U svojoj knjizi o unutrašnjem miru otac Simeon Kragiopulos ne nudi utehu, već put do slobode od nevidljivog pritiska koji vlada životom modernog čoveka.
Velika nesreća u životu nije to što nam se dogodi nešto teško. Prava nesreća nastaje onda kada bilo šta što nam se dogodi - ne dočekamo na pravi način. Ako nešto prihvatimo kao ljudi Božji, pod Božjom promisli, kao nešto što Bog zna, nadgleda i dopušta radi našeg dobra; ako to doživimo kroz duhovno znanje koje imamo, kao nešto što će nam doneti korist, tada nam to ne može nimalo nauditi - i tada se ne rađa stres.
Stres obično dolazi s godinama, kada čovek počne da shvata odgovornost koju ima za sebe i svoj život. Kada se čovek poveri Bogu - nema stresa. A to je moguće. Molim vas da to zapazimo: moguće je. Svaki čovek, ma kakve probleme i teškoće imao, može da se preda Bogu onako kako se dete prepušta svome ocu. Jer tada ga Bog uistinu preuzima. Zapravo - još više od toga! Bog mnogo brižnije pazi na svoga čoveka nego što roditelji paze na svoje dete. I mnogo dublji mir oseća onaj koji se potpuno preda Bogu nego dete koje spokojno spava u naručju svojih roditelja jer zna - Bog zna.
To, naravno, ne znači da čovek neće raditi. Radiće, razmišljaće, znojiće se i umarati. Ali nije rad ono što čoveka izjeda, nije trud ono što ga iscrpljuje. Čoveka izjeda i iscrpljuje stres - ono što naročito pogađa današnjeg čoveka.
Ono što Bog želi od nas jeste da mu damo sebe. Ako ne damo sebe Bogu, nego sami upravljamo i gospodarimo svojim životom, naš duh neće naći mir - biće stalno uznemiren.
Treba da se prepustimo Bogu. On sve drži u svojim rukama. Ma koliko čovek pokušavao da predvidi, sredi, obezbedi stvari, uvek će se naći u nekom ćorsokaku. Bog je taj koji sve drži i on sve uređuje. Ako se prepustiš Bogu, nikakav te stres ne izjeda - jer znaš da se neće dogoditi da Bog "ne uspe".
Čak i onda kada sve ide potpuno naopako, kada izgleda da će svakog trenutka sve propasti - i tada si spokojan u Bogu. Jer za Boga ne postoji ni smrt, ni bezizlaz, ni kraj.
Čovek može imati mir tek kada se izmiri sa sobom, kada može da živi sa samim sobom - da mu sopstveno društvo ne bude teret, da mu tišina ne bude neprijatelj. Tek tada može imati unutrašnji mir. Kada čoveka stalno progoni on sam, kada se plaši da ostane sam sa sobom, kako može imati mir i ne osećati stres?
To je veliki problem današnjeg čoveka: on ne može da izdrži da bude makar malo sam sa sobom. Zato beži od tišine, sabranosti, od smirenog povlačenja.
U krajnjoj liniji, stres nastaje zato što se ne ostvaruje ono što mi hoćemo. U suprotnom - čovek se ne bi uznemirio. Znajte to: stres dolazi iz toga što se ne ispunjava volja našeg "ja", ne zadovoljava naša samoljubljivost. Ponizni čovek - nikako ne može imati stres.
(Iz knjige oca Simeona Kragiopulosa: "Stres: Kako nastaje i kako se leči", Ispovednički ženski isihazion "Rođenje Presvete Bogorodice")
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Savremeni čovek očajnički traži mir u tehnikama savremenog sveta, ali pravi odgovor na unutrašnji nemir, tvrdi iguman manastira Podmaine, nalazi se u povratku ritmu Crkve – tamo gde srce konačno pronalazi istinski smisao i spasenje.
Bog svakome daje ono što mu je potrebno i što je za njega najbolje.
Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
Rođen je 315. godine u Jerusalimu u vreme Konstantina Velikog, gde se zamonašio i kasnije postao patrijarh 350. godine.
Jedna činija, buket bosiljka i svetlost sveće – jednostavne stvari otkrivaju duboku duhovnu snagu koju donosi vaskršnja vodica.
U rečima koje su odjeknule daleko izvan hrama Vaskrsenja Hristovog u Valjevu, episkop valjevski podseća da se istinska promena ne meri danima posta, već davanjem ljubavi i osloncem na Crkvu.
Dok mnogi tragaju za savršenim bojama i modernim tehnikama, iz svetinje pored Golupca stiže podsećanje na način koji donosi i ukus i dugotrajnost, ali i pouku šta zapravo znači sačuvati tradiciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
Jedna činija, buket bosiljka i svetlost sveće – jednostavne stvari otkrivaju duboku duhovnu snagu koju donosi vaskršnja vodica.
Dok mnogi tragaju za savršenim bojama i modernim tehnikama, iz svetinje pored Golupca stiže podsećanje na način koji donosi i ukus i dugotrajnost, ali i pouku šta zapravo znači sačuvati tradiciju.
Ono što tokom godine može ostati neprimećeno, u danima posta postaje vidljivo i bolno jasno.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Čovek koji se oslobađa suvišnih želja počinje jasnije da vidi ono što je zaista važno.
Narodni običaji su bogati, ali protojerej Aleksandar Šmeman objašnjava da suština vere nije u pravilima, već u onome što se menja u čoveku iznutra.
Jednostavan recept za obogaćen krompir aromama začinskog bilja koji dokazuje da post na vodi ne znači odricanje od ukusa.
