ŠTA ISLAMSKO UČENJE ZAISTA KAŽE O RATU: Evo kada je borba dozvoljena, a kada postaje greh

Rat je jedna od najtežih tema u svim velikim religijskim tradicijama. Pitanje kada je borba dopuštena, gde su granice nasilja i da li vernik može uzeti oružje u ruke vekovima izaziva rasprave. Islam, kao i druge monoteističke religije, ne posmatra rat kao idealno stanje, već kao krajnju okolnost u kojoj, prema islamskom učenju, mogu postojati situacije kada je dozvoljena odbrana od nepravde i napada.

U osnovi islamskog pogleda na rat nalazi se ideja da čovek nema pravo da samovoljno započinje nasilje. Borba se u islamskoj tradiciji vezuje za određene uslove, a posebno za zaštitu od napada, odbranu zajednice i sprečavanje teške nepravde.

Na zvaničnom portalu Rijaseta Islamske zajednice Srbije navodi se: "Kao i hrišćanstvo, islam dopušta borbu u samoodbrani, u odbrani vere i za povratak u svoje domove ukoliko je neko proteran. Islam propisuje stroga pravila ratovanja, koja uključuju zabranu nanošenja povrede i štete civilima, zabranu uništavanja letine, izvora svih vrsta voda, drveća i stoke.

S muslimanskog gledišta, nepravda bi pobeđivala u svetu kada dobri ljudi ne bi bili spremni žrtvovati živote za opšte dobro. ’I borite se na Alahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu, Alah, doista, ne voli one koji zapodevaju kavgu.’ (Kuran, sura El-Bekare, ajet 190) ’Ako oni budu skloni miru, budi i ti sklon i pouzdaj se u Alaha, jer On uistinu sve čuje i sve zna.’ (Kuran, sura El-Enfal, ajet 61)"

Ovi navodi ukazuju na jednu od ključnih ideja islamskog učenja o ratu: borba nije cilj sama po sebi, već izuzetak koji podleže moralnim i pravnim ograničenjima.

Rina

 

Rat kao poslednje sredstvo

U islamskoj pravnoj tradiciji razvijenoj kroz vekove rat nije shvaćen kao nešto što čovek može proizvoljno pokrenuti. Klasični islamski učenjaci razvijali su pravila prema kojima rat mora imati opravdan razlog, a oni koji u njemu učestvuju moraju poštovati određene granice.

Među najčešće navođenim principima jeste zabrana prekoračenja. Ajet: „I borite se na Alahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu, Alah, doista, ne voli one koji zapodevaju kavgu“ (El-Bekare, 190) u tradicionalnim tumačenjima predstavlja osnov za stav da musliman ne sme biti onaj koji prvi pokreće neprijateljstvo.

Istovremeno, Kuran poziva na prihvatanje mira kada druga strana pokaže spremnost: „Ako oni budu skloni miru, budi i ti sklon i pouzdaj se u Alaha...“ (El-Enfal, 61)

Zbog toga mnogi islamski učenjaci naglašavaju da je mir osnovni cilj, dok je rat iznuđena i ograničena mogućnost u okolnostima kada se smatra da su ugroženi život, sloboda ili zajednica.

Šta zapravo znači reč džihad?

Jedan od najčešće pogrešno shvaćenih pojmova u vezi sa islamom jeste reč džihad. U savremenom govoru često se automatski povezuje sa ratom, ali njeno osnovno značenje u arapskom jeziku jeste napor, zalaganje ili borba za određeni cilj.

U islamskoj tradiciji razlikuje se više oblika džihada. Jedan od njih jeste unutrašnja duhovna borba koju čovek vodi protiv sopstvenih slabosti, poroka i nepravde u sebi, s ciljem moralnog usavršavanja i približavanja Bogu.

Drugi oblik odnosi se na oružanu borbu, ali ona se u klasičnom islamskom pravu nije shvatala kao privatna odluka pojedinca, već kao pitanje koje podleže pravilima, autoritetu i ograničenjima. Savremeni ekstremistički pokreti često koriste ovu reč izdvojenu iz njenog šireg verskog i pravnog konteksta, dajući joj značenje koje mnogi muslimanski učenjaci odbacuju.

Rina

 

Koja pravila islam postavlja u ratu?

Jedna od važnih karakteristika klasičnog islamskog prava jeste nastojanje da se rat ograniči pravilima. U islamskoj pravnoj tradiciji postoje načela prema kojima se ne smeju napadati oni koji ne učestvuju u borbi, posebno žene, deca, starci i druge nezaštićene osobe.

Takođe se navode zabrane nepotrebnog uništavanja prirode i imovine. Uništavanje useva, zagađivanje izvora vode, bespotrebno rušenje i nanošenje štete životinjama protivniku nisu predstavljani kao dozvoljena dela.

Ovakvi principi povezani su sa širim islamskim shvatanjem da čovek, čak i u sukobu, ostaje moralno odgovoran pred Bogom i da cilj ne opravdava svako sredstvo.

Odbrana vere i zaštita čoveka

U islamskom učenju pitanje borbe često se povezuje sa zaštitom ugroženih. Kuran govori o dozvoli borbe onima kojima je naneta nepravda i koji su proterani iz svojih domova.

Zato muslimanski teolozi naglašavaju da se verski tekstovi o ratu ne mogu posmatrati odvojeno od celokupne poruke islama, koja uključuje milost, pravdu, praštanje i zaštitu života.

Upravo zbog toga mnogi savremeni islamski autoriteti ističu da se pojmovi poput džihada ne smeju izjednačavati sa nasiljem ili terorizmom. Za veliki broj muslimana najveća borba jeste ona koju čovek vodi protiv sopstvenih slabosti i nepravde u sopstvenom ponašanju.

Islam i rat: složena slika jedne velike religije

Kao i kod drugih velikih religijskih tradicija, odnos islama prema ratu ne može se objasniti jednom rečenicom. Islamski izvori priznaju mogućnost odbrane u određenim okolnostima, ali istovremeno postavljaju granice i naglašavaju vrednost mira.

Učenje o ratu u islamu zato počiva na dve povezane ideje: čovek ima pravo da se zaštiti od nasilja, ali nema pravo da nasilje pretvori u princip. Borba, prema ovom shvatanju, nije ideal kojem treba težiti, već teška odgovornost koja mora biti ograničena moralnim pravilima. Za vernike krajnji cilj nije pobeda u sukobu, već uspostavljanje pravde i mira.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara