Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
U tišini svetih hramova i u dubinama pravoslavne duše, 10. maj zauzima mesto najdublje tuge, ali i najuzvišenijeg nadanja – dan kada je spaljeno telo, ali ne i svetost Svetoga Save. Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Spaljivanje moštiju svog prvog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja, događaj koji se desio davne 1594. godine na Vračaru, ali čije posledice i poruke i danas odzvanjaju kroz vekove, u srcima verujućih.
Kada su mošti Svetog Save, posle njegovog upokojenja u Trnovu, prenesene u Srbiju i položene u manastiru Mileševi – zadužbini njegovog sinovca, kralja Vladislava – one su postale ne samo svetilište, već i duhovni temelj naroda u ropstvu. U njima su Srbi nalazili utehu kada su okovi stezali, nadu kada su obzori tamneli, radost kada je sve izgledalo izgubljeno. Sveti Sava je, i mrtav telom, bio živo prisustvo, bliski brat i tihi saputnik svima koji su patili. Njegove mošti postale su središte narodnog poklonjenja, izvor čudesa i simbol nesalomivosti duha.
Wikipedia
Sveti Sava
No, u tom zračenju svetosti i sabornosti, turski zavojevači videli su opasnost. Videvši kako se čak i muslimani okreću čudotvornim moštima radi isceljenja, a Srbi sabiraju oko svog svetitelja s verom i odanošću, odlučiše da unište ono što nisu mogli pokoriti – duhovni oslonac naroda.
Povod za ovu bogohulnu odluku našli su u ustanku Srba u Banatu 1594. godine, kada su ustanici nosili lik Svetog Save na svojim barjacima. U njihovom junaštvu i duhovnoj simbolici, zavojevači su prepoznali svetitelja kao oslonac srpske slobodoljubive misli. I zato, u gnevu i strahu, Sinan-paša – beogradski vezir, zapovednik i oganj mržnje – odluči da spali telo Svetoga Save, ne shvatajući da se svetost ne može spaliti ognjem niti pepeo svetitelja raspršiti vetrovima.
Na Veliki petak, dan stradanja Hristovog, turska vojska upala je u Mileševu. Tamo, gde se vekovima narod sabirao oko kivota svetitelja, beše načinjena svetogrđa ruka. I 27. aprila po starom, odnosno 10. maja po novom kalendaru, na uzvišici beogradskog Vračara, mošti Svetog Save stavljene su na lomaču. Plamen se uzdigao ka nebu, ali nije poneo sa sobom ni veru, ni uspomenu, ni moć svetitelja. Jer, kako kaže narodna pesma, duboko ukorenjena u narodnu dušu:
„Sinan-paša vatru pali, telo Svetog Save spali;
Al’ ne spali slave, niti spomen Save.“
Shutterstock/Olga Moonlight, Tanjug/Sava Radovanović, Wikipedia
Na mestu na kom je Sinan-paša naredio da se spale mošti prvog arhiepiskopa srpskog, uzdignut je zavetni hram Svetog Save
Monasi i vernici tog vremena beleže: čitava zemlja jecala je u danima kada je vatra gutala mošti Svetog Save. No, u toj vatri, umesto poraza, rodio se novi vid mučeništva. Sveti Sava postao je ne samo učitelj i prosvetitelj, nego i mučenik – oganj je samo dodao svetlosti njegovom liku, a pepeo se prosuo kao seme po dušama budućih naraštaja.
Na tom mestu stradanja, vekovima kasnije, podignut je monumentalni hram Svetog Save, kao zavet i svedočanstvo da ono što je sveto ne može biti uništeno. On se ne uzdiže samo iznad Beograda, već iznad istorije – kao znak vaskrsenja naroda, kao kamen večne nade i svedočanstvo da nijedna sila ovoga sveta ne može izbrisati svetlost koju Bog upali u srcu naroda.
Danas, dok stojimo pred ikonama svetitelja, dok se molimo u tišini hramova, dok se sećamo njegovog spaljivanja, mi ne tugujemo kao poraženi. Mi svedočimo – da u ognju bola i gubitka može procvetati vera. Da se mošti mogu sagoreti, ali da se svetac ne može zaboraviti. Jer Sveti Sava ne živi u pepelu, nego u svakom našem poklonjenju, u svakom uzdahu i suzi molitve, u svakoj crkvi, školi, manastiru i duši koja zna da ljubav, svetost i sloboda dolaze odozgo – i ne mogu biti spaljene.
Na današnji dan, neka svaki pravoslavni Srbin u sebi upali plamen večnog sećanja i tihe zahvalnosti. Jer Sveti Sava, iako je stradao od ognja, postao je oganj sam – oganj koji greje, koji osvetljava, koji sabira. I koji, kao Božiji dar, nikada ne prestaje da gori.
Mnoga deca u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu nisu čula za Deževu i Miščiće. Vode ih na ekskurzije u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save, kazuje penzionisani profesor Mirko Popovac, koji svakodnevno prolazi pored ostataka Saborne crkve Nemanjića.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Tokom posete manastiru iz 13. veka, ministar kulture Nikola Selaković razgovarao je s mitropolitom Atanasijem i lokalnim rukovodstvom o rekonstrukciji Sabornog hrama i budućim zajedničkim projektima države i Eparhije mileševske.
Na dan kada se liturgijski sećamo prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića u otadžbinu, njegov Lelić postao je prestonica duhovne sabornosti – u molitvenom jedinstvu naroda i arhijereja iz svih krajeva sveta.
Neposredno nakon završetka konklave u četvrtak navečer, 8. maja, na kojoj je za novog papu izabran američki kardinal Robert Francis Prevost, koji je uzeo ime Lav XIV, kardinal Vinko Puljić, dao je intervju za Katoličku novinsku agenciju BK BiH.
Ovaj domaći kolač od jagoda ne pripada eri brzih recepata – priprema se s pažnjom i ljubavlju, baš kao što su to radile naše bake, a rezultat je desert koji osvaja već na prvi zalogaj.
Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Jedan od predstavnika Studentskog parlamenta 1996/97, Dušan Mišković podseća na ključnu ulogu Srpske pravoslavne crkve u protestima devedesetih i upoređuje tadašnje odnose studenata i Crkve sa današnjom situacijom.
Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja velikog svedoka vere – drugog episkopa Jerusalima i jednog od Sedamdesetorice, koji je svojim mučeništvom pokazao da je ljubav prema Hristu jača od starosti, straha i smrti.
Duhovni sin apostola Petra, prvi episkop Misira i pisac jednog od četiri sveta Jevanđelja, Sveti Marko ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Crkve i primer vere, ljubavi i hrabrosti koju ni tamnice ni zverstva ovoga sveta nisu mogli da ugase.
Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, prota Branko Dobrosavljević je proglašen svetiteljem – sveštenomučenikom, i njegovo ime zauzelo je mesto u imenoslovu Srpske crkve.
Dok se ceo Vatikan utapa u tišini molitve, Lav XIV – nekadašnji misionar iz Perua – započinje pontifikat porukom jedinstva, skromnosti i nade za više od milijardu vernika širom sveta.
Kada je izabran 267. papa, priroda je tiho govorila o brizi, slobodi i duhovnoj odgovornosti, a galebovi su postali simbol koji nosi dublje poruke vere.
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja našeg doba otvoreno je govorio o rimokatolicizmu, panreligiji i zabludama koje prete da zamene veru u Hrista svetovnom vlašću pod maskom jedinstva.
U duhu ljubavi i bratske solidarnosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve čestitao je papi Lavu XIV uz molitvu za mir, jedinstvo i obnovu duhovnih vrednosti u svetu punom iskušenja.
