PRE ODLASKA NA GROBLJE, U CRKVU ODNESITE OVE DVE STVARI: Prota Predrag poziva vernike da se dostojno pripreme za Zadušnice

Zadušnice nisu dan tuge, već dan odgovornosti pred Bogom i pred onima koje volimo, a koji više ne mogu da se mole sami za sebe. Na to podseća arhijerejski namesnik podgoričko-danilovgradski, protojerej Predrag Šćepanović, ističući da je jutro Zadušnica vreme kada vernik dolazi u hram – sa skuvanim žitom, upisanim imenima upokojenih, ali pre svega sa molitvom. Sve što se tog dana prinese i izgovori nije običaj, već tiha služba ljubavi prema onima koji su prešli prag večnosti, a sada zavise od naše molitve.

- Na Zadušnice ćemo služiti Svetu liturgiju, a pri kraju Svete liturgije sveštenici osveštavaju koljivo, žito, koje je pripremljeno za duše pokojnika i čita se mnoštvo imena, pominju se upokojeni, pa je to možda i jedan poziv svima da upišu imena svojih upokojenih, da se skuva žito i donese u hram, tako da bi se svi zajednički pomolili za duše naših upokojenih. Nakon liturgije obići ćemo groblja i prekaditi grobove - rekao je otac Predrag u emisiji Radija Svetigora.

Profimedia

 

Upravo u toj molitvenoj brizi za upokojene, kako ističe, ogleda se jedna od temeljnih hrišćanskih dužnosti, jer Crkva ne prestaje na granici smrti.

Zadušnice kao čin duhovne odgovornosti

- Mi koji smo ovde vojujuća Crkva na zemlji, mi smo u prilici da uradimo mnogo štošta – metanije, post, ovaj ili onaj podvig, da čitamo akatiste, a ti članovi koji su se upokojili više ne mogu ništa da rade za svoje spasenje. Oni zavise od naših molitava, pa nekad, kad se čoveku život učini cikličan – evo jesen, pa kiše, pa zima, pa će proleće, pa leto, pa opet – kad nam se život učini da nema smisla, samo dođite na Svetu liturgiju, pomolite se za nekog svog pokojnika i shvatite da on zavisi od naših molitava, onda vam život dobija itekakvu vrednost.

Mitropolija.com

 

Posebno se osvrnuvši na simboliku sveće, otac Predrag podseća da ona u Crkvi nikada nije puki gest, već vidljivo svedočanstvo vere i molitve.

- Sveća je svetlost. Mi kad palimo sveću, a i to je, blaženopočivši veliki učitelj Pravoslavne crkve vladika Atanasije govorio: uđite na liturgiju, dođite da se molite, nemojte da zapalite sveću i odete u grad. Neće sveća da se moli sama za vas. Sveća je jedno, ajde da kažem, malo da mi Bog oprosti, jedno didaktičko sredstvo. Kad zapalimo sveću, pomolimo se, pomenemo imena upokojenih i gledamo u taj plamen sveće koji pokazuje da naš život nije tunel, nego da je naš život svetlost.

Shutterstock/Evgeniy Medvedev

 

Koljivo - simbol vaskrsenja i života

Govoreći o koljivu, ističe da žito nije običaj, već snažan simbol vaskrsenja, duboko ukorenjen u crkvenom iskustvu i jeziku.

- A zašto kuvamo pšenicu i ono zrno pšenično? To znaju oni koji su na selu – kako se žito seje i kako to sve ide u zemlju, i stavite nekoliko zrna, a od tih nekoliko rodi se ogroman rod. Tako je i kad sahranjujemo čoveka. Reč ‘sohraniti’ znači sačuvati. Tako naš crkvenoslovenski jezik ima duboku simboliku, i zato su za nas, pored crkava, groblja najveće svetinje. Braća Rusi kažu kladbišče za groblje, skladište, Božja njiva. Zamislite, kad bi vi rekli nekome ko ide na groblje Čepurci ili Gvozden Brijeg, gde god u Crnoj Gori: idem na Božju njivu. A zaista je to Božja njiva koja čeka trube arhangelske i drugi Hristov dolazak, kada će svi mrtvi iz svojih grobova ustati.

Kremacija i Zadušnice

Na kraju, osvrćući se na smisao hrišćanskog odnosa prema smrti i telu, otac Predrag podseća da pravoslavna vera ne razdvaja čoveka na delove, već ga sagledava kao celinu.

- Zato, pravoslavna crkva je protiv kremiranja, zato što je ljudsko telo sveto i ono treba da vaskrsne. Ne samo duša, kako je govorio veliki Georgije Florovski: telo bez duše je leš, a duša bez tela je fantom. Samo zajedno čine celokupnu čovečju ličnost. I zato je tragika smrti u tome što se razdvaja duša od tela. Zato mi izlazimo na grobove, zato palimo sveće, i zato donosimo to žito koje nas simboliše da smo to žito prvo sahranili u zemlju, a da je ono onda tek donelo roda. Tako će i oni koji su u grobovima jednoga dana vaskrsnuti - zaključio je otac Predrag, podsećajući da Zadušnice nisu dan običaja, već dan susreta Crkve, onih koji stoje pred Čašom i onih čija su imena upisana u večnost. U tom susretu, žito, sveća i izgovoreno ime postaju molitva, a molitva potvrda da ljubav ne prestaje smrću. I da se pred Bogom niko ne zaboravlja.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara