Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
U tišini svetih hramova i u dubinama pravoslavne duše, 10. maj zauzima mesto najdublje tuge, ali i najuzvišenijeg nadanja – dan kada je spaljeno telo, ali ne i svetost Svetoga Save. Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Spaljivanje moštiju svog prvog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja, događaj koji se desio davne 1594. godine na Vračaru, ali čije posledice i poruke i danas odzvanjaju kroz vekove, u srcima verujućih.
Kada su mošti Svetog Save, posle njegovog upokojenja u Trnovu, prenesene u Srbiju i položene u manastiru Mileševi – zadužbini njegovog sinovca, kralja Vladislava – one su postale ne samo svetilište, već i duhovni temelj naroda u ropstvu. U njima su Srbi nalazili utehu kada su okovi stezali, nadu kada su obzori tamneli, radost kada je sve izgledalo izgubljeno. Sveti Sava je, i mrtav telom, bio živo prisustvo, bliski brat i tihi saputnik svima koji su patili. Njegove mošti postale su središte narodnog poklonjenja, izvor čudesa i simbol nesalomivosti duha.
Wikipedia
Sveti Sava
No, u tom zračenju svetosti i sabornosti, turski zavojevači videli su opasnost. Videvši kako se čak i muslimani okreću čudotvornim moštima radi isceljenja, a Srbi sabiraju oko svog svetitelja s verom i odanošću, odlučiše da unište ono što nisu mogli pokoriti – duhovni oslonac naroda.
Povod za ovu bogohulnu odluku našli su u ustanku Srba u Banatu 1594. godine, kada su ustanici nosili lik Svetog Save na svojim barjacima. U njihovom junaštvu i duhovnoj simbolici, zavojevači su prepoznali svetitelja kao oslonac srpske slobodoljubive misli. I zato, u gnevu i strahu, Sinan-paša – beogradski vezir, zapovednik i oganj mržnje – odluči da spali telo Svetoga Save, ne shvatajući da se svetost ne može spaliti ognjem niti pepeo svetitelja raspršiti vetrovima.
Na Veliki petak, dan stradanja Hristovog, turska vojska upala je u Mileševu. Tamo, gde se vekovima narod sabirao oko kivota svetitelja, beše načinjena svetogrđa ruka. I 27. aprila po starom, odnosno 10. maja po novom kalendaru, na uzvišici beogradskog Vračara, mošti Svetog Save stavljene su na lomaču. Plamen se uzdigao ka nebu, ali nije poneo sa sobom ni veru, ni uspomenu, ni moć svetitelja. Jer, kako kaže narodna pesma, duboko ukorenjena u narodnu dušu:
„Sinan-paša vatru pali, telo Svetog Save spali;
Al’ ne spali slave, niti spomen Save.“
Shutterstock/Olga Moonlight, Tanjug/Sava Radovanović, Wikipedia
Na mestu na kom je Sinan-paša naredio da se spale mošti prvog arhiepiskopa srpskog, uzdignut je zavetni hram Svetog Save
Monasi i vernici tog vremena beleže: čitava zemlja jecala je u danima kada je vatra gutala mošti Svetog Save. No, u toj vatri, umesto poraza, rodio se novi vid mučeništva. Sveti Sava postao je ne samo učitelj i prosvetitelj, nego i mučenik – oganj je samo dodao svetlosti njegovom liku, a pepeo se prosuo kao seme po dušama budućih naraštaja.
Na tom mestu stradanja, vekovima kasnije, podignut je monumentalni hram Svetog Save, kao zavet i svedočanstvo da ono što je sveto ne može biti uništeno. On se ne uzdiže samo iznad Beograda, već iznad istorije – kao znak vaskrsenja naroda, kao kamen večne nade i svedočanstvo da nijedna sila ovoga sveta ne može izbrisati svetlost koju Bog upali u srcu naroda.
Danas, dok stojimo pred ikonama svetitelja, dok se molimo u tišini hramova, dok se sećamo njegovog spaljivanja, mi ne tugujemo kao poraženi. Mi svedočimo – da u ognju bola i gubitka može procvetati vera. Da se mošti mogu sagoreti, ali da se svetac ne može zaboraviti. Jer Sveti Sava ne živi u pepelu, nego u svakom našem poklonjenju, u svakom uzdahu i suzi molitve, u svakoj crkvi, školi, manastiru i duši koja zna da ljubav, svetost i sloboda dolaze odozgo – i ne mogu biti spaljene.
Na današnji dan, neka svaki pravoslavni Srbin u sebi upali plamen večnog sećanja i tihe zahvalnosti. Jer Sveti Sava, iako je stradao od ognja, postao je oganj sam – oganj koji greje, koji osvetljava, koji sabira. I koji, kao Božiji dar, nikada ne prestaje da gori.
Mnoga deca u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu nisu čula za Deževu i Miščiće. Vode ih na ekskurzije u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save, kazuje penzionisani profesor Mirko Popovac, koji svakodnevno prolazi pored ostataka Saborne crkve Nemanjića.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Tokom posete manastiru iz 13. veka, ministar kulture Nikola Selaković razgovarao je s mitropolitom Atanasijem i lokalnim rukovodstvom o rekonstrukciji Sabornog hrama i budućim zajedničkim projektima države i Eparhije mileševske.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
U hramu koji je pre dva dana bio meta brutalnog terorističkog napada, antiohijski patrijarh sa poglavarima Istočnih Crkava uzneo je molitvu za duše postradalih, dok su vernici odgovorili himnama, suzama i molitvom.
Molitva - kao vid komunikacije sa Bogom, anđelima i svecima, naša je direktna linija sa nebom, bilo da smo srećni, tužni, u problemu ili nam je život ispunjen i sve ide kako treba.
Arheolozi su pronašli mrežu tunela ukrašenih brojnim krstovima i simbolima Hrista, starim više od 1500 godina, što dodatno potkrepljuje tvrdnje da je reč o značajnom hrišćanskom mestu.
Raniji učenjaci nisu imali mogućnost da objasne ovaj ajet sa fiziološkog aspekta, ali današnja nauka ga potvrđuje, što dodatno osnažuje istinitost poslanstva Muhameda.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Uoči dana kada se Srpska pravoslavna crkva molitveno seća spaljivanja moštiju Svetog Save, profesori i učenici najstarije beogradske bogoslovije priredili su dirljivo veče ispunjeno filmom, molitvom i retkim fotografijama koje svedoče o neugasivoj veri kroz vekove.
Sveti velikomučenik Teodor Stratilat bio je rimski vojvoda i gradonačelnik grada Iraklije u momentu kada je rešio da ostavi svo svoje bogatstvo i moć i postane hrišćanin, iako je znao da će ga to koštati života.
Molitva - kao vid komunikacije sa Bogom, anđelima i svecima, naša je direktna linija sa nebom, bilo da smo srećni, tužni, u problemu ili nam je život ispunjen i sve ide kako treba.
U jednom obraćanju otac Oliver Subotić se dotakao palog anđela objašnjavajući da je njegova prevara izvedena u krugovima koji smatraju da on ne postoji, kao i da to đavolu odgovara.
Otac Stanko je poznat po tome što svoje slobodno vreme posvećuje sportovima izdržljivosti, a rezultati koje postiže ravni su profesionalnim sportistima.
U hramu Svetog Nikolaja Čudotvorca u Rijeci služena je sveta Liturgija kakva se retko viđa — uz prisustvo trojice arhijereja Srpske pravoslavne crkve i dirljivu besedu o pozivu Hristovom, sabor u ovom delu Hrvatske ostavio je dubok duhovni trag i poruku zajedništva.
U svetogorskim manastirima vekovima se pripremaju ove nežne sarmice u patlidžanu, a sada recept stiže i do vaše trpeze – spoj jednostavnosti, duhovnog mira i bogatstva ukusa koji prevazilazi sva očekivanja.
