U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Postoji jedna tiha, gotovo neprimetna pobuna koja se danas širi brže od svake glasne ideologije: čovek više ne ume da se raduje bez opravdanja. Radost mora da ima razlog, sreća mora da ima dozvolu, a zahvalnost se javlja tek kada nevolja popusti. Sve dok boli - molimo se. Kada prestane da boli – brzo zaboravljamo kome smo se molili. U tom rascepu između dara i navike, između primanja i zaborava, otvara se prostor u kome čovek gubi i radost i smisao. Upravo tu, na toj pukotini savremenog srca, starac Sofronije Saharov postavlja svoju jednostavnu, ali nemilosrdno tačnu dijagnozu i nudi lek koji ne laska, ali leči.
- Jednim od naših najtežih grehova može se smatrati to što ne želimo da prihvatimo radost i sreću života kao dar Božiji, i što ne želimo da, iz blagodarnosti Bogu, Boga volimo i da Mu težimo. Ljudi se obraćaju Bogu obično kada su u nevolji. Otuda i neizbežnost, neophodnost stradanja. U suprotnom, ona bi bila potpuno neopravdana -govorio je starac Sofronije.
U ovim rečima nema utešne patetike, ali ima preciznosti hirurškog reza. Starac ne govori o patnji kao o kazni, već kao o poslednjem zvonu koje nas budi kada smo već ogluveli na dar. Ako radost ne umemo da primimo kao poklon, ona prestaje da nas vodi; ako sreću ne prepoznamo kao milost, ona se pretvara u naviku; a kada Boga tražimo samo kao izlaz u nuždi, tada i sama nužda postaje naša stalna adresa. Stradanje, u tom svetlu, nije cilj, nego svedočanstvo naše duhovne tromosti: ono dolazi tamo gde zahvalnost ne ume da dođe prva.
Pravoslavno iskustvo ne gradi odnos sa Bogom na trgovini i uslovima, već na blagodarnosti koja prethodi svemu. Starac Sofronije nas podseća da je vera poziv da se živi iz dara, a ne iz prinude. Kada čovek nauči da se raduje bez računa i da zahvaljuje bez pritiska, tada se i krst nosi drugačije – ne kao kazna, nego kao put. I možda je baš u tome skrivena najdublja ozbiljnost ove pouke: dok ne naučimo da Boga volimo i kada nam je dobro, nećemo razumeti ni zašto nam je ponekad teško.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 224 (4,7-13)
7. A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova. 8. Zato veli: „Uzišavši na visinu zapleni plen i dade darove ljudima.” 9. A ono „uziđe" šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mesta zemlje? 10. Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve. 11. I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, 12. za usavršavanje svetih u delu služenja za sazidanje tela Hristova; 13. dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove;
Jevanđelje po Mateju, začalo 8 (4,12-17)
12. A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju. 13. I ostavivši Nazaret, dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome, u krajevima Zavulonovim i Neftalimovim, 14. Da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći: 15. „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka; 16. narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija.“ 17. Od tada poče Isus propovedati i govoriti: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.”
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
Od Nemanjića i Svetog Save do legendi o skrivenom blagu i izvoru za koji se veruje da ima posebnu snagu, svetinja u dolini reke Studenice i dalje spaja proverenu istoriju i predanja koja ne prestaju da žive.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik Prepodobnog Isakija Ispovednika po starom kalendaru, a Prepodobnog Onufrija Velikog i Svetog Petra Atoskog po novom kalendaru. Katolička crkva slavi blagdan Presvetog Srca Isusovog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok svet juri za uspehom, ruski svetitelj podseća da se prava borba vodi u tišini duše — tamo gde se rađa trpljenje, praštanje i nada u vaskrsenje.
Jedna kratka pouka gruzijskog svetitelja objašnjava zašto se molitva često pretvara u naviku bez unutrašnjeg reda i kako se, kroz jednostavan duhovni poredak, vraća svojoj punoj snazi i smislu.
Svetitelj i čudotvorac opisuje kako su ga uvrede i klevete, umesto da ga slome, naučile slobodi, smirenju i ljubavi oslobođenoj potrebe za ljudskim odobravanjem.
Umesto uobičajenog unutrašnjeg otpora, svetitelj opisuje neočekivan pristup i ukazuje da se izlaz ne nalazi u pojačanoj borbi, već u smirenju koje prekida napad i menja njegov pravac.
Sveća je istovremeno znak žrtve i vere.
U besedi za petak 2. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto za služenje Crkvi nisu dovoljni ni znanje ni ljudsko priznanje, već blagodat koja se prenosi od apostolskih vremena.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama najvećih svetitelja pravoslavlja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik Prepodobnog Isakija Ispovednika po starom kalendaru, a Prepodobnog Onufrija Velikog i Svetog Petra Atoskog po novom kalendaru. Katolička crkva slavi blagdan Presvetog Srca Isusovog, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sveti oci su često govorili da su upravo neprijatnosti, uvrede i klevete prilika da čovek proveri svoju veru, smirenje i poverenje u Boga.
Od 2020. godine sa lica Bogorodice "Utešiteljke" u Grčkoj neprestano teku suze, a pred ikonom svakodnevno dolaze ljudi koji traže utehu, nadu i odgovore.
U porodici se postavljaju temelji na kojima će dete graditi svoj karakter, a prema pravoslavlju, majka tu igra odlučujuću ulogu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
