U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Postoji jedna tiha, gotovo neprimetna pobuna koja se danas širi brže od svake glasne ideologije: čovek više ne ume da se raduje bez opravdanja. Radost mora da ima razlog, sreća mora da ima dozvolu, a zahvalnost se javlja tek kada nevolja popusti. Sve dok boli - molimo se. Kada prestane da boli – brzo zaboravljamo kome smo se molili. U tom rascepu između dara i navike, između primanja i zaborava, otvara se prostor u kome čovek gubi i radost i smisao. Upravo tu, na toj pukotini savremenog srca, starac Sofronije Saharov postavlja svoju jednostavnu, ali nemilosrdno tačnu dijagnozu i nudi lek koji ne laska, ali leči.
- Jednim od naših najtežih grehova može se smatrati to što ne želimo da prihvatimo radost i sreću života kao dar Božiji, i što ne želimo da, iz blagodarnosti Bogu, Boga volimo i da Mu težimo. Ljudi se obraćaju Bogu obično kada su u nevolji. Otuda i neizbežnost, neophodnost stradanja. U suprotnom, ona bi bila potpuno neopravdana -govorio je starac Sofronije.
U ovim rečima nema utešne patetike, ali ima preciznosti hirurškog reza. Starac ne govori o patnji kao o kazni, već kao o poslednjem zvonu koje nas budi kada smo već ogluveli na dar. Ako radost ne umemo da primimo kao poklon, ona prestaje da nas vodi; ako sreću ne prepoznamo kao milost, ona se pretvara u naviku; a kada Boga tražimo samo kao izlaz u nuždi, tada i sama nužda postaje naša stalna adresa. Stradanje, u tom svetlu, nije cilj, nego svedočanstvo naše duhovne tromosti: ono dolazi tamo gde zahvalnost ne ume da dođe prva.
Pravoslavno iskustvo ne gradi odnos sa Bogom na trgovini i uslovima, već na blagodarnosti koja prethodi svemu. Starac Sofronije nas podseća da je vera poziv da se živi iz dara, a ne iz prinude. Kada čovek nauči da se raduje bez računa i da zahvaljuje bez pritiska, tada se i krst nosi drugačije – ne kao kazna, nego kao put. I možda je baš u tome skrivena najdublja ozbiljnost ove pouke: dok ne naučimo da Boga volimo i kada nam je dobro, nećemo razumeti ni zašto nam je ponekad teško.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 224 (4,7-13)
7. A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova. 8. Zato veli: „Uzišavši na visinu zapleni plen i dade darove ljudima.” 9. A ono „uziđe" šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mesta zemlje? 10. Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve. 11. I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, 12. za usavršavanje svetih u delu služenja za sazidanje tela Hristova; 13. dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove;
Jevanđelje po Mateju, začalo 8 (4,12-17)
12. A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju. 13. I ostavivši Nazaret, dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome, u krajevima Zavulonovim i Neftalimovim, 14. Da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći: 15. „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka; 16. narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija.“ 17. Od tada poče Isus propovedati i govoriti: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.”
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Vozači grupa već dobijaju obaveštenja na Merdaru, a pokloničke agencije čekaju pojašnjenja: vernici pitaju ko će pratiti poklonike i kako će biti predstavljena istorija srpskih svetinja na Kosmetu.
Vasković je istakao da hrišćansko shvatanje nasledstva nije vezano za prezime, krvno srodstvo ili materijalnu imovinu, već za večni život u Hristu.
Jedan deo moštiju Svetih Kirika i Julite čuva se u Ohridu, u crkvi Presvete Bogorodice Bolničke, gde im vernici vekovima dolaze na poklonjenje i molitvu.
Čučanj tokom metanija aktivira mišiće potkolenice koji pumpaju krv, čime se srce rastereće i relaksira.
Prvi put uvedene su rigorozne kontrole na ulazu u Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, dok su okolinu obezbeđivali specijalci.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok svet juri za uspehom, ruski svetitelj podseća da se prava borba vodi u tišini duše — tamo gde se rađa trpljenje, praštanje i nada u vaskrsenje.
Ava Justin Popović je na Saboru Svetog arhangela Gavrila 1965. godine govorio o snazi molitve i pozvao vernike da u trenucima pada i velikih nevolja prizovu pomoć nebeskih zaštitnika.
Kroz priču o tri monaha koji su doživeli istu sramotu, veliki pravoslavni učitelj pokazuje zašto se prava snaga čoveka vidi tek onda kada mu je naneta nepravda.
Jedan od najvećih svetitelja pravoslavlja ostavio je snažnu pouku o trenucima kada vernik ne sme da se povuče pred pritiskom ljudi, već da sačuva vernost Bogu i onome što smatra svetim.
Vozači grupa već dobijaju obaveštenja na Merdaru, a pokloničke agencije čekaju pojašnjenja: vernici pitaju ko će pratiti poklonike i kako će biti predstavljena istorija srpskih svetinja na Kosmetu.
Vasković je istakao da hrišćansko shvatanje nasledstva nije vezano za prezime, krvno srodstvo ili materijalnu imovinu, već za večni život u Hristu.
Čučanj tokom metanija aktivira mišiće potkolenice koji pumpaju krv, čime se srce rastereće i relaksira.
Prvi put uvedene su rigorozne kontrole na ulazu u Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, dok su okolinu obezbeđivali specijalci.
Na mestu gde je Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić prvobitno sahranjen, nakon manastirske slave služen je parastos prvom srpskom caru.
U porti manastira, nakon svete arhijerejske liturgije episkopa Teodosija, održan je program posvećen srpskoj kulturi i tradiciji, a umetnici su pesmom podsetili na duhovno nasleđe Kosova i Metohije.
Episkopa raško-prizrenskog Teodosija u drevnoj zadužbini cara Dušana dočekali su iguman Mihailo sa bratstvom i vernim narodom, nakon čega je počela sveta arhijerejska liturgija.
Posle dugog iščekivanja i brojnih iskušenja, supružnici su u svetinji pronašli utehu i nadu, a vest koju su ubrzo dobili zauvek im je promenila život.
Iako se projekat ne nalazi na manastirskom zemljištu, planirani kompleks otvorio je pitanje očuvanja ambijenta, pogleda i duhovnog doživljaja puta ka mestu gde počivaju mošti Svetog Vasilija Ostroškog.
Dvanaestogodišnji dečak iz Donje Kamenice kod Zvornika danas se poštuje kao Sveti novomučenik Slobodan Donjokamenički, a njegovo ime ostalo je simbol nevinog stradanja i vere.
Jednostavan, mirisan i ukusan obrok od nekoliko skromnih sastojaka vraća toplinu porodične trpeze i donosi rešenje za sve one dane kada ne znamo šta da kuvamo.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
