesreća u životu nije to što nam se dogodi nešto teško. Prava nesreća nastaje onda kada bilo šta što nam se dogodi - ne dočekamo na pravi način. Ako nešto prihvatimo kao ljudi Božji, pod Božjom promisli, kao nešto što Bog zna, nadgleda i dopušta radi našeg dobra; ako to doživimo kroz duhovno znanje koje imamo, kao nešto što će nam doneti korist, tada nam to ne može nimalo nauditi - i tada se ne rađa stres.
Stres obično dolazi s godinama, kada čovek počne da shvata odgovornost koju ima za sebe i svoj život. Kada se čovek poveri Bogu - nema stresa. A to je moguće. Molim vas da to zapazimo: moguće je. Svaki čovek, ma kakve probleme i teškoće imao, može da se preda Bogu onako kako se dete prepušta svome ocu. Jer tada ga Bog uistinu preuzima. Zapravo - još više od toga! Bog mnogo brižnije pazi na svoga čoveka nego što roditelji paze na svoje dete. I mnogo dublji mir oseća onaj koji se potpuno preda Bogu nego dete koje spokojno spava u naručju svojih roditelja jer zna - Bog zna.
To, naravno, ne znači da čovek neće raditi. Radiće, razmišljaće, znojiće se i umarati. Ali nije rad ono što čoveka izjeda, nije trud ono što ga iscrpljuje. Čoveka izjeda i iscrpljuje stres - ono što naročito pogađa današnjeg čoveka.
Ono što Bog želi od nas jeste da mu damo sebe. Ako ne damo sebe Bogu, nego sami upravljamo i gospodarimo svojim životom, naš duh neće naći mir - biće stalno uznemiren.
Treba da se prepustimo Bogu. On sve drži u svojim rukama. Ma koliko čovek pokušavao da predvidi, sredi, obezbedi stvari, uvek će se naći u nekom ćorsokaku. Bog je taj koji sve drži i on sve uređuje. Ako se prepustiš Bogu, nikakav te stres ne izjeda - jer znaš da se neće dogoditi da Bog "ne uspe".
Čak i onda kada sve ide potpuno naopako, kada izgleda da će svakog trenutka sve propasti - i tada si spokojan u Bogu. Jer za Boga ne postoji ni smrt, ni bezizlaz, ni kraj.
Čovek može imati mir tek kada se izmiri sa sobom, kada može da živi sa samim sobom - da mu sopstveno društvo ne bude teret, da mu tišina ne bude neprijatelj. Tek tada može imati unutrašnji mir. Kada čoveka stalno progoni on sam, kada se plaši da ostane sam sa sobom, kako može imati mir i ne osećati stres?
To je veliki problem današnjeg čoveka: on ne može da izdrži da bude makar malo sam sa sobom. Zato beži od tišine, sabranosti, od smirenog povlačenja.
U krajnjoj liniji, stres nastaje zato što se ne ostvaruje ono što mi hoćemo. U suprotnom - čovek se ne bi uznemirio. Znajte to: stres dolazi iz toga što se ne ispunjava volja našeg "ja", ne zadovoljava naša samoljubljivost. Ponizni čovek - nikako ne može imati stres.
(Iz knjige oca Simeona Kragiopulosa: "Stres: Kako nastaje i kako se leči", Ispovednički ženski isihazion "Rođenje Presvete Bogorodice")
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
U ajetima 99:1-8 krije se univerzalna poruka: nijedno delo, koliko god sitno, ne prolazi neprimećeno, a Sudnji dan donosi konačnu meru za svaku ljudsku odluku.
Podsticao je Zorovavelja i Isusa sveštenika da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu proričući tome hramu veću slavu nego bivšem hramu Solomonovu.
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Poljoprivrednik iz Portugala, otac sedmoro dece i čovek koji je druge vodio ka krštenju, tek na pragu 101. godine ostvario je ličnu duhovnu želju koja ga nije napuštala od mladosti.
Svaki čovek, prema predanju, na krštenju dobija svog anđela čuvara, kome Bog poverava da ga prati kroz život, čuva, opominje i usmerava ka dobru.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Svaki čovek, prema predanju, na krštenju dobija svog anđela čuvara, kome Bog poverava da ga prati kroz život, čuva, opominje i usmerava ka dobru.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
