Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
U tišini svetih hramova i u dubinama pravoslavne duše, 10. maj zauzima mesto najdublje tuge, ali i najuzvišenijeg nadanja – dan kada je spaljeno telo, ali ne i svetost Svetoga Save. Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Spaljivanje moštiju svog prvog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja, događaj koji se desio davne 1594. godine na Vračaru, ali čije posledice i poruke i danas odzvanjaju kroz vekove, u srcima verujućih.
Kada su mošti Svetog Save, posle njegovog upokojenja u Trnovu, prenesene u Srbiju i položene u manastiru Mileševi – zadužbini njegovog sinovca, kralja Vladislava – one su postale ne samo svetilište, već i duhovni temelj naroda u ropstvu. U njima su Srbi nalazili utehu kada su okovi stezali, nadu kada su obzori tamneli, radost kada je sve izgledalo izgubljeno. Sveti Sava je, i mrtav telom, bio živo prisustvo, bliski brat i tihi saputnik svima koji su patili. Njegove mošti postale su središte narodnog poklonjenja, izvor čudesa i simbol nesalomivosti duha.
Wikipedia
Sveti Sava
No, u tom zračenju svetosti i sabornosti, turski zavojevači videli su opasnost. Videvši kako se čak i muslimani okreću čudotvornim moštima radi isceljenja, a Srbi sabiraju oko svog svetitelja s verom i odanošću, odlučiše da unište ono što nisu mogli pokoriti – duhovni oslonac naroda.
Povod za ovu bogohulnu odluku našli su u ustanku Srba u Banatu 1594. godine, kada su ustanici nosili lik Svetog Save na svojim barjacima. U njihovom junaštvu i duhovnoj simbolici, zavojevači su prepoznali svetitelja kao oslonac srpske slobodoljubive misli. I zato, u gnevu i strahu, Sinan-paša – beogradski vezir, zapovednik i oganj mržnje – odluči da spali telo Svetoga Save, ne shvatajući da se svetost ne može spaliti ognjem niti pepeo svetitelja raspršiti vetrovima.
Na Veliki petak, dan stradanja Hristovog, turska vojska upala je u Mileševu. Tamo, gde se vekovima narod sabirao oko kivota svetitelja, beše načinjena svetogrđa ruka. I 27. aprila po starom, odnosno 10. maja po novom kalendaru, na uzvišici beogradskog Vračara, mošti Svetog Save stavljene su na lomaču. Plamen se uzdigao ka nebu, ali nije poneo sa sobom ni veru, ni uspomenu, ni moć svetitelja. Jer, kako kaže narodna pesma, duboko ukorenjena u narodnu dušu:
„Sinan-paša vatru pali, telo Svetog Save spali;
Al’ ne spali slave, niti spomen Save.“
Shutterstock/Olga Moonlight, Tanjug/Sava Radovanović, Wikipedia
Na mestu na kom je Sinan-paša naredio da se spale mošti prvog arhiepiskopa srpskog, uzdignut je zavetni hram Svetog Save
Monasi i vernici tog vremena beleže: čitava zemlja jecala je u danima kada je vatra gutala mošti Svetog Save. No, u toj vatri, umesto poraza, rodio se novi vid mučeništva. Sveti Sava postao je ne samo učitelj i prosvetitelj, nego i mučenik – oganj je samo dodao svetlosti njegovom liku, a pepeo se prosuo kao seme po dušama budućih naraštaja.
Na tom mestu stradanja, vekovima kasnije, podignut je monumentalni hram Svetog Save, kao zavet i svedočanstvo da ono što je sveto ne može biti uništeno. On se ne uzdiže samo iznad Beograda, već iznad istorije – kao znak vaskrsenja naroda, kao kamen večne nade i svedočanstvo da nijedna sila ovoga sveta ne može izbrisati svetlost koju Bog upali u srcu naroda.
Danas, dok stojimo pred ikonama svetitelja, dok se molimo u tišini hramova, dok se sećamo njegovog spaljivanja, mi ne tugujemo kao poraženi. Mi svedočimo – da u ognju bola i gubitka može procvetati vera. Da se mošti mogu sagoreti, ali da se svetac ne može zaboraviti. Jer Sveti Sava ne živi u pepelu, nego u svakom našem poklonjenju, u svakom uzdahu i suzi molitve, u svakoj crkvi, školi, manastiru i duši koja zna da ljubav, svetost i sloboda dolaze odozgo – i ne mogu biti spaljene.
Na današnji dan, neka svaki pravoslavni Srbin u sebi upali plamen večnog sećanja i tihe zahvalnosti. Jer Sveti Sava, iako je stradao od ognja, postao je oganj sam – oganj koji greje, koji osvetljava, koji sabira. I koji, kao Božiji dar, nikada ne prestaje da gori.
Mnoga deca u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu nisu čula za Deževu i Miščiće. Vode ih na ekskurzije u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save, kazuje penzionisani profesor Mirko Popovac, koji svakodnevno prolazi pored ostataka Saborne crkve Nemanjića.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Tokom posete manastiru iz 13. veka, ministar kulture Nikola Selaković razgovarao je s mitropolitom Atanasijem i lokalnim rukovodstvom o rekonstrukciji Sabornog hrama i budućim zajedničkim projektima države i Eparhije mileševske.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
Više pravoslavnih crkava pozvalo je vernike da precizno navedu poreklo i versku pripadnost, što bi moglo da pruži jasniju sliku o brojnosti pravoslavaca na petom kontinentu.
Krompir, luk i brašno uz malo ulja pretvaraju se u izdašno jelo iz rerne, sa zapečenim ivicama i mekanom sredinom koja najbolje prija dok je još topla.
Život Prepodobnih Isakija, Dalmata i Favsta ostao je zapamćen u Crkvi kao svedočanstvo o tome da se istinsko bogatstvo čoveka ne nalazi u časti, položaju i prolaznim dobrima, već u životu usmerenom ka Bogu.
Prema predanju, za istoriju ovog manastira vezuju se Sveti Sava, kralj Dragutin i despot Đurađ Branković, a upravo je u vreme Brankovića Sveti Stefan postao njegov nebeski zaštitnik.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Uoči dana kada se Srpska pravoslavna crkva molitveno seća spaljivanja moštiju Svetog Save, profesori i učenici najstarije beogradske bogoslovije priredili su dirljivo veče ispunjeno filmom, molitvom i retkim fotografijama koje svedoče o neugasivoj veri kroz vekove.
Život Prepodobnih Isakija, Dalmata i Favsta ostao je zapamćen u Crkvi kao svedočanstvo o tome da se istinsko bogatstvo čoveka ne nalazi u časti, položaju i prolaznim dobrima, već u životu usmerenom ka Bogu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Obretenje i prenos moštiju Svetog arhiđakona Stefana po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Uspenje Presvete Bogorodice. Katolička crkva obeležava praznik Uznesenja Blažene Device Marije, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Postradao je zbog vere u Hrista, a njegovo mučeništvo ostalo je jedno od najznačajnijih svedočanstava vere prve Crkve i primer hrišćanske postojanosti koji se vekovima prenosi.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete sveštenomučenike Makaveje po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti prorok Mihej. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Maksimilijana Marije Kolbea, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Posle novih tvrdnji o navodnom izdvajanju Boke Kotorske iz sastava Mitropolije crnogorsko-primorske, poglavar Srpske pravoslavne crkve otvoreno je govorio o celoj priči i upozorio na posledice širenja neproverenih informacija među pravoslavnim vernicima.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Otac Predrag kaže da je dugo verovao da će mu Bog na neki poseban način pokazati koja je devojka namenjena za njega, ali da mu je to, ipak, otkrio starac Tadej.
U besedi za subotu 11. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ogridski i Žički kroz reči proroka Isaije govori o nezahvalnosti, idolopoklonstvu i opasnosti udaljavanja od Gospoda, upućujući opomenu svakom verujućem čoveku.
Probajte čorbu od celera po receptu iz "Srbskog kuvara" jeromonaha Jeroteja Draganovića, pročitajte molitvu „Dostojno“ i duhovno se nadahnite poukom Svetog Pajsija Svetogorca.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
