Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za Nedelju 2. sedmice po Vaskrsu vodi kroz susrete koji ne ostavljaju prostor za ravnodušnost, već rađaju reč koja ostaje zauvek ista.
Jedan dodir bio je dovoljan da sumnja utihne, a reč da postane ispovest. Pred ranama Hristovim, apostol Toma ne izgovara objašnjenje, već uzvik koji se pamti duže od svake rasprave: „Gospod moj i Bog moj!“ U toj kratkoj rečenici sabrana je drama ljudskog traženja i mir koji dolazi kada se traženje završi. Upravo tom putanjom, od pitanja do prepoznavanja, vodi i beseda vladike Nikolaja Velimirovića za nedelju 2. sedmice po Vakrsu.
Gospod moj i Bog moj! (Jov. 20, 28)
Kad je apostol Toma opipao rane Gospoda Isusa, on je uzviknuo: Gospod moj i Bog moj! Kad je Marija Magdalena čula glas Vaskrslog, ona je u duši uzviknula: Gospod moj i Bog moj! Kad je Savle video svetlost i čuo reči Vaskrslog, on je priznao: Gospod moj i Bog moj!
Kad su neznabošci s divljenjem gledali kako bezbrojni mučenici radosno podnose muke i pitali ih ko je taj Hristos, svaki je odgovarao: Gospod moj i Bog moj! Kad su se rugači rugali vojskama isposnika i pitali ih ko je taj radi koga oni nalažu na sebe težak podvig, svi su imali jedan odgovor: Gospod moj i Bog moj! Kad su se podsmevači podsmevali devojkama koje se zavetovahu devstvovati i pitali ih ko je taj radi koga se one odriču braka, sve su imale jedan odgovor: Gospod moj i Bog moj!
Kad su srebroljubci s čuđenjem pitali mnoge bogataše ko je taj radi koga razdaju svoje bogatstvo i postaju siromasi, svi su oni odgovarali jedno i isto: Gospod moj i Bog moj!
Neki Ga videše i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga samo čuše i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga opipaše i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga opaziše u tkivu događaja i u sudbama naroda i rekoše: Gospod moj i Bog moj! Neki osetiše prisustvo Njegovo u životu svome i uzviknuše: Gospod moj i Bog moj! Neki Ga raspoznaše po nekom znamenju, na sebi ili na drugima, i uzviknuše: Gospod moj i Bog moj! A neki pak samo čuše o Njemu od drugih, i poverovaše, i uzviknuše: Gospod moj i Bog moj!
Vaistinu, ovi poslednji su najblaženiji! Uzviknimo i mi svi od svega srca, ma kako da smo došli do poznanja Njega ili do saznanja o Njemu: Gospod moj i Bog moj! Tebi slava i hvala vavek. Amin.
U besedi za sredu Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava trenutke kada Hristos dolazi i menja život onih koji Ga traže.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za Veliku subotu objašnjava kako dve biblijske figure oblikuju sudbinu čoveka kroz pad i uzdizanje.
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
Kroz suprotstavljanje Adama i Hrista, beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 2. sedmicu po Vaskrsu otkriva duboku istinu o ljudskoj prirodi, padu i nadi koja nadilazi ono što oči vide.
Ova poslastica se nalazila i na slavskim i na ramazanskim stolovima, a njen stari način pripreme i danas ostaje isti kao pre stotinu godina.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
Od Marije Magdalene do gotovo zaboravljenih imena – otkrivamo ko su bile žene koje su ponele miro, šta su zatekle na mestu Hristovog pogrebenja i zbog čega se njihova uloga i danas tumači na različite načine.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za Nedelju 2. sedmice po Vaskrsu vodi kroz susrete koji ne ostavljaju prostor za ravnodušnost, već rađaju reč koja ostaje zauvek ista.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U besedi o prolaznosti i trajnosti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva krhkost svega što čovek podiže i upućuje pogled ka jedinom zdanju koje ne poznaje propadanje, već se gradi izvan dometa vremena i raspadanja.
Snažne reči Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog o pogrešnom osloncu i veri koja ide dalje od kraja otvaraju pitanje koje mnogi izbegavaju - šta ostaje kada se sve na šta računaš sruši.
U besedi za sredu druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako se iza jedne slike iz Jevanđelja krije drugačije razumevanje života, žrtve i ploda koji dolazi neočekivano.
U besedi za utorak 2. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači reči apostola Pavla o vaskrsenju, uz sliku novog života koji ne briše čoveka, već ga preobražava u nešto što nadilazi truležnost i kraj.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Poglavar Katoličke crkve ponovio stav o blagoslovima istopolnih parova, osvrnuo se na nemačke inicijative i upozorio da bi dalje zaoštravanje rasprave moglo produbiti podele unutar Crkve.
