Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
U tišini svetih hramova i u dubinama pravoslavne duše, 10. maj zauzima mesto najdublje tuge, ali i najuzvišenijeg nadanja – dan kada je spaljeno telo, ali ne i svetost Svetoga Save. Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Spaljivanje moštiju svog prvog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja, događaj koji se desio davne 1594. godine na Vračaru, ali čije posledice i poruke i danas odzvanjaju kroz vekove, u srcima verujućih.
Kada su mošti Svetog Save, posle njegovog upokojenja u Trnovu, prenesene u Srbiju i položene u manastiru Mileševi – zadužbini njegovog sinovca, kralja Vladislava – one su postale ne samo svetilište, već i duhovni temelj naroda u ropstvu. U njima su Srbi nalazili utehu kada su okovi stezali, nadu kada su obzori tamneli, radost kada je sve izgledalo izgubljeno. Sveti Sava je, i mrtav telom, bio živo prisustvo, bliski brat i tihi saputnik svima koji su patili. Njegove mošti postale su središte narodnog poklonjenja, izvor čudesa i simbol nesalomivosti duha.
Wikipedia
Sveti Sava
No, u tom zračenju svetosti i sabornosti, turski zavojevači videli su opasnost. Videvši kako se čak i muslimani okreću čudotvornim moštima radi isceljenja, a Srbi sabiraju oko svog svetitelja s verom i odanošću, odlučiše da unište ono što nisu mogli pokoriti – duhovni oslonac naroda.
Povod za ovu bogohulnu odluku našli su u ustanku Srba u Banatu 1594. godine, kada su ustanici nosili lik Svetog Save na svojim barjacima. U njihovom junaštvu i duhovnoj simbolici, zavojevači su prepoznali svetitelja kao oslonac srpske slobodoljubive misli. I zato, u gnevu i strahu, Sinan-paša – beogradski vezir, zapovednik i oganj mržnje – odluči da spali telo Svetoga Save, ne shvatajući da se svetost ne može spaliti ognjem niti pepeo svetitelja raspršiti vetrovima.
Na Veliki petak, dan stradanja Hristovog, turska vojska upala je u Mileševu. Tamo, gde se vekovima narod sabirao oko kivota svetitelja, beše načinjena svetogrđa ruka. I 27. aprila po starom, odnosno 10. maja po novom kalendaru, na uzvišici beogradskog Vračara, mošti Svetog Save stavljene su na lomaču. Plamen se uzdigao ka nebu, ali nije poneo sa sobom ni veru, ni uspomenu, ni moć svetitelja. Jer, kako kaže narodna pesma, duboko ukorenjena u narodnu dušu:
„Sinan-paša vatru pali, telo Svetog Save spali;
Al’ ne spali slave, niti spomen Save.“
Shutterstock/Olga Moonlight, Tanjug/Sava Radovanović, Wikipedia
Na mestu na kom je Sinan-paša naredio da se spale mošti prvog arhiepiskopa srpskog, uzdignut je zavetni hram Svetog Save
Monasi i vernici tog vremena beleže: čitava zemlja jecala je u danima kada je vatra gutala mošti Svetog Save. No, u toj vatri, umesto poraza, rodio se novi vid mučeništva. Sveti Sava postao je ne samo učitelj i prosvetitelj, nego i mučenik – oganj je samo dodao svetlosti njegovom liku, a pepeo se prosuo kao seme po dušama budućih naraštaja.
Na tom mestu stradanja, vekovima kasnije, podignut je monumentalni hram Svetog Save, kao zavet i svedočanstvo da ono što je sveto ne može biti uništeno. On se ne uzdiže samo iznad Beograda, već iznad istorije – kao znak vaskrsenja naroda, kao kamen večne nade i svedočanstvo da nijedna sila ovoga sveta ne može izbrisati svetlost koju Bog upali u srcu naroda.
Danas, dok stojimo pred ikonama svetitelja, dok se molimo u tišini hramova, dok se sećamo njegovog spaljivanja, mi ne tugujemo kao poraženi. Mi svedočimo – da u ognju bola i gubitka može procvetati vera. Da se mošti mogu sagoreti, ali da se svetac ne može zaboraviti. Jer Sveti Sava ne živi u pepelu, nego u svakom našem poklonjenju, u svakom uzdahu i suzi molitve, u svakoj crkvi, školi, manastiru i duši koja zna da ljubav, svetost i sloboda dolaze odozgo – i ne mogu biti spaljene.
Na današnji dan, neka svaki pravoslavni Srbin u sebi upali plamen večnog sećanja i tihe zahvalnosti. Jer Sveti Sava, iako je stradao od ognja, postao je oganj sam – oganj koji greje, koji osvetljava, koji sabira. I koji, kao Božiji dar, nikada ne prestaje da gori.
Mnoga deca u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu nisu čula za Deževu i Miščiće. Vode ih na ekskurzije u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save, kazuje penzionisani profesor Mirko Popovac, koji svakodnevno prolazi pored ostataka Saborne crkve Nemanjića.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Tokom posete manastiru iz 13. veka, ministar kulture Nikola Selaković razgovarao je s mitropolitom Atanasijem i lokalnim rukovodstvom o rekonstrukciji Sabornog hrama i budućim zajedničkim projektima države i Eparhije mileševske.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
Svetogorski podvižnici i tokom najtoplijih dana biraju jednostavnu hranu iz prirode, a njihov vekovni način ishrane zasniva se na meri, postu i zahvalnosti za Božje darove.
Iako je bio iz porodice bliske Gospodu Isusu Hristu, nije isticao svoje poreklo, već je život posvetio propovedanju Jevanđelja i vernosti Hristu, zbog čega je postao jedan od Njegovih najpoštovanijih učenika.
Protojerej Dejan Krstić razgovarao je sa štićenicima i vaspitačima o Kosovskoj etici, savesti i pokajanju, podsećajući da čovek nije određen samo svojim padovima, već i odlukama koje donosi posle njih.
Veliki duhovnik sa Svete Gore podseća da slabost nije kraj borbe, već prilika za pokajanje i povratak Bogu, jer posle pada najopasnije je izgubiti nadu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Uoči dana kada se Srpska pravoslavna crkva molitveno seća spaljivanja moštiju Svetog Save, profesori i učenici najstarije beogradske bogoslovije priredili su dirljivo veče ispunjeno filmom, molitvom i retkim fotografijama koje svedoče o neugasivoj veri kroz vekove.
Iako je bio iz porodice bliske Gospodu Isusu Hristu, nije isticao svoje poreklo, već je život posvetio propovedanju Jevanđelja i vernosti Hristu, zbog čega je postao jedan od Njegovih najpoštovanijih učenika.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Leontija po starom i Svete besrebrenike Kozmu i Damjana po novom kalendaru. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Arona, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Sveti Manuil, Savel i Ismail bili su Persijanci, sinovi oca neznabošca i majke hrišćanke, koja ih je odmalena vaspitala u duhu Jevanđelja i privela svetom krštenju.
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Tumačeći reči iz Knjige Priča Solomonovih, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva da se darivanje bližnjemu računa kao dar Bogu, a vrednost bogatstva meri se spremnošću da se ono podeli.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
