Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
U tišini svetih hramova i u dubinama pravoslavne duše, 10. maj zauzima mesto najdublje tuge, ali i najuzvišenijeg nadanja – dan kada je spaljeno telo, ali ne i svetost Svetoga Save. Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Spaljivanje moštiju svog prvog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja, događaj koji se desio davne 1594. godine na Vračaru, ali čije posledice i poruke i danas odzvanjaju kroz vekove, u srcima verujućih.
Kada su mošti Svetog Save, posle njegovog upokojenja u Trnovu, prenesene u Srbiju i položene u manastiru Mileševi – zadužbini njegovog sinovca, kralja Vladislava – one su postale ne samo svetilište, već i duhovni temelj naroda u ropstvu. U njima su Srbi nalazili utehu kada su okovi stezali, nadu kada su obzori tamneli, radost kada je sve izgledalo izgubljeno. Sveti Sava je, i mrtav telom, bio živo prisustvo, bliski brat i tihi saputnik svima koji su patili. Njegove mošti postale su središte narodnog poklonjenja, izvor čudesa i simbol nesalomivosti duha.
Wikipedia
Sveti Sava
No, u tom zračenju svetosti i sabornosti, turski zavojevači videli su opasnost. Videvši kako se čak i muslimani okreću čudotvornim moštima radi isceljenja, a Srbi sabiraju oko svog svetitelja s verom i odanošću, odlučiše da unište ono što nisu mogli pokoriti – duhovni oslonac naroda.
Povod za ovu bogohulnu odluku našli su u ustanku Srba u Banatu 1594. godine, kada su ustanici nosili lik Svetog Save na svojim barjacima. U njihovom junaštvu i duhovnoj simbolici, zavojevači su prepoznali svetitelja kao oslonac srpske slobodoljubive misli. I zato, u gnevu i strahu, Sinan-paša – beogradski vezir, zapovednik i oganj mržnje – odluči da spali telo Svetoga Save, ne shvatajući da se svetost ne može spaliti ognjem niti pepeo svetitelja raspršiti vetrovima.
Na Veliki petak, dan stradanja Hristovog, turska vojska upala je u Mileševu. Tamo, gde se vekovima narod sabirao oko kivota svetitelja, beše načinjena svetogrđa ruka. I 27. aprila po starom, odnosno 10. maja po novom kalendaru, na uzvišici beogradskog Vračara, mošti Svetog Save stavljene su na lomaču. Plamen se uzdigao ka nebu, ali nije poneo sa sobom ni veru, ni uspomenu, ni moć svetitelja. Jer, kako kaže narodna pesma, duboko ukorenjena u narodnu dušu:
„Sinan-paša vatru pali, telo Svetog Save spali;
Al’ ne spali slave, niti spomen Save.“
Shutterstock/Olga Moonlight, Tanjug/Sava Radovanović, Wikipedia
Na mestu na kom je Sinan-paša naredio da se spale mošti prvog arhiepiskopa srpskog, uzdignut je zavetni hram Svetog Save
Monasi i vernici tog vremena beleže: čitava zemlja jecala je u danima kada je vatra gutala mošti Svetog Save. No, u toj vatri, umesto poraza, rodio se novi vid mučeništva. Sveti Sava postao je ne samo učitelj i prosvetitelj, nego i mučenik – oganj je samo dodao svetlosti njegovom liku, a pepeo se prosuo kao seme po dušama budućih naraštaja.
Na tom mestu stradanja, vekovima kasnije, podignut je monumentalni hram Svetog Save, kao zavet i svedočanstvo da ono što je sveto ne može biti uništeno. On se ne uzdiže samo iznad Beograda, već iznad istorije – kao znak vaskrsenja naroda, kao kamen večne nade i svedočanstvo da nijedna sila ovoga sveta ne može izbrisati svetlost koju Bog upali u srcu naroda.
Danas, dok stojimo pred ikonama svetitelja, dok se molimo u tišini hramova, dok se sećamo njegovog spaljivanja, mi ne tugujemo kao poraženi. Mi svedočimo – da u ognju bola i gubitka može procvetati vera. Da se mošti mogu sagoreti, ali da se svetac ne može zaboraviti. Jer Sveti Sava ne živi u pepelu, nego u svakom našem poklonjenju, u svakom uzdahu i suzi molitve, u svakoj crkvi, školi, manastiru i duši koja zna da ljubav, svetost i sloboda dolaze odozgo – i ne mogu biti spaljene.
Na današnji dan, neka svaki pravoslavni Srbin u sebi upali plamen večnog sećanja i tihe zahvalnosti. Jer Sveti Sava, iako je stradao od ognja, postao je oganj sam – oganj koji greje, koji osvetljava, koji sabira. I koji, kao Božiji dar, nikada ne prestaje da gori.
Mnoga deca u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu nisu čula za Deževu i Miščiće. Vode ih na ekskurzije u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save, kazuje penzionisani profesor Mirko Popovac, koji svakodnevno prolazi pored ostataka Saborne crkve Nemanjića.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Tokom posete manastiru iz 13. veka, ministar kulture Nikola Selaković razgovarao je s mitropolitom Atanasijem i lokalnim rukovodstvom o rekonstrukciji Sabornog hrama i budućim zajedničkim projektima države i Eparhije mileševske.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
U 23. subotu po Duhovima, vladika Nikolaj vodi čitaoce kroz večni Božji plan, pokazujući kako kroz Hrista i ličnu slobodnu volju svaki čovek može živeti u pravdi, ljubavi i svetosti – još pre nego što je svet stvoren.
Ajeti 50:15-16, izdvojeni za 15. novembar, podsećaju na neprekidnu Božiju pažnju i moć stvaranja, izazivajući razmišljanje o odgovornosti, sudbini i unutrašnjem životu svakog čoveka.
Od modelinga i Jutjuba do neočekivane hirotonije, brzog raščinjenja i hapšenja koje je otvorilo „Pandorinu kutiju“ - šta krije telefon oca Partenija i kako bi njegovi podaci mogli da razotkriju čitavu kriminalnu strukturu.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Uoči dana kada se Srpska pravoslavna crkva molitveno seća spaljivanja moštiju Svetog Save, profesori i učenici najstarije beogradske bogoslovije priredili su dirljivo veče ispunjeno filmom, molitvom i retkim fotografijama koje svedoče o neugasivoj veri kroz vekove.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
Vernici im se obraćaju u trenucima bolesti, straha i nevolja — njihovo besplatno služenje i zagovor kod Hrista donose zdravlje, utehu i snagu za životne borbe.
Tribina o AI tehnologiji u Crkvi izazvala je oštre reakcije monaha svetinje kraj Golupca, koji tvrde da su kritike zlonamerne i da dodatno remete crkveno jedinstvo.
