Vlada Srbije proglasila Jefimijinu "Pohvalu" kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, čime je vekovni vez pokrov za mošti kneza Lazara iz crkvene tišine prešao u samo središte pažnje cele nacije.
Vez koji je nastao iz bola, vere i istorijske rane sada je i zvanično ušao u red najvrednijih kulturnih dobara Srbije. Vlada Srbije donela je odluku da se "Pohvala monahinje Jefimije – pokrov za mošti kneza Lazara" utvrdi kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, potvrđujući ono što je crkvena i naučna javnost znala vekovima – da je reč o jednom od najsnažnijih svedočanstava srpske duhovne i umetničke istorije.
Kako je saopšteno posle sednice Vlade, ovaj jedinstveni muzejski predmet dobija najviši stepen zaštite jer je veoma važan za kulturni i istorijski razvoj srpskog naroda u srednjem veku, posebno u periodu nakon Kosovske bitke, koja je bila jedna od prelomnih tačaka u istoriji Srbije. Time je državna institucija priznala ne samo umetničku vrednost pokrova već i njegovu duboku vezu sa kosovskim zavetom i duhovnim identitetom naroda.
Pokrov nad moštima i molitva ispisana zlatom
Pokrov je izrađen kao zaštita za mošti, odnosno odsečenu glavu Svetog kneza Lazara. Izvezen je zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj atlas svili, a najveći deo površine ispunjen je tekstom u čak 26 redova, izvedenim tehnikom zlatoveza srebrnom pozlaćenom žicom. U tom spoju plemenitih metala i svilene podloge sadržan je jedinstven spoj literature i primenjene umetnosti.
SPC
Sveti knez lazar
U saopštenju Vlade dodatno se naglašava da ovo delo „predstavlja specifičan spoj dela literarne i primenjene umetnosti i pokazuje lirski izraz lične i narodne tragedije oličene u mučeničkoj smrti kneza Lazara“. Upravo u toj rečenici sažeta je suština Jefimijinog veza – to je molitva u niti, poema izvezena rukom monahinje koja je lični gubitak pretvorila u opštenarodni zavet.
Zbog toga Vlada ističe i širi značaj ovog pokrova: „Zbog kulturnog, istorijskog i društvenog značaja i izuzetnog doprinosa kreativnom stvaralaštvu u prošlosti i u savremeno doba, a kao jedinstven primer iz vremena u kome je nastalo, ovo originalno delo obeležilo je kulturu i istoriju na razmeđu XIV i XV veka, zbog čega zaslužuje status kulturnog dobra od izuzetnog značaja.“
Monahinja Jefimija – život između dvora i krsta
Iza tih zlatnih niti stoji sudbina žene čiji je život bio obeležen tragedijama i velikim istorijskim lomovima. Monahinja Jefimija, rođena kao Jelena Mrnjavčević, bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, ćesara Vojihne, namesnika oblasti oko današnjeg grada Drame u severnoj Grčkoj. Pre monašenja bila je supruga despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića, gospodara krajeva oko grada Sera.
Posle njegove pogibije u Maričkoj bici 1371. godine, njen život dobija sasvim novo usmerenje. Jefimija dolazi na dvor kneza Lazara u Kruševcu, gde uz svoju rođaku kneginju Milicu deli i tugu i odgovornost državnog bremena. Nakon Kosovske bitke 1389. godine, pomaže Milici i njenim sinovima Stefanu i Vuku u najtežim danima upravljanja državom.
Kao monahinja kasnije boravi u manastiru Ljubostinja, zadužbini kneginje Milice, gde 1402. godine vezom ispisuje svoju "Pohvalu" na pokrovu za kivot Svetog kneza Lazara.
Jefimijina pohvala svetom knezu Lazaru
mitropolija.com
Jefimijina pohvala svetom knezu Lazaru čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve
U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božanstvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i ZMIJU ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom TVOJIM,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, U pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.
Svedok epohe koji i danas govori
Taj vez nije samo umetnički rad – on je ispovest, molitva i istorijski dokument istovremeno. Smatra se jednim od najznačajnijih literarnih dela srednjovekovne srpske književnosti, jer je tekst „Pohvale knezu Lazaru“ sačuvan upravo zahvaljujući ovom pokrovu, izvezenom rukom monahinje, a ne perom pisara.
Danas se Jefimijin pokrov čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Patrijaršiji u Beogradu, gde stoji kao tihi svedok epohe u kojoj su se vera, stradanje i umetnost preplitale u istom činu. Odlukom Vlade Srbije taj svedok dobija i formalnu zaštitu dostojnu svog značaja.
U doba kada se često zaboravlja da su duhovnost i kultura nerazdvojno povezane, priznanje Jefimijinom zlatovezu ima i širu poruku: da su molitva, umetnost i istorijsko pamćenje neraskidivo uvezani – baš kao niti zlata i srebra na crvenoj svili koja već šest vekova čuva uspomenu na Svetog kneza Lazara.
Stihovi koje je iznedrio svetitelj, srednjovekovni srpski vladar Stefan Lazarević, predstavljaju jedinstveno poetsko delo koje spaja hrišćansku pobožnost, viteštvo i umetnost, noseći univerzalnu poruku o ljubavi, toleranciji i praštanju koja ostaje relevantna i u današnjem svetu.
Kroz istoriju se prepliću ljubav i tragedija, a u središtu jedne od najznačajnijih priča stoji manastir Ljubostinja. Njegove relikvije neprocenjive vrednosti postale su meta neviđenog razbijništva.
Posle povlačenja specijalnih jedinica kosovske policije, lokalni predstavnici zatekli devastirane kancelarije i oskrnavljene ikone, što je među Srbima protumačeno kao još jedna otvorena poruka pritiska i zastrašivanja.
U manastiru Lazarice, pred vernim narodom Dalmatinskog Kosova, doskorašnji iskušenik započeo je put monaškog života, zavetujući se na poslušanje, smirenje i neprekidnu borbu sa sobom.
Kada je car Maksencije prinosio žrtve idolima i naređivao i drugima da to čine, sveta Ekaterina izađe smelo pred cara i izobliči njegovu idolopokloničku zabludu.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej Andrej Tkačov objašnjava šta činiti kada pokajanje postaje teret, a želja za svetošću sudara se sa našim slabostima.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Posle povlačenja specijalnih jedinica kosovske policije, lokalni predstavnici zatekli devastirane kancelarije i oskrnavljene ikone, što je među Srbima protumačeno kao još jedna otvorena poruka pritiska i zastrašivanja.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej Andrej Tkačov objašnjava šta činiti kada pokajanje postaje teret, a želja za svetošću sudara se sa našim slabostima.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Zvezda serijala „Mortal Kombat“ u 75. godini upokojila se u Santa Barbari, a njegov duhovni put ka pravoslavlju i krštenju ostaje inspiracija za sve koji traže smisao i unutrašnji mir.
U besedi za 26. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako različita mera milosti oblikuje našu odgovornost, poziva na poštovanje darova bližnjih i pokazuje zašto svaki dar, bez obzira na veličinu, nosi dublju pouku.
