U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Velika nesreća u životu nije to što nam se dogodi nešto teško. Prava nesreća nastaje onda kada bilo šta što nam se dogodi - ne dočekamo na pravi način. Ako nešto prihvatimo kao ljudi Božji, pod Božjom promisli, kao nešto što Bog zna, nadgleda i dopušta radi našeg dobra; ako to doživimo kroz duhovno znanje koje imamo, kao nešto što će nam doneti korist, tada nam to ne može nimalo nauditi - i tada se ne rađa stres.
Stres obično dolazi s godinama, kada čovek počne da shvata odgovornost koju ima za sebe i svoj život. Kada se čovek poveri Bogu - nema stresa. A to je moguće. Molim vas da to zapazimo: moguće je. Svaki čovek, ma kakve probleme i teškoće imao, može da se preda Bogu onako kako se dete prepušta svome ocu. Jer tada ga Bog uistinu preuzima. Zapravo - još više od toga! Bog mnogo brižnije pazi na svoga čoveka nego što roditelji paze na svoje dete. I mnogo dublji mir oseća onaj koji se potpuno preda Bogu nego dete koje spokojno spava u naručju svojih roditelja jer zna - Bog zna.
To, naravno, ne znači da čovek neće raditi. Radiće, razmišljaće, znojiće se i umarati. Ali nije rad ono što čoveka izjeda, nije trud ono što ga iscrpljuje. Čoveka izjeda i iscrpljuje stres - ono što naročito pogađa današnjeg čoveka.
Ono što Bog želi od nas jeste da mu damo sebe. Ako ne damo sebe Bogu, nego sami upravljamo i gospodarimo svojim životom, naš duh neće naći mir - biće stalno uznemiren.
Treba da se prepustimo Bogu. On sve drži u svojim rukama. Ma koliko čovek pokušavao da predvidi, sredi, obezbedi stvari, uvek će se naći u nekom ćorsokaku. Bog je taj koji sve drži i on sve uređuje. Ako se prepustiš Bogu, nikakav te stres ne izjeda - jer znaš da se neće dogoditi da Bog "ne uspe".
Čak i onda kada sve ide potpuno naopako, kada izgleda da će svakog trenutka sve propasti - i tada si spokojan u Bogu. Jer za Boga ne postoji ni smrt, ni bezizlaz, ni kraj.
Čovek može imati mir tek kada se izmiri sa sobom, kada može da živi sa samim sobom - da mu sopstveno društvo ne bude teret, da mu tišina ne bude neprijatelj. Tek tada može imati unutrašnji mir. Kada čoveka stalno progoni on sam, kada se plaši da ostane sam sa sobom, kako može imati mir i ne osećati stres?
To je veliki problem današnjeg čoveka: on ne može da izdrži da bude makar malo sam sa sobom. Zato beži od tišine, sabranosti, od smirenog povlačenja.
U krajnjoj liniji, stres nastaje zato što se ne ostvaruje ono što mi hoćemo. U suprotnom - čovek se ne bi uznemirio. Znajte to: stres dolazi iz toga što se ne ispunjava volja našeg "ja", ne zadovoljava naša samoljubljivost. Ponizni čovek - nikako ne može imati stres.
(Iz knjige oca Simeona Kragiopulosa: "Stres: Kako nastaje i kako se leči", Ispovednički ženski isihazion "Rođenje Presvete Bogorodice")
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Ajeti 63:9-11 podsećaju da pravi uspeh leži u odgovornosti, delu i ravnoteži između materijalnog i duhovnog.
Primer svetitelja pokazuje da strpljiva molitva i nepokolebljiva nada nisu samo duhovne prakse, već put ka isceljenju, unutrašnjem miru i obnovi vere u teškim trenucima.
Protojerej Vladimir Dolgih objašnjava da se iza karata, zvezda i proročanstava krije duhovna opasnost koja čoveka vodi dalje nego što misli.
Posle još jednog nasrtaja na hram u sredini gde Srba jedva da je ostalo, iz Eparhije raško-prizrenske stiže oštro upozorenje o kontinuiranom zastrašivanju.
Učestvovao je na Drugom vaseljenskom saboru 381. godine i napisao i nekoliko knjiga o veri.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Primer svetitelja pokazuje da strpljiva molitva i nepokolebljiva nada nisu samo duhovne prakse, već put ka isceljenju, unutrašnjem miru i obnovi vere u teškim trenucima.
Protojerej Vladimir Dolgih objašnjava da se iza karata, zvezda i proročanstava krije duhovna opasnost koja čoveka vodi dalje nego što misli.
Slavski kolač se osvećuje da bismo ga jeli i, upravo jedući ga, osvećujemo i sebe i dom u kome slavimo, objašnjava sveštenik.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Vlada Srbije proglasila Jefimijinu "Pohvalu" kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, čime je vekovni vez pokrov za mošti kneza Lazara iz crkvene tišine prešao u samo središte pažnje cele nacije.
Jednostavna, očaravajuća poslastica iz knjige Ko posto dušu gosti koja osvežava dušu i donosi mir manastirske kuhinje.
Ispovest oslobađa čoveka od greha za koji se iskreno kaje, ali mnogi i dalje nastavljaju da ga ponavljaju.
