Nevidljiva podvala na carigradskim pijacama, san arhiepiskopa i čudo koje je odredilo kako hrišćani do danas razumeju smrt, sećanje i vaskrsenje.
Trista šezdeset druga godina. Carigrad. Prva sedmica Velikog posta. Na gradskim pijacama ima svega: mesa, ribe, povrća, hleba - svega što je potrebno za svakodnevni život. Hrišćani dolaze da kupe namirnice, ne sluteći da je car Julijan Otpadnik svaku tezgu pretvorio u zamku.
Careva naredba bila je istovremeno jednostavna i lukava: svu hranu na carigradskim pijacama trebalo je poprskati krvlju životinja prinesenih idolima, potajno, da kupci ništa ne primete. Hrišćani koji su postili nisu smeli da jedu idoložrtveno – to je značilo direktno kršenje apostolskog pravila. Julijan je to dobro znao. Pred vernike je postavio nemoguć izbor: da prekrše post i okaljaju se paganskom žrtvom ili da ostanu bez hrane.
Zamka je bila precizno postavljena. Julijan, sinovac Konstantina Velikog, kršten u detinjstvu, a kasnije otpadnik od vere, poznavao je hrišćanstvo iznutra. Znao je gde je rana najdublja - i tu je udarao. Ali tada se dogodilo nešto što je srušilo čitav plan.
Mrtvac koji je spasao grad
Noć uoči subote prve sedmice posta, arhiepiskop carigradski Jevdoksije usnio je čoveka u vojničkom oklopu. Lice mu je nepoznato, ali Jevdoksije bez dvoumljenja shvata - pred njim je svetitelj. Vojnik mu govori: „Ne kupujte ništa na pijaci. Sve je oskrnavljeno krvlju idolskih žrtava. Kuvajte pšenicu sa medom.“
Ujutru se Jevdoksije budi zbunjen. Ko je taj vojnik? Kakva pšenica sa medom? U Carigradu takvo jelo ne poznaju. Ipak, arhiepiskop nije ignorisao viđenje - okupio je narod i predočio poruku koju je dobio u snu. Grad posluša. U kućama širom Carigrada počinje da se kuva pšenica.
Tek kasnije postaje jasno ko se javio arhiepiskopu. Bio je to Sveti velikomučenik Teodor Tiron, spaljen za veru pedeset šest godina ranije, 306. godine, u gradu Amasiji. Njegove mošti počivale su u Evhaitima, gde je jelo od kuvane pšenice sa medom, koljivo, bilo dobro poznato.
Mrtvi vojnik spasao je živi grad. Julijan je bio posramljen, a njegova zamka ostala je bez žrtava.
Od tada, prve subote Velikog posta, ali i u svim danima pomena, Crkva se seća tog čuda. Blagosilja koljivo. Deli ga vernicima. Ali zašto baš pšenica? Zašto ne pirinač, ne ječam, ne neka druga žitarica?
Biologija vaskrsenja
Hristos je o Sebi izgovorio reči koje su postale ključ za razumevanje hrišćanske smrti:
„Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično, pavši na zemlju, ne umre, samo ostane; a ako umre, mnogi rod donosi“ (Jn. 12,24).
Apostol Pavle ovu misao dalje razrađuje, objašnjavajući Korinćanima tajnu vaskrsenja. Njegov odgovor je oštar, gotovo grub – upućen onima koji sumnjičavo pitaju kako mrtvi vaskrsavaju i u kakvom telu dolaze:
„Bezumnice! Što seješ, ne oživljava ako ne umre. I kad siješ, ne siješ tijelo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili neko drugo; a Bog mu daje tijelo kako hoće, i svakom sjemenu njegovo tijelo“ (1. Kor. 15,36–38).
Zrno. Ne jabuka. Ne hleb. Ne meso. Upravo zrno.
Jer samo zrno ima to jedinstveno svojstvo da kroz smrt pređe u život. Zakopava se u zemlju kao telo u grob, raspada se, gubi oblik i trune, ali upravo iz tog raspadanja izbija novi život - klas sa desetinama novih zrna.
Printskrin Youtube/Radolina recepti jela bez mesa i saveti
Koljivo
Meso zakopano u zemlji samo nestaje. Povrće istruli bez traga. Hleb, pečen od brašna, zauvek je mrtav - zrno je samleveno, njegova sposobnost povratka izgubljena. Samo celo zrno može da prođe kroz smrt i da se vrati. To je biološka činjenica.
Za hrišćane, međutim, to je više od biologije. To je bogoslovlje upisano u samu materiju. Bog je u prirodu zrna ugradio sliku onoga što čeka čoveka posle smrti.
Šta zapravo jedemo
Sveštenik, po predanju, lagano zanjiše činiju s koljivom u obliku krsta ili gore-dole, dok hor peva „Večnaja pamjat“. Taj pokret nije puka spoljašnja forma. On podseća na potres koji je pratio Hristovo vaskrsenje – trenutak kada zemlja nije izdržala i predala svoje mrtve. Ujedno, to je i gest prinošenja, nalik starozavetnim prvinama koje su se uznosile Bogu.
Koljivo je složeno u humku. Taj oblik nije slučajan, podseća na grobni nasip. Pšenica prelivena medom govori o telu koje čeka sladost Raja. Suvo grožđe i suvo voće, rasuto po vrhu, simbolizuju duhovnu plodnost - Hristovu lozu na koju je svaki kršteni čovek pripojen.
Jedemo koljivo i tim činom izgovaramo čitavu bogoslovsku ispovest. Pokojnik koga pominjemo postao je Božanska setva. Položen je u zemlju ne da bi nestao, nego da bi proklijao. Tu se jasno razdvaja hrišćanski pomen od paganske trpeze.
Mi ne hranimo mrtve
Pagani su donosili hranu na grobove da nahrane pokojne. Verovali su da mrtvi gladuju u zagrobnom prostoru. Ostavljali su meso na kamenu, lili vino u zemlju, polagali hleb kraj nadgrobnih obeležja. To je bila briga o mrtvima kao o živima – samo preseljenima u neko mračno carstvo senki.
Hrišćani čine nešto sasvim drugo. Hranu ne donosimo za mrtve, već u njihovu čast. Koljivo delimo kao milostinju i sami ga jedemo, moleći druge da se pomole za naše upokojene.
Svaka kašika koljiva jeste ispovedanje vere da smrt nije kraj. Da je telo u grobu nalik zrnu u zemlji. Ono će proklijati. Jednom će se grobovi otvoriti kao što se u proleće otvara zemlja, i iz njih će izići vaskrsli. Koljivo je jestivi dogmat – ukus vaskrsenja koji se može primiti.
Šta smo izgubili i šta treba vratiti
Danas se na groblja „za dušu“ donose bombone, keks, kupovne torte, plastično cveće koje ne vene. Sve je brzo, lako i bez truda, što je pogrešno.
A kada sami kuvamo pšenicu, biramo zrna, dodajemo med i slažemo koljivo u humku, obnavljamo vezu s prethodnim pokolenjima hrišćana. Sa četvrtim vekom i Svetim Teodorom Tironom. Sa apostolom Pavlom, koji je tajnu vaskrsenja objasnio slikom zrna. Sa Hristom, Koji je Sebe nazvao pšeničnim zrnom koje je palo u zemlju.
U tom trudu je pamćenje. A u pamćenju – nada. Ponekad se pita zašto se pšenica zamenjuje pirinčem, koji je takođe zrno i može da proklija. Simbolika je slična, ali pšenica je biblijski preciznija. To je isto ono zrno o kojem je govorio Hristos. Hlebno žito od kojeg su prvi hrišćani pravili evharistijski hleb. Bombone, rasute umesto suvog grožđa, više nisu simbol - to je kič i gubitak smisla.
Wikipedia/ http://www.svetigora.com/node/666 (
Sveti Teodor Tiron
Božanska setva
Groblja se danas šire brže nego što se navikavamo na gubitke. Sahranjujemo mlade, snažne, najbolje. Zemlja svakodnevno prima tela.
U tom bolu, subota mesopusne sedmice nas podseća na nešto presudno: mi sejemo svoje ljude u zemlju. To boli do srži. Svaki grob je nova rana. Ali Bog to vidi kao setvu. Zrna su položena da bi proklijala. Ne odmah, ne brzo - ali sigurno.
Crkva danas pominje sve upokojene od iskona. Sve koji su ikada živeli i umrli. Milijarde zrna položene u zemlju tokom čitave ljudske istorije.
Pripremajući koljivo, ispovedamo veru da će jednog dana sva groblja postati zlatno pšenično polje. Klasje će se podići iz grobova. I doći će žetva.
To nije uteha za slabe. To je istina u koju verujemo. Šaka kuvane pšenice u našim rukama tihi je, ali nepokolebljivi odgovor smrti. Smrt misli da zakopava. A Bog zna da On seje - čekajući plodove.
Zadušnice 14. februara padaju na dan Svetog Trifuna, uoči mesnih poklada i praznika Sretenja Gospodnjeg, pa se molitveno sećanje na upokojene ove godine obeležava u posebno zgusnutom i simboličnom crkvenom okviru.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Otkrijte kako se priprema autentično koljivo iz ćelije Presvete Bogorodice Axion Esti, sa sastojcima koji simbolizuju Vaskrsenje, Carstvo nebesko i večni život.
Od brašna, kakaa, mineralne vode i nekoliko uobičajenih namirnica nastaje jednostavna poslastica koja se priprema bez mnogo truda, a ostaje vazdušasta, punog ukusa i prijatne voćne svežine.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Pravoslavni vernici slave uspomenu na događaj kada se Sveti Teodor Tironski javio arhiepiskopu i otkrio tajni plan cara Julijana da hrišćane navede da tokom posta jedu hranu oskrnavljenu idolskim žrtvama.
Prve zadušnice u godini obeležavaju se 22. februara – saznajte kako da se pripremite, šta je važno doneti u hram i zašto je molitva za pokojnike neizmerno značajna.
Koljivo nije samo deo običaja, već dubok simbol vaskrsenja i večnog života. Ovo je autentičan način pripreme koji monasi sa Atosa koriste kroz generacije – primeren za prve Zadušnice u 2025. godini.
U besedi za četvrtak 5. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zbog čega osveta nikada ne donosi pobedu i kako se čuva mir čak i kada nas drugi povrede.
Probajte supu od pečuraka sa heljdinom kašom, recept iz „Pravoslavnog posnog kuvara“, pročitajte Molitvene uzdahe Gospodu Isusu Hristu i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Vasilija Velikog.
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović zabeležio je priču o ruskom izbeglici koji je u Beogradu postao monah i kasnije episkop, a čije se mošti danas čuvaju u beogradskom Sabornom hramu.
U besedi za četvrtak 5. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zbog čega osveta nikada ne donosi pobedu i kako se čuva mir čak i kada nas drugi povrede.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
