Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Dok Srpska pravoslavna crkva sa pobožnošću i radošću proslavlja Spasovdan – Vaznesenje Gospodnje, jedan veliki svetitelj ostaje pomalo u senci ovog praznika. Istog dana, 29. maja, crkveni kalendar beleži i spomen na Svetog sveštenomučenika Teodora, episkopa vršačkog – mučenika Hristovog i narodnog vođu, čije je stradanje i danas opomena i svedočanstvo neugasle vere jednog naroda.
Episkop Teodor, duhovni vođa srpskog naroda u Banatu, podigao je ustanak protiv Osmanlija 1594. godine. Bio je to vapaj za slobodom, ali i za duhovnim dostojanstvom naroda koji se nije micao sa svetootačkog puta. Ustanici su tada nosili zastave sa likom Svetog Save, simbola svetosavske duhovnosti i narodnog identiteta. Ta ikona na barjacima bila je više od pobunjeničkog znaka – bila je znak da narod u borbi nije sam, već s Bogom.
SPC
Sveti Teodor Vršački
No iste te godine, osmanska vlast odgovara silom i svetogrđem: mošti Svetog Save, donete iz manastira Mileševe, spaljene su na Vračaru kako bi se zatrlo duhovno uporište naroda. A u Vršcu, episkop Teodor biva uhvaćen. I dok se dim od svetih moštiju još dizao nad Beogradom, u vršačkom kraju odvijala se tragedija dostojna drevnih hagiografija: osmanski dželati, u nepojmljivom činu surovosti, živog su odrali episkopa Teodora. Njegova koža postala je simbol pobune, ali i krvlju zalivenog semena vere. Taj trenutak nije bio samo mučeništvo – bio je to čin potpunog prinošenja Hristu, u kojem je episkop postao svedok Carstva nebeskog kroz najdublje stradanje.
Kanonizovan tek 1994. godine, Sveti Teodor Vršački s pravom zauzima mesto među velikim svetiteljima Srpske pravoslavne crkve. Ipak, njegovo ime, možda upravo zbog toga što se praznuje na Spasovdan, često ostaje u senci litija, liturgija i narodne radosti koja obeležava Vaznesenje Gospodnje.
Zato nas ovaj datum poziva na duhovnu budnost i zahvalnost – da na isti dan kada slavimo Hristovo vaznesenje na nebo, ne zaboravimo ni one koji su, poput episkopa Teodora, stradali zbog vere u Njega. Njegova žrtva, nalik prinosu starozavetnih prvosveštenika, vapaj je i opomena: da se vera ne nasleđuje samo, već da se za nju strada i svedoči – pa i do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi.
Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
Vekovima, iznenadna božanska otkrovenja, nebeski stubovi svetlosti i neobjašnjiva isceljenja potvrđuju da je ovaj praznik više od istorijskog događaja – to je živo prisustvo Hristovo koje duhovno osnažuje pravoslavne vernike širom sveta.
Uz svetu relikviju — levu ruku Svetog Save i blagoslov patrijarha Porfirija, Spasovdanska litija obasjala je srce Beograda. Na čelu povorke je i heroj sa Dunava – alas koji je spasao 33 života, a sada nosi Časni krst kroz molitveni hod prestoničkim ulicama.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 25. nedelju po Duhovima govori o tome kako Hristos useljava mir i razumevanje u svakodnevni život svakog čoveka.
U oproštajnom obraćanju, episkop švajcarski deli lične trenutke poslednjih dana svoje majke, zahvalnost za molitve i poruku o duhovnoj svetlosti koja prati odlazak iz ovog života u večnost.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Na veliki hrišćanski praznik hram Vaznesenja Gospodnjeg u Drenovcu proslavio je jubilej dostojan večnosti – vek i po duhovnog svetla, molitve i Božje blizine, kojim je obeležen i blagosloven trenutak dirljive besede episkopa Jeroteja o večnom savezu Boga i čoveka.
Episkop lipljanski, vikar patrijarha Porfirija, predvodio je liturgijsko slavlje Spasovdana u jednom od najvažnijih svetilišta Beograda, poručivši vernicima da je Vaznesenje Hristovo putokaz ka večnosti i Carstvu nebeskom.
Na Spasovdan prenosimo snažnu poruku iz knjige „Misli za svaki dan u godini“ velikog duhovnika 19. veka: Gospod je otvorio riznicu nebeskih darova, a svako od nas pozvan je da uzme ono što mu duša traži.
Poznati beogradski alas Renato Grbić biće na čelu Spasovdanske litije povodom slave prestonice, a poglavar Srpske pravoslavne crkve lično mu je dao blagoslov za ovu svetu dužnost.
Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački, bilo je svega 17 hrišćana u njemu, a kada je odlazio iz ovog života, ostavio je sav grad hrišćanski, samo sa 17 neznabožaca.
Sveti apostol i jevanđelist Matej bio je jedan od dvanaestorice Isusovih apostola, nekadašnji carinik iz Kapernauma koji je ostavio sve da bi ga sledio.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Od jevanđeljskog simbola i hrišćanskih običaja do saveta iz „Srbskog kuvara“ iz 1855. godine – kako je jedna namirnica postala tiha spona vere, prirode i svakodnevice pravoslavnih vernika.
