Tokom molitvene večeri, prazničnog bdenja i Svetosavske akademije, patrijarh srpski Porfirije govorio je o uzvišenoj ulozi sveštenstva, bogoslovskom obrazovanju i svetoj službi kao najdubljoj misiji Crkve – ne samo pozivu, već životu u Hristu.
U duhovnom ozračju prazničnog bdenja sa petohlebnicom, služenog u hramu Svetog Save, i svečane Svetosavske akademije u kripti ove svetinje, verni narod je imao priliku da čuje i nadahnutu besedu patrijarha srpskog Porfirija, izrečenu povodom sećanja na dan spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru — dan bola, ali i nepokolebljive nade i vere u vaskrsenje.
U svetlosti kandila i molitvenom tihovanju koje je ispunilo hram, patrijarh je podsetio na temeljni značaj svešteničke službe u životu Crkve.
- Bez sveštenstva nema Crkve, bez sveštenstva u smislu službe Hristove, a najpre bez episkopa nema Crkve, a to znači da bez svete liturgije nema Crkve - rekao je patrijarh, podvlačeći da upravo liturgija jeste projava, potvrda i prisustvo Carstva Božjeg među nama, gde mi postajemo jedno sa Hristom.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Svetosavsku akademiju uveličalo je i pojanje duhovnih pesama
U ovim rečima oslikava se vekovna istina pravoslavlja: da Crkva nije administrativna institucija, već živi organizam Hristov, čije srce kuca u liturgiji, a čiji duh diše kroz sveštenike – izabrane poslenike na Njivi Gospodnjoj. Patrijarh podseća da svešteničko zvanje nije profesija, već poziv, krst i put služenja Bogu i bližnjima. Ono je, kako je rekao, najveći blagoslov i najveći dar, ali i krst: svedočanstvo Hristove pobede i vaskrsenja, krst kao znak onih koji su Hristovi.
Foto: preuzeto sa spc.rs
Patrijarh srpski Porfirije
U tom svetlu, patrijarh je ukazao i na ključnu ulogu bogoslovskog obrazovanja.
- Zato je sveštenička služba, kao i priprema za nju, tj. bogoslovsko školovanje, najveći blagoslov i najveći dar, ali i krst: svedočanstvo Hristove Pobede i Vaskrsenja, krst kao znak onih koji su Hristovi. Iz tog razloga, za našu Crkvu vaspitavanje mladih ljudi koji treba da postanu sveštenici predstavlja centralni i najvažniji zadatak. To vaspitavanje ne podrazumeva samo sabiranje informacija i znanja iz različitih oblasti života, već vaspitavanje i obrazovanje u jevanđeljskim vrlinama, a te vrline su smernice i kriterijumi znanja, mehanizmi i oruđa pomoću kojih se stečeno znanje upravlja, osmišljava i primenjuje - kazao je patrijarh srpski.
Ove reči, izrečene na dan kada se sećamo velikog mučeništva Svetog Save – čije su mošti spaljene kako bi se izbrisalo pamćenje naroda, a umesto toga se rasplamsala neugasiva luča vere – odzvanjaju kao poziv svima nama da prepoznamo večnu vrednost duhovnog poziva i svetost onih koji su Hristovi.
Na dan velikog jubileja, u Deževi podno Golije, gde su se nekada nalazili dvorovi Stefana Nemanje, služena je liturgija kao snažno podsećanje na duhovno rodno mesto pravoslavnih Srba — tamo gde se rodila svetosavska iskra koja i danas greje srpski narod.
Patrijarh Porfirije i patrijarh Tavadros II poslali su poruke bratske hrišćanske ljubavi i jedinstva, a arhijerejskoj liturgiji prisustvovali su verni narod i visoke zvanice.
U duhu ljubavi i bratske solidarnosti, poglavar Srpske pravoslavne crkve čestitao je papi Lavu XIV uz molitvu za mir, jedinstvo i obnovu duhovnih vrednosti u svetu punom iskušenja.
Svečano praznično bdenije i duhovno nadahnuta akademija, služeni uoči spomena na Spaljivanje moštiju Svetog Save, sabrali su episkope, bogoslove, vojne učenike, profesore i verni narod pod svodove najvećeg pravoslavnog hrama, potvrđujući neprolaznu snagu svetosavskog zaveta.
U besedi za 28. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da greh donosi razdor i pomračenje, dok je sve stvoreno od Boga u svojoj prirodi čisto i dobro.
Najčešća krsna slava u srpskim zemljama nosi dublju poruku od porodičnog okupljanja: zašto je liturgija središte praznika, kako Crkva gleda na dan upokojenja svetih i gde je granica između običaja i vere.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Nikolu po starom kalendaru, dok po novom kalendaru proslavljaju Svetog Bonifatija. Katolici su u trećoj nedelji Adventa, Jevreji obeležavaju šesti dan Hanuke, a muslimani posvećuju dan redovnom džuma-namazu i svakodnevnim verskim obavezama.
Od tajnog darivanja siromaha i tamničkih godina do morskih oluja i prenosa moštiju u Bari – život ovog svetitelja ispisan je delima koja su nadživela vekove i oblikovala duhovni identitet hišćanskog naroda.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
U zavetnom hramu srpskog naroda patrijarh je mladima govorio o Svetom Savi kao meri života, o identitetu koji se gradi bez straha i o ljubavi kao snazi koja čuva posebnost, ali otvara prostor za susret i zajedništvo.
U prvu nedelju Božićnog posta, Hram Svetog Save bio je ispunjen vernicima koji su se kroz liturgiju i besedu poglavara Srpske pravoslavne crkve podsetili na najveću hrišćansku vrlinu.
Sabrani verni narod zajedno sa državnim zvaničnicima u tišini i molitvi odali poštovanje stradalima dok su patrijarhove reči o miru i jedinstvu dirnule srca svih prisutnih.
U Hramu Svetog Save na Vračaru biće služen pomen nastradalima u nesreći na novosadskoj železničkoj stanici, ali i svim upokojenim pravoslavnim hrišćanima povodom Zadušnica.
Na svečanosti „Privrednika“ uz blagoslov patrijarha srpskog i decenije istorijske predanosti, učenici i studenti iz cele Hrvatske primili su podršku koja spaja obrazovanje, kulturu i zajednicu, otvarajući im vrata ka novim prilikama.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
