U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Postoji jedna tiha, gotovo neprimetna pobuna koja se danas širi brže od svake glasne ideologije: čovek više ne ume da se raduje bez opravdanja. Radost mora da ima razlog, sreća mora da ima dozvolu, a zahvalnost se javlja tek kada nevolja popusti. Sve dok boli - molimo se. Kada prestane da boli – brzo zaboravljamo kome smo se molili. U tom rascepu između dara i navike, između primanja i zaborava, otvara se prostor u kome čovek gubi i radost i smisao. Upravo tu, na toj pukotini savremenog srca, starac Sofronije Saharov postavlja svoju jednostavnu, ali nemilosrdno tačnu dijagnozu i nudi lek koji ne laska, ali leči.
- Jednim od naših najtežih grehova može se smatrati to što ne želimo da prihvatimo radost i sreću života kao dar Božiji, i što ne želimo da, iz blagodarnosti Bogu, Boga volimo i da Mu težimo. Ljudi se obraćaju Bogu obično kada su u nevolji. Otuda i neizbežnost, neophodnost stradanja. U suprotnom, ona bi bila potpuno neopravdana -govorio je starac Sofronije.
U ovim rečima nema utešne patetike, ali ima preciznosti hirurškog reza. Starac ne govori o patnji kao o kazni, već kao o poslednjem zvonu koje nas budi kada smo već ogluveli na dar. Ako radost ne umemo da primimo kao poklon, ona prestaje da nas vodi; ako sreću ne prepoznamo kao milost, ona se pretvara u naviku; a kada Boga tražimo samo kao izlaz u nuždi, tada i sama nužda postaje naša stalna adresa. Stradanje, u tom svetlu, nije cilj, nego svedočanstvo naše duhovne tromosti: ono dolazi tamo gde zahvalnost ne ume da dođe prva.
Pravoslavno iskustvo ne gradi odnos sa Bogom na trgovini i uslovima, već na blagodarnosti koja prethodi svemu. Starac Sofronije nas podseća da je vera poziv da se živi iz dara, a ne iz prinude. Kada čovek nauči da se raduje bez računa i da zahvaljuje bez pritiska, tada se i krst nosi drugačije – ne kao kazna, nego kao put. I možda je baš u tome skrivena najdublja ozbiljnost ove pouke: dok ne naučimo da Boga volimo i kada nam je dobro, nećemo razumeti ni zašto nam je ponekad teško.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 224 (4,7-13)
7. A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova. 8. Zato veli: „Uzišavši na visinu zapleni plen i dade darove ljudima.” 9. A ono „uziđe" šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mesta zemlje? 10. Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve. 11. I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, 12. za usavršavanje svetih u delu služenja za sazidanje tela Hristova; 13. dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove;
Jevanđelje po Mateju, začalo 8 (4,12-17)
12. A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju. 13. I ostavivši Nazaret, dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome, u krajevima Zavulonovim i Neftalimovim, 14. Da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći: 15. „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka; 16. narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija.“ 17. Od tada poče Isus propovedati i govoriti: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.”
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
U trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da izdrži, jedna snažna ličnost pravoslavnog duhovnog života 20. veka podseća kako se kroz istrajnost može pronaći mir i radostusred najvećih životnih tereta.
Veoma rano se zamonašio i sa Prokopijem Dekapolitom, upražnjavao je najviše podvige.
Verni narod prisustvovao osvećenju lokacije za budući hram Svetog Save - konaci po uzoru na srpsku carsku lavru stvoriće svetogorsku atmosferu u celom kompleksu.
Govoreći o neobičnom fenomenu koji potvrđuju i naučna istraživanja, ruski jerej objašnjava zašto trag deteta ostaje u majčinom telu godinama i kakvu duboku duhovnu poruku iz toga izvodi pravoslavna vera.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Dok svet juri za uspehom, ruski svetitelj podseća da se prava borba vodi u tišini duše — tamo gde se rađa trpljenje, praštanje i nada u vaskrsenje.
U trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da izdrži, jedna snažna ličnost pravoslavnog duhovnog života 20. veka podseća kako se kroz istrajnost može pronaći mir i radostusred najvećih životnih tereta.
Pouka svetitelja iz 20. veka otkriva kako strpljenje, praštanje i pomirenje prethode Svetom Pričešću i vraćaju istinsku bliskost sa Hristom.
Veliki učitelj Crkve upozoravao je da mnoge tegobe ne nastaju zbog uzdržanja, već zbog neumerenosti u hrani.
U trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da izdrži, jedna snažna ličnost pravoslavnog duhovnog života 20. veka podseća kako se kroz istrajnost može pronaći mir i radostusred najvećih životnih tereta.
Govoreći o neobičnom fenomenu koji potvrđuju i naučna istraživanja, ruski jerej objašnjava zašto trag deteta ostaje u majčinom telu godinama i kakvu duboku duhovnu poruku iz toga izvodi pravoslavna vera.
Crkva vekovima upozorava da čovek, kada počne da sudi drugima, lako zaboravlja sopstvene slabosti i sopstvenu borbu sa grehom.
Hrišćanski život nije put bez poteškoća.
U manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Ugljeviku okupio se veliki broj vernika da se pokloni mirotočivoj ikoni „Umekšanje zlih srca“
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
Kandilo se postavlja pred ikone i predstavlja stalni znak molitve i prisustva Božje svetlosti u domu.
Upravnik Misionarskog odeljenja AEM objašnjava zašto Sveta tajna ispovesti nije formalnost pred pričešće, već lečenje duše - da da čovek preispita sebe i zašto je iskrena priprema ključna za istinsku promenu života
Tokom ramazana ovaj jednostavan specijalitet od brašna i vrele vode ponovo se nalazi na stolu – meka vrilica prelivena toplim mlekom i maslom podseća koliko malo je potrebno za pravi domaći obrok.
