Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
U svetosavskoj tišini Hrama na Vračaru danas je održana sednica Centralnog tela za dovršenje Spomen-hrama Svetog Save, kojom je predsedavao patrijarh Porfirije. Ovaj čin bio je snažan podsetnik na zavet predaka i neugaslu težnju da se hram — kao simbol jedinstva, vere i kulture srpskog naroda — privede svom punom sjaju. Nakon sednice, mitropolit niški Arsenije služio je parastos svim ktitorima i priložnicima ove svetinje.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Arhijereji Srpske pravoslavne crkve
Istorijat hrama Svetog Save na Vračaru nije samo priča o kamenju i malteru, već o veri, stradanju, nadi i vaskrsenju — baš kao i sama istorija naroda koji ga je s mukom i ljubavlju podizao više od jednog veka. Godine 1594. Turci su, u nastupu okrutne sile, na Vračarskom platou spalili mošti Svetog Save — prvog srpskog arhiepiskopa, učitelja i prosvetitelja. Bio je to čin duboke uvrede, ali i božanskog predskazanja: upravo to mesto pepela postaće seme jednog budućeg duhovnog svetionika.
Tri stoleća kasnije, 1895. godine, tek što je oslobođen iz vekovnog ropstva, srpski narod okuplja svoje najuglednije sinove i osniva Društvo za podizanje Hrama Svetog Save. Na njegovom čelu bio je mitropolit Mihajlo, a zadatak Društva bio je jasan — podići hram na mestu svetog ognja, gde je telo Svetitelja pretvoreno u plamen večne uspomene.
Shutterstock
Hram Svetog Save
Ideja u kamenu: od skice do temelja
Prvi konkurs za izradu projekta raspisan je 1905. godine, ali sudbina, kao i uvek, nije žurila. Projekti nisu zadovoljili visoke zahteve, a Balkan je ubrzo bio uvučen u ratne vihore koji su parali sve ideje o gradnji. Tek nakon Prvog svetskog rata, 1919. godine, Društvo je obnovljeno, a 1926. raspisan je novi, jugoslovenski konkurs.
Među 22 prispela rada istakao se onaj profesora Bogdana Nestorovića, čije će delo, u saradnji sa Aleksandrom Derokom, postati temeljna vizija hrama. Njihov projekat oslonjen je na srpsko-vizantijsku tradiciju, ali nadahnut savremenim duhom, sa ambicijom da primi 6.000 vernika.
Godine 1935. počinje gradnja. A na dan Spaljivanja moštiju, 10. maja 1939, patrijarh Gavrilo svečano polaže povelju u temelje budućeg hrama, izgovarajući reči koje i danas odzvanjaju: „Na mestu gde su spaljene česne mošti Svetiteljeve... podiže se ovaj veličanstveni hram u Beogradu, u večiti spomenik duboke zahvalnosti...“
Foto: preuzeto sa spc.rs
Vladika Niški Arsenije
Zastoj – vreme tame i tišine
Sudbina, međutim, ponovo zastaje u koraku. Drugi svetski rat guta Evropu, a gradilište Hrama postaje skladište okupatorskih jedinica. Nakon rata, u novoj, ateističkoj Jugoslaviji, Srpska pravoslavna crkva je obespravljena, a gradnja hrama zabranjena.
Društvo za podizanje Hrama ukinuto je 1948. godine, a vekovna nada ponovo položena u tišinu. Ipak, kao što plamen vere nikada ne iščezava iz duše naroda, tako ni san o hramu nije zaboravljen.
Vaskrsenje nade – 1985. godina
Patrijarh German, oličenje upornosti i mudrosti, od 1958. neumorno lobira za nastavak gradnje. Posle čak 88 molbi i odbijanja, 1984. godine dolazi konačno „da“ — i dozvola da hram vaskrsne iz zaborava.
Profesor Branko Pešić preuzima odgovornost da nastavi delo Nestorovića i Deroka, prilagođavajući ga savremenim tehnikama. Dana 30. aprila 1985. godine patrijarh German ponovo osveštava temelje hrama. Na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, 12. maja, služena je prva liturgija u još nedovršenim zidinama, pred 12.000 duša u hramu i još 80.000 vernika u porti — prizor koji ni najlepša ikona ne bi mogla verno dočarati.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Crkveni hor
Hram kao večiti zavet
Od 1985. do danas Hram Svetog Save rastao je iz dana u dan, uprkos svim izazovima vremena, politike i ekonomije. Kruna njegove konstrukcije postavljena je 1989. godine, kada je podignuta centralna kupola, teška 4.000 tona, s krstom visine 12 metara. Kao simbol uznesenja duše srpske ka nebu, ona danas svetluca nad Beogradom — vidljiva i kada se čovek moli, i kada ćuti.
Hram Svetog Save danas je više od građevine — on je svetilište, muzej, škola, oltar i dom. On je opomena, zavet i blagoslov. U njemu je utisnuta svaka suza, svaka molitva, svaki pogled uzdignut ka nebu kroz istoriju. U njegovim zidinama oseća se tihi hod monaha iz Mileševe, zvuk psaltira iz Studenice, glasovi naroda iz svih epoha koji šapatom govore: „Ovo je naš dom.“
Foto: preuzeto sa spc.rs
Nakon sednice, mitropolit niški Arsenije služio je parastos svim ktitorima i priložnicima ove svetinje
Zavetni hram na Vračaru, sazidan rukama mnogih pokolenja i srcima ispunjenim verom, duhovni je orijentir, ali i svedočanstvo trajanja srpskog naroda kroz vekove. Svaki susret u njemu, svaka molitva i svako podsećanje na njegove ktitore obnavlja našu odgovornost da ovu svetinju dovršimo u duhu onih vrednosti na kojima je utemeljena — vere, ljubavi i narodnog jedinstva.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Svečano praznično bdenije i duhovno nadahnuta akademija, služeni uoči spomena na Spaljivanje moštiju Svetog Save, sabrali su episkope, bogoslove, vojne učenike, profesore i verni narod pod svodove najvećeg pravoslavnog hrama, potvrđujući neprolaznu snagu svetosavskog zaveta.
Tokom molitvene večeri, prazničnog bdenja i Svetosavske akademije, patrijarh srpski Porfirije govorio je o uzvišenoj ulozi sveštenstva, bogoslovskom obrazovanju i svetoj službi kao najdubljoj misiji Crkve – ne samo pozivu, već životu u Hristu.
Uoči dana kada se Srpska pravoslavna crkva molitveno seća spaljivanja moštiju Svetog Save, profesori i učenici najstarije beogradske bogoslovije priredili su dirljivo veče ispunjeno filmom, molitvom i retkim fotografijama koje svedoče o neugasivoj veri kroz vekove.
U Beogradu je otvorena postavka „Služitelj mira i ljubavi“ povodom 80 godina od upokojenja Svetog Dositeja Vasića, duhovnog gorostasa koji je verom i hrabrošću ostao uz narod i Crkvu u najmračnijim vremenima.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Uglovi fasade su dilatirani po visini, tako da se segmenti određene visine oslanjaju na specijalno konstruisane „papuče” od nerđajućeg čelika koje su ankerisane u betonski zid.
U zavetnom hramu srpskog naroda patrijarh je mladima govorio o Svetom Savi kao meri života, o identitetu koji se gradi bez straha i o ljubavi kao snazi koja čuva posebnost, ali otvara prostor za susret i zajedništvo.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
Od prizrenske Bogoslovije do parohija niškog kraja, život sveštenika Srboljuba Kaplarevića bio je posvećen ljudima, a ne javnosti; njegov odlazak otvorio je sećanja na službu koja se merila poverenjem, a ne rečima.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
U besedi za 30. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o veri koja ne skreće pred opasnošću i o čoveku koji ne vodi narod snagom, već potpunim oslanjanjem na Boga.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog proroka Danila po starom kalendaru, dok se po novom proslavlja Sveta mučenica Anisija Solunska. Katolici i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama, dok Jevreji obeležavaju Asarah B’Tevet, dan strogog posta, žalosti i pokajanja.
