ČUDOTVORAC KOJI JE POBEDIO DEMONE I ZAPALIO SVETLOST VERE U TAMI SVETA: Prepodobni Alimpije Stolpnik – živi plamen molitve i podviga

Srpska pravoslavna crkva 9. decembra proslavlja Prepodobnog Alimpija Stolpnika Čudotvorca, a neke porodice ovog ukodnika Božjeg proslavljaju kao svog zaštitnika i kao krsnu slavu.

Sveti Alimpije rođen je u Adrijanopolju, gradu u Paflagoniji, a još od rođenja Gospod ga je odabrao za svetu službu. Njegova majka, koja je nosila Alimpija pod srcem, doživela je jedno divno viđenje pred sam porodjaj. U snu je videla kako drži u rukama lepo jagnje, čiji rogovi sijaju sa dve zapaljene sveće. Taj san bio je predznak buduće svetlosti koju će Alimpije nositi, jer je on, poput svetilnika, trebalo da obasja svet svojom pobožnošću i vrline.

Kada je došlo vreme za njegovo rođenje, cela soba se ispunila jakom, božanskom svetlošću, što je bio znak svetlosti koju će Alimpije nositi kroz svoj život. A kada je njegova mati, umorna od porođaja, zaspala, imala je još jedno viđenje: svi ljudi iz grada dolazili su u njenoj sobi, okupljali se oko novorođenčeta i pevali psalme, slaveći Boga i novog svetitelja. Ti snovi duboko su se urezali u srce njegove majke, koja je s divljenjem razmišljala o tome šta će biti od njenog sina.

Kako su godine prolazile, Alimpijina majka ostala je udovica, jer joj je muž umro. Iako bi mnoge žene ponovo ušle u brak, ona nije želela to. Odlučila je da svoj život posveti Bogu, provodeći vreme u postu i molitvi, predajući sebe i sina u Božji promisao. Jer, Bog je Otac siročićima i udovicama, i ona je verovala da će On blagosloviti njen život i život njenog sina.

Kada je Alimpije odrastao, ona ga je, kao što je i Ana predala Samuila, odvela u crkvu i predala ga u ruke Adrijanopoljskog episkopa, blaženog Teodora. Episkop je, videvši Božju blagodat koja je obasjavala Alimpija, duboko zavoleo tog mladića i počeo ga učiti Svetom Pismu.

Alimpije je, kako je rastao, pokazivao mudrost koja je prevazilazila godine. Njegovo srce bilo je ispunjeno strahom Božijim, smirenjem i krotkostima, a u svojim mladim godinama pokazivao je zrelost starosti i besprekorno življenje. Zbog ovih vrlina, bio je postavljen za crkvenog ekonoma, a zatim i rukopoložen za đakona. Njegovo besprekorno služenje Bogu bilo je svetli primer svim vernicima, jer je on živeo kao istinski sluga Hristov, u potpunoj predanosti i ljubavi prema Božjoj volji.

Pixabay

Nakon određenog vremena, u Alimpiju se probudi duboka želja za usamljeničkim životom. Njegovo srce žudelo je za tišinom pustinje, za molitvenim smirenjem, u kojem bi mogao potpuno da se posveti Bogu, neprestano hraneći dušu bogomislijem.

Ova sveta želja nije bila nešto što je skrivao od svoje majke, koju je voleo i poštovao. I ona, poput proročice Ane, bila je žena posvećena Bogu, koja nije prestajala da služi u crkvi, dan i noć, postom i molitvom. Svoj imanje davno je podelila sa siromasima, potpuno se predavši Hristu i nastojeći da živi u čistoći i pobožnosti. Na kraju, bila je postavljena za đakonisu, u službi Božjoj.

Alimpije je, iznad svega, voleo svoju majku, pa joj je poverio svoju nameru. Rekao je: „Mati, želim da idem na istok, jer tamo u pustinjama žive mnogi sveti oci, posvećeni molitvi i tišini. Želim da živim sa njima, da podražavam njihove vrline, da se potpuno predam molitvi i postu, a uz Božiju pomoć, da postanem sličan njima u svom življenju. Ti, moli se za mene, da Gospod upravi moj put po Svojoj svetoj volji i da sve bude na slavu Njegovu.“

Majka, iako ispunjena tugom što će se rastati od sina, nije pokazivala žalost. Naprotiv, podigla je ruke ka nebu, pomolila se za njega, zatražila od Boga blagoslov za njegov poduhvat i zatim ga s mirom blagoslovila, ispunjena dubokom verom da će njen sin biti pod zaštitom Božjom, na svakom koraku njegovog puta.

Nije rekao nikome osim svojoj majci, i tako je blaženi Alimpije napustio Andrijanopolj, noseći u svom srcu božansku želju koja ga je nosila kao plamen. Hitao je putem, žureći kao jelen prema izvorima vode, u potrazi za tišinom i svetlom pustinje. Vest o njegovom odlasku duboko je potresla episkopa Teodora, sveštenstvo i verni narod, jer su se rastali od jednog izuzetnog duhovnog vođe.

Alimpije je svojim vrlinskim životom, koji je bio gotovo nebeski, ukrašavao Crkvu Božiju i bio od velike koristi vernicima, podstičući ih na podvig i život u svetosti. Episkop je odmah poslao ljude na sve strane da traže ovog božanstvenog podvižnika, i nakon mnogo dana, našli su ga u Evhaitu, baš na praznik Svetog mučenika Teodora. No, s velikom mukom, uz molbe i pretnje, uspeli su ga vratiti u njegov rodni grad. Bog nije hteo da Paflagonija ostane bez ovog svetionika, koji je mnoge izvodio iz tame greha i vodio ih ka svetosti.

Wikimedia/ikonopisac Zoran Tomic/public domain

Po povratku, blaženi Alimpije nije mogao da sakrije tugu, jer je bio lišen želje da živi u potpunoj osami, u molitvenom miru, kao što je želeo. Ali Bog, koji je uteha svim tugama, brzo ga je utešio. U snu mu se javio divan čovek, zapravo anđeo Božji, i rekao mu: „Ne tuguj, Alimpije, što si vraćen sa svog puta. Dobro znaj, sveto je svako mesto na kojem čovek, koji iskreno voli Boga, odluči da živi u pobožnosti i bogougodnom životu. Svaka taška, svaki korak prema Hristu je dragocen i svetu mesto postaje ono koje je posvećeno njegovoj ljubavi."

Utešen Božanskim viđenjem, blaženi Alimpije je prestao da tuguje i nastavio je svoj monaški život, još odlučniji u svom podvigu, s još većom vernošću služeći Gospodu. Ipak, želja da se povuče u potpunu tišinu pustinjskog života nije ga napuštala. Mnogo puta bi napustio svoju keliju, odlazio na okolne gore, polja i šume, tražeći mirno mesto pogodno za bogomislije i molitve.

Jednom, popevši se na visoku goru južno od grada, pronašao je osamljeno, mirno mesto, daleko od gradske buke i vreve, koje mu se veoma dopalo. Tamo je odlučio da iskopa bunar. Iako je koristio alat, glavna snaga njegovog podviga bila je njegova duboka molitva. Usmeravajući srce i um prema Bogu, on je izveo vodu iz zemlje, kao da je sama Božanska volja učinila da iz tih skrovitih dubina poteče životodajna voda.

Po završetku svog posla, blaženi Alimpije otišao je do episkopa i zamolio ga da mu dozvoli da tu nastani i podigne crkvu. Međutim, episkop, iako nije bio protiv Alimpijeve želje, odlučio je da tajno naredi da se bunar zatrpa. Poslao je sluge da zatrpaju bunar kamenjem i zaspu zemljom.

Episkopu nije bilo po volji da se Alimpije nastani na tom mestu, jer je gora bila visoka, udaljena i nepristupačna, što bi značilo da bi bio teško dostupan svima koji su želeli da ga posete. Episkop je smatrao da bi trebalo da bude bliže gradu, kako bi mogao da služi narodu.

Kada je blaženi Alimpije video da je njegov bunar zatrpan, nije se ljutio, već je prihvatio Božju volju i nastavio da traži drugo mesto u okolini grada. Nedaleko od samog grada, pronašao je jednu pustinjsku oblast, prepunu drevnih grobova neznabožačkih, ali i zaraženu prisustvom demonskih sila koje su tu obitavale. Mnogi su se bojali tog mesta, a prolazak kroz tu pustinju bio je gotovo nemoguć zbog strahota koje su činili demoni.

Međutim, videvši da se svi boje tog mesta, blaženi Alimpije odluči da nastani upravo tamo, u jednom od tih grobova. Na vrhu groba nalazio se stub sa idolom, koji je odmah uništio, kao ilovačni sud, i postavio umesto njega časni krst. Bez straha od demonskih napada, on je nastavio da živi na tom mestu, koristeći oružje krsta i svoje molitve, odgonio je daleko demone, vraćajući mir i duhovnu svetlost tom napuštenom i opasnom kraju.

Jednom, dok je noću spavao, prepodobni Alimpije dožive neobično viđenje. U snu mu se javiše dva česna muža, obučena u svešteničke rize, koji mu rekoše: "Zašto si nas, čoveče Božji, ostavio da te tako dugo čekamo? Ako si ti taj Alimpije, kojeg je Bog odredio da osveti ovo mesto i umnoži slavoslovlje Božije, odmah započni taj posao koji ti je poveren." Probudivši se iz sna, prepodobni Alimpije oseti iznenađenje i zbunjenost. Nije znao ko su ti ljudi i šta tačno treba da učini kako bi Božije slavoslovlje postalo bogatije na tom mestu.

Shutterstock

Nedugo potom, episkop Teodor iz Andrijanopolja morao je da otputuje k caru, i blaženi Alimpije, kao klirik, trebao je da ga prati. Iako nije želeo da napusti svoje tiho mesto, on je, pokoravajući se volji svog arhijereja, krenuo sa njim. Išli su do Halkidona, gde je episkop nameravao da se ukrca na brod i otplovi u Carigrad.

Za vreme tog putovanja, Alimpije je ušao u crkvu pored mora, pomolio se i, zadreman, zaspo. I u snu mu se ukaza prekrasna devica, koja je sijala poput sunca. Ona mu reče: "Ustani brzo, Alimpije!" Zapanjen njenom lepotom, upita je: "Ko si ti, gospođo, i zašto mi naređuješ da ustanem?" Devica odgovori: "Ja sam Efimija, sluškinja Hristova i mučenica. Ustani, ako hoćeš, hajde sa mnom u tvoje otačastvo. Volja je Božja da ti budem saputnica i pomoćnica."

Kada Sveta Efimija izgovori te reči, prepodobni Alimpije se probudio i, ne videći nikoga, srce mu je bilo ispunjeno duhovnom radošću. Njegovo srce mu je jasno govorilo da je Božja volja da se vrati svom monaškom životu, svom samotnom, molitvenom tihovanju.

Ostavivši episkopa, Alimpije se uputio nazad u svoje otačastvo, noseći sa sobom nevidljivu pomoć svete Efimije, njene molitve i podršku, i njenu slatku besedu koja je trajno ostala u njegovom srcu, ispunjavajući ga duhovnom radošću.

Kada je stigao u Adrijanopolj, prepodobni Alimpije se ponovo povukao na svoje usamljeničko pustinjsko mesto, odlučivši da na tom svetom tlu podigne crkvu u čast svete Efimije.

Međutim, nije imao potrebna sredstva za to. Svoje imanje je već razdao i, sledeći Hristovu zapovest da se odrekne svega, živio je u skromnosti, bez zlata i srebra, bez ijedne dragocenosti. Ipak, u svojoj vernosti i duhovnoj siromaštini, Alimpije je zamolio svoje prijatelje i poznanike da mu pomognu. Kroz njihovu ljubav i duhovnu posvećenost, sredstva su se skupila, i uskoro je, među drevnim grobovima, nikla crkva posvećena sveti velikomučenici Efimiji.

Kada su kopali temelje za crkvu, prepodobni Alimpije ponovo dožive viđenje. Pojaviše mu se ona dva sveštena muža, u jerejskim odeždama. Jedan od njih držao je kadionicu, kadići temelj crkve, kao znak da će na tom mestu niknuti velika Božija kuća, dok je drugi pevao: "Osana mestu ovom!"

Ko su bili ti muževi, ostalo je nepoznato. Međutim, nakon nekog vremena, mošti tih istih muževa biše pronađene netruležne i miomirisne, a Alimpije je naredio da ih polože u crkvu koju je sam podigao, time svetim i osvećujući to mesto.

Pre nego što je crkva bila osvećena, demonske sile, videvši da će to mesto postati naselje svetaca i da će Božija blagodat zameniti njihovu zlu moć, navališe na novopodignutu crkvu i keliju Svetog Alimpija, želeći da unište sve što je postavljeno u ime Božje.

Uz strašan vrisak, kao besne zveri ili divlje ratnike, demoni napadoše, pokušavajući da izbace Alimpija i da poruše crkvu. Ali svetiteljski vojnik Hristov, nije se uplašio. Stao je na molitvu, naoružao se njom kao nepobedivim oružjem, i ubrzo pobedio demonsku silu. Demoni su pobegli, stideći se, kao prah koji vetar raznosi.

Kada je crkva bila osvećena, mnogi ljudi iz okolnih gradova počeli su dolaziti da slavoslove Boga i da slušaju blagoslovene pouke Svetog Alimpija. U tom trenutku, on, naoružan još većom duhovnom snagom, odluči da se povuče na visoki stub, poput Svetog Simeona, prvog stolpnika, i tu se postavi na stražu.

Sa tog uzvišenog mesta, gledajući izdaleka, primetio je dolazak demonskih legija koje su pokušavale da ometaju Božiji rad. Ne umorivši se, on je neprestano, dan i noć, boravio u molitvi, hrabro se suočavajući sa zlim duhovima, koji, iako su bili neprestano poražavani, nisu prestajali da ga napadaju.

Jedne noći, demoni su, u svom besu, počeli da bacaju kamenje na Svetog Alimpija, ranjavajući ga. Iako su ga povrede bolno zadavale, svetitelj je hrabro govorio: "Šta vam je do mene, demoni, koji mrzite ljude i zle ste? Zašto uzalud ustajete protiv sluge Božijeg?

Ovo kamenje što ga bacate na mene, svedočiće pred Hristom na dan Njegovog drugog dolaska, o vašoj drskosti i zloći. Znajte da ja ne obraćam pažnju na vaše napade, i smatram ih kao igru dece. Evo, sklonio sam ove tanke daske koje mi služe kao krov, da bih nesmetano primio vaše kamenovanje i podneo, radi Gospoda, ono što je podneo Sveti prvomučenik Stefan. Vi ste njega ubili rukama Jevreja, i sa njima ćete deliti pakao ognjeni."

Čuvši ove reči, demoni, shvativši da Alimpije nije bio samo stradalnik, već nepobedivi borac za Hrista, počeli su uplašeni bežati sa tog mesta, razbežali su se u svim pravcima. Oni koji su te noći slučajno prošli tuda, videli su demonske sile koje su bežale, u raznim oblicima, ridajući i vapijući: "Alimpije nas je isterao iz našeg obitališta! Kuda da pobegnemo? Nema nam spasa!"

Prepodobni Alimpije je, sklonivši malu nastrešnicu koja je služila kao njegov krov, stajao pod otvorenim nebom, prepuštajući se Božijoj volji. Bez obzira na zimu i vrućinu, kišu i grad, sneg i mraz, on je junački trpeo sve vremenske nepogode, svesno prihvatajući svoja stradanja, kao verni sluga Hristov.

Printscreen/Facebook/Свети преподобни Алимпије Столпник

Pedeset i tri godine, stajao je na svom stubu, postajući živi prikaz stradanja i mučeništva, kao da je bio prikovan za krst. I dok je podnosio teške nevolje, ljudi su dolazili iz svih krajeva, tragajući za njegovim duhovnim poukama i iscelenjima. Mnogi su dolazili ne samo da ga slušaju, već su odlučili da ostanu uz njega i žive u njegovoj blizini.

Tako je prepodobni Alimpije, vođen nadahnućem Božijim, naredio da se osnuju dva manastira, jedan za muškarce, a drugi za žene, svaki sa svoje strane njegovog stupa. Sam je stajao na stubu, kao svetlost koja osvetljava oba manastira, svojim učenjima i životom koji je bio nalik životu anđela. Molitvama je štitio sve one koji su mu se poveravali.

Naredio im je da žive po pravilima monaškog života, sa posebnom pažnjom na čuvanje svojih duša od demonskih iskušenja. Ženama je posebno zapovedio da se ne pokazuju muškarcima, čuvajući svoju skromnost i čistotu.

U ženskom manastiru živela je i majka prepodobnog Alimpija, zajedno sa njegovom sestrom Marijom, kao i mnoge ugledne žene iz grada Andrijanopolja. Među njima su bile Efimija i Evula, koje su ostavile sve što su imale — imanja, porodicu, prijatelje i sve blagodati sveta.

Obukle su se u skromnost i uzele na sebe život posvećenosti, postajući svojim primerom istinski anđeli na zemlji. Njihov život bio je pun žrtve i posvećenja, a njihov duh bio je ispunjen nebeskom radosti.

Majka prepodobnog Alimpija bila je u činu đakonise, i iako je živela po monaškim pravilima, nije želela da se obuče u monaški lik, verujući da nije potrebno da se menja spolja ako duhovno živi u istom duhu. Ipak, njen sin je često molio da prihvati monaški čin, ali ona nije odustajala od svog stava. Međutim, jednog dana, nakon što je doživela viđenje, poželela je da se zamonaši.

U tom viđenju, videla je prelepe palate, iz kojih je dopirao najlepši zvuk slavljenja Boga, kao melodija koja je ispunjavala celo biće. Kada je pokušala da uđe u te palate, jedan sjajni i ureseni čovek joj je zaprečio put, govoreći: „Ne možeš ući jer tamo borave one koje su Gospodu služile u monaškom činu. Ti, međutim, nemaš monaški habit, i zato ne možeš ući u njihovu radost.“

Ove reči duboko su je potresle i posramile, a kada se probudila iz sna, odmah je počela moliti svog sina, prepodobnog Alimpija, da je postriže i obuče u monaški čin. Nakon što je primila monaški postrig, njen podvig se udvostručio; njen trud je postao još veći, a ona je nastavila svoje monaško življenje sa još većim posvećenjem. Živela je u službi Gospodu mnoge godine i ugodila Mu, sve dok nije preminula i otišla k Njemu.

Credit: Patrick Daxenbichler / Panthermedia / Profimedia

Sin, prepodobni Alimpije, toliko je bio ugodnik Božiji, da je dok je još bio na zemlji, često bio obasjan nebeskom svetlošću. Mnoge je puta obasjavala vatra s neba, koja je dosezala do oblaka i osvetljavala čitavo mesto. Ovaj nebeski znak bio je vidljiv, kako danju, tako i noću, ali najčešće u noćnim časovima, naročito tokom grmljavine i munja.

Mnogi vernici, naročito oni koji su živeli pobožnim životom, bili su udostojeni da vide ovaj znak Božije slave, dok su drugi, posmatrajući ga izdaleka, verovali da svetiteljev stub gori stvarnim ognjem. Ipak, oni koji su bili dostojni, jasno su prepoznavali ovu svetlost kao neizrecivo znamenje nebeske slave.

Tako je Bog proslavljao svog ugodnika, pokazujući mu nevidljivu svetlost koja ga je pratila i koja je svetlila kao znak njegove istinske svetosti.

Sveti Alimpije je kroz svoju blagodarnost Hristovoj moći činio mnoga čudesa. Božijom milošću, on je isceljivao bolesne, proterivao zle duhove iz ljudi i predskazivao događaje.

Međutim, četrnaest godina pred svoju smrt, oboleo je od teške bolesti koja mu je uzrokovala da mu noge postanu nemoćne, te je ceo taj period morao ležati na jednoj strani. Iako su mu njegovi učenici želeli povremeno promeniti položaj, svetitelj im nije dopuštao. On je, poput pravednog Jova, trpeo bez prigovaranja, zahvaljujući Bogu, i bio je strpljiv do kraja, očekujući svoj silazak k Gospodu sa radošću.

Nakon što se upokojio, mnoga čudesa su se dešavala kod njegovih svetih moštiju. Bolesnici su se isceljivali i primali utehu, a sve to je bilo na slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom, slavljenog vekovima. Sveti Alimpije je bio svetionik vere i strpljenja, a njegova životna priča i čuda postali su neizbrisiv trag Božije milosti među ljudima.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara