Protojerej Vladimir Pučkov objašnjava gde je granica između iskrene potrebe i pogrešnog oslanjanja na Stvoritelja kao na izvor lakog rešenja.
Ponekad se najtiše misli vernika najglasnije sudare sa pitanjem koje deluje jednostavno, a nosi neočekivanu težinu: sme li čovek da zamoli Boga za ono što mu nedostaje u svakodnevnom životu? Ne za mir, snagu ili razboritost – već baš za posao, za pristojnu platu, za krov koji neće prokišnjavati ili novac da se dete pošalje na fakultet. U tim trenucima mnogi zastanu, kao da strepe da će takva molitva odati neku duhovnu slabost, nedovoljnu uzvišenost ili preveliku vezanost za prolazno. A zapravo, iza te brige stoji nešto sasvim ljudsko: potreba da se vera uklopi u realnost u kojoj se svakodnevno živi.
Da li je greh moliti se za materijalna dobra?
Upravo o toj veoma čestoj nedoumici "da li je greh moliti se Bogu za materijalna dobra" govori protojerej Vladimir Pučkov, podsećajući vernike da Gospod poznaje čovekovu prirodu bolje nego što je mi sami razumemo.
– Ne, nije greh. Kada bi životne potrebe bile nešto što je Bogu protivno, ništa Mu ne bi smetalo da nas stvori bestelesnim. Ali mi smo telesna bića, imamo porodice, treba da jedemo, da se oblačimo, da podižemo decu i brinemo o roditeljima.
Njegove reči vraćaju molitvu u prostor iskrenosti, tamo gde ona i pripada. Čovek se ne pretvara da ima manje briga nego što zaista ima, niti pokušava da Boga impresionira "uzvišenijim" temama.
uoc-news.church
Protojerej Vladimir Pučkov
Gde nastaje greška u molitvi?
Međutim, otac Vladimir upozorava da postoji granica koja razdvaja zdravu molitvenu potrebu od pogrešnog oslanjanja na Boga kao na izvor lakog rešenja.
– Ipak, takva molitva može da postane greh onda kada tražimo ono što nemamo zbog sopstvene lenjosti, neodlučnosti ili malodušnosti, kao i onda kada sa Bogom ne razgovaramo ni o čemu drugom osim o materijalnim dobrima.
U tom upozorenju otvara se ključna tačka: molitva za materijalno nije grešna sama po sebi, ali postaje problem kada se čovek povlači iz sopstvene odgovornosti. Kada Bog postane zamena za trud, strpljenje, rad i ličnu borbu, molitva gubi svoju iskrenost. Isto tako, kada se razgovor sa Bogom svede isključivo na pitanja računa i potreba, duša polako gubi osećaj za ono što je zaista hrani.
Zato protojerej Pučkov zaključuje:
– Kao i u svemu u našem životu, i u našim željama za materijalnim blagodatima potrebno je imati meru – kaže otac Vladimir, jerej kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve, prenosi portal spzh.eu.
Ta mera nije matematička, već duhovna. Ona podrazumeva trud koji je čovek dužan da uloži, svest da je svaki dar pre svega odgovornost i iskrenu želju da se Bog ne priziva samo onda kada nešto nedostaje. A kada se sve to spoji – molitva za materijalna dobra više ne izgleda kao izraz slabosti, već kao razgovor deteta sa Ocem, onako kako se razgovara kada se živi u svetu koji je istovremeno i duhovan i sasvim konkretan.
U besedi za 20. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako čovek svojim padom sabira protiv sebe sile tame, ali kroz iskreno pokajanje otkriva put ka slobodi, radosti i neizrecivoj svetlosti Božjeg oproštaja.
U besedi za 23. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome koliko je lako izgubiti duhovnu budnost – i koliko je spasonosno u trenutku zamoliti Boga: “Spasi me od prašine.“
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Mitropolit Siluan poručio je da dolazak poglavara Crkve okuplja duhovnu decu rasutu hiljadama kilometara od matice, dok su folkloraši u narodnim nošnjama uveličali svečani doček.
Rumunski duhovnik objašnjava da post, molitva, milostinja i uzdržanje sami po sebi nisu dovoljni, jer je za Boga važno i sa kakvom namerom čovek čini ono što izgleda kao dobro.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Liturgijskom sabranju u Himelstiru prisustvovali su brojni sveštenici, monaštvo i verni narod, kao i princ naslednik Filip Karađorđević sa princezom Danicom, dok je ktitor obnove Drago Vuković odlikovan Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Liturgijskom sabranju u Himelstiru prisustvovali su brojni sveštenici, monaštvo i verni narod, kao i princ naslednik Filip Karađorđević sa princezom Danicom, dok je ktitor obnove Drago Vuković odlikovan Ordenom Svetog Save drugog stepena.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
