U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Postoji jedna tiha, gotovo neprimetna pobuna koja se danas širi brže od svake glasne ideologije: čovek više ne ume da se raduje bez opravdanja. Radost mora da ima razlog, sreća mora da ima dozvolu, a zahvalnost se javlja tek kada nevolja popusti. Sve dok boli - molimo se. Kada prestane da boli – brzo zaboravljamo kome smo se molili. U tom rascepu između dara i navike, između primanja i zaborava, otvara se prostor u kome čovek gubi i radost i smisao. Upravo tu, na toj pukotini savremenog srca, starac Sofronije Saharov postavlja svoju jednostavnu, ali nemilosrdno tačnu dijagnozu i nudi lek koji ne laska, ali leči.
- Jednim od naših najtežih grehova može se smatrati to što ne želimo da prihvatimo radost i sreću života kao dar Božiji, i što ne želimo da, iz blagodarnosti Bogu, Boga volimo i da Mu težimo. Ljudi se obraćaju Bogu obično kada su u nevolji. Otuda i neizbežnost, neophodnost stradanja. U suprotnom, ona bi bila potpuno neopravdana -govorio je starac Sofronije.
U ovim rečima nema utešne patetike, ali ima preciznosti hirurškog reza. Starac ne govori o patnji kao o kazni, već kao o poslednjem zvonu koje nas budi kada smo već ogluveli na dar. Ako radost ne umemo da primimo kao poklon, ona prestaje da nas vodi; ako sreću ne prepoznamo kao milost, ona se pretvara u naviku; a kada Boga tražimo samo kao izlaz u nuždi, tada i sama nužda postaje naša stalna adresa. Stradanje, u tom svetlu, nije cilj, nego svedočanstvo naše duhovne tromosti: ono dolazi tamo gde zahvalnost ne ume da dođe prva.
Pravoslavno iskustvo ne gradi odnos sa Bogom na trgovini i uslovima, već na blagodarnosti koja prethodi svemu. Starac Sofronije nas podseća da je vera poziv da se živi iz dara, a ne iz prinude. Kada čovek nauči da se raduje bez računa i da zahvaljuje bez pritiska, tada se i krst nosi drugačije – ne kao kazna, nego kao put. I možda je baš u tome skrivena najdublja ozbiljnost ove pouke: dok ne naučimo da Boga volimo i kada nam je dobro, nećemo razumeti ni zašto nam je ponekad teško.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 224 (4,7-13)
7. A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova. 8. Zato veli: „Uzišavši na visinu zapleni plen i dade darove ljudima.” 9. A ono „uziđe" šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mesta zemlje? 10. Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve. 11. I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, 12. za usavršavanje svetih u delu služenja za sazidanje tela Hristova; 13. dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove;
Jevanđelje po Mateju, začalo 8 (4,12-17)
12. A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju. 13. I ostavivši Nazaret, dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome, u krajevima Zavulonovim i Neftalimovim, 14. Da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći: 15. „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka; 16. narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija.“ 17. Od tada poče Isus propovedati i govoriti: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.”
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Recept koji se vekovima prenosi iz sveske u svesku čuva sećanje na vreme kada je jednostavno testo sa sirom bilo znak i običaja i domaće raskoši.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Dok svet juri za uspehom, ruski svetitelj podseća da se prava borba vodi u tišini duše — tamo gde se rađa trpljenje, praštanje i nada u vaskrsenje.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 3. sedmice po Vaskrsu osvetljava se trenutak kada apostoli ne dolaze do istine putem razmišljanja, već kroz susret koji ih postavlja pred činjenicu kojoj se više ne traži objašnjenje.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Simeona, episkopa persijskog, po starom i Svetog mučenika Terentija i druge s njim po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Ozane Kotorske i Blaženog Jakova Zadranina, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
